Užasni završeci su bolji od užasa bez kraja, ili bar tako sugeriše jedna nemačka izreka. Mnogi u Nemačkoj verovatno su pomislili nešto tako pred prizorom kolapsa najnepopularnije vlade u novijoj istoriji zemlje, predvođene najnepopularnijim kancelarom. Žestoko političko prepucavanje koje je usledilo nije baš bilo poželjno, ali je i to bilo bolje od nastavljanja po starom.
Iako je raspad „semafor“ koalicije kancelara Olafa Šolca – sastavljene od njegove Socijaldemokratske partije (SPD), Zelenih i Partije liberalnih demokrata (FDP) – uveliko bio predviđan, ipak je mnoge iznenadio. Samo nekoliko sati nakon pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, Šolc je smenio ministra finansija, lidera FDP Kristijana Lindnera, i tako popločao put prevremenim izborima, a Nemačku uveo u period političkog haosa.
Neslaganje Šolca i Lindnera išlo je jasno iscrtanom linijom podele. Šolc je insistirao na tome da je veći budžetski deficit Nemačkoj nasušno potreban kako bi bila u stanju da nastavi da šalje pomoć Ukrajini (posebno s obzirom na Trampovu pobedu), podigla nivo ulaganja u poluraspadnutu infrastrukturu i mogla da finansira subvencionisanje industrijskih grana koje su se zbog visokih troškova obezbeđivanja energenata našle u problemu. Ali Lindner se protivio dodatnom zaduživanju, na svojoj strani imajući i najviši pravni akt, Temeljni zakon, kojim se propisuje da strukturni deficit ne može biti veći od 0,35 odsto bruto društvenog proizvoda na godišnjem nivou; danas je to ekvavilentno iznosu od nekih devet milijardi evra. I mada ta dužnička kočnica nije apsolutna – veće deficite moguće je odobriti u slučajevima vanrednih situacija poput pandemije kovida-19 – Lindner je smatrao da ne postoji dovoljno opravdanje da se ona i u trenutnim okolnostima zaobiđe.
Međusobno suprostavljeni imperativi da se ostvari napredak u sprovođenju reformi a u isto vreme politika zemlje postavi na nove temelje – u kombinaciji s budžetskim ograničenjima i ideološkim razlikama – na kraju su i pocepali vladajuću koaliciju
Možda i jeste prikladno da je svađa oko budžeta to što je srušilo Šolcovu koaliciju, koju je 2021. okupio upravo plan za realokaciju nepotrošenog dela sredstava inicijalno odobrenih za saniranje posledica pandemije. Ovo je trima partijama trebalo da omogući lakše sprovođenje prioriteta u sferi socijalne i klimatske politike, i to bez uvećanja deficita. Ali Ustavni sud je prošle godine presudio da taj plan nije u saglasnosti s Temeljnim zakonom, i tako u budžetu – zbog opadajućih prihoda od naplate poreza već nategnutom – faktički napravio rupu od 60 milijardi evra.
Vladini planovi reformi, oličeni u koalicionom sporazumu, jesu bili odraz razumevanja šta je Nemačkoj potrebno nakon 16 godina relativne stagnacije pod vođstvom Angele Merkel. Ali neke od inicijativa predviđenih tim planovima sprovedene su brzopleto, dok druge ni do dan-danas nisu realizovane.
Deo tih inicijativa je 2022. skrenut s koloseka ruskom invazijom na Ukrajinu, nakon čega je Šolc proklamovao kako je za Nemačku nastupio prelomni trenutak, Zeitenwende, čiji su imperativ epohalne promene državne politike i njenih prioriteta. Međusobno suprostavljeni imperativi da se ostvari napredak u sprovođenju dogovorenih reformi a isto vreme politika zemlje postavi na potpuno nove temelje – u kombinaciji s budžetskim ograničenjima i ideološkim razlikama – na kraju su i pocepali vladajuću koaliciju.
Verovatni novi kancelar Fridrih Merc, lider CDU koja će ili predvoditi „veliku koaliciju“ sa SDP ili morati da pravi neku komplikovaniju, tročlanu koaliciju, deluje kao neko ko će pokazati liderstvo, što Šolc nije bio u stanju
Izbori koji bi trebalo da budu održani u februaru (umesto na jesen naredne godine, što bi bio slučaj da se vladajuća koalicija nije raspala, prim.), Nemačkoj pružaju priliku da popravi stvari. Ankete sugerišu da će novi kancelar postati Fridrih Merc, lider Hrišćansko-demokratske unije (CDU), partije desnog centra koja će ili predvoditi „veliku koaliciju“ sa SDP, ili morati da pravi neku komplikovaniju, tročlanu koaliciju. U svakom slučaju, biće to centristička vlada, koja će u opoziciji zadržati i krajnju desnicu i krajnju levicu.
Merc deluje kao neko ko će pokazati liderstvo, što Šolc nije bio u stanju, i na ministarske položaje u vladi postaviti iskusnije i pragmatičnije ljude, na taj način izbegavajući zakonodavne komplikacije koje su urušile podršku sad već bivšoj vladajućoj koaliciji. Ali ako Nemačku želi da izvuče iz duboke strukturne krize s kojom se suočava – posebno u aktuelnom turbulentnom geopolitičkom okruženju – moraće da se fokusira na četiri ključne oblasti.
Prva među njima je upravo dužnička kočnica. Iako je ovo pravilo – koje je CDU pod vođstvom Merkelove uvela 2009. godine – Nemačkoj pomoglo da očuva stabilnost javnih finansija, ono je ograničilo sposobnost vlade da ulaže u budućnost zemlje, te blagovremeno i efikasno reaguje na vanredne okolnosti. Merc jasno stavlja do znanja da ne podržava ukidanje ove odredbe, ali bi mogao da bude otvoren za kompromis koji bi omogućio da se ovi međusobno suprostavljeni aspekti uravnoteže. A budući da bi takva reforma verovatno podrazumevala i ustavne promene, za čije usvajanje je potrebna dvotrećinska većina u parlamentu, biće neophodno i uspostavljanje širokog, multipartijskog konsenzusa koji bi to omogućio.
Drugi prioritet nove vlade moraju da budu strukturne reforme. Preduzimljivost je potrebna u mnogim sferama, uključujući obrazovanje, infrastrukturu, javnu upravu, imigraciju, digitalnu i energetsku tranziciju – a sve one odavno trpe zbog političkog zanemarivanja ili pak prekomerne regulative. Neće, pritom, sve neophodne reforme biti moguće sprovoditi u isto vreme, čak i ako bude uvedena fleksibilnija poreska kočnica, pa će biti nužno načiniti neke teške izbore i pristati na kompromise koje će takve odluke zahtevati.
Tu je, onda, i Evropska unija, kao treća prioritetna oblast. I Nemačka i čitava EU u nekoj su vrsti stagnacije iz koje i jedna i druga moraju da se izvuku. Problem je u tome što, iako zajedničko tržište postoji već decenijama, lideri zemalja članica i dalje dopuštaju nacionalnim interesima da definišu njihove ekonomske, finansijske i regulatorne politike.
Posledice takvog postupanja su predvidljive: evropska finansijska tržišta i evropske korporacije nisu dovoljno velike da bi mogle da se nose s američkim i kineskim rivalima. Naredna nemačka vlada s ovim problemom mora da se suoči odmah – sledeći smernice koje su svojim nedavnim preporukama postavila dvojica bivših italijanskih premijera, Mario Dragi i Enriko Leta – pre nego što narasli populizam u zemljama članicama Unije napredak učini nemogućim.
Umesto da čeka da je Tramp ponovo proziva, Nemačka, zajedno s Francuskom, treba da predvodi napore usmerene na to da strateški suverenitet Evrope postane realnost
Konačno, nova vlada mora da bude odlučna po pitanju jačanja nacionalne bezbednosti. U tu svrhu mora da uspostavi savet za nacionalnu bezbednost, što je Šolcova vlada zbog internih nesuglasica propustila da učini. Nemačka mora i da značajno poveća izdvajanja za odbranu – na mnogo viši nivo od propisanog minimuma u NATO od dva odsto BDP – a javne nabavke u sektoru odbrane učini bržim i efikasnijim; kao što mora da poboljša i vojnu koordinaciju s drugim evropskim zemljama. Umesto da čeka da je Tramp ponovo proziva, Nemačka, zajedno s Francuskom, treba da predvodi napore usmerene na to da strateški suverenitet Evrope postane realnost.
Ostane li Nemačka tamo gde se sad nalazi – obuzeta internim svađama i provlačeći se kao pas kroz rosu – njeno postepeno opadanje će se nastaviti. Ali ukoliko novo političko liderstvo ponudi odlučnu akciju i pouzdano rukovođenje, zemlja bi mogla da krene novim kursom koji će je voditi većoj bezbednosti i većem prosperitetu.