Treći dan Beogradske bezbednosne konferencije „U odbranu čovečnosti“ ujedno je bio i hiljadu prvi dan rata u Ukrajini. Ipak, programska direktorka Međunarodnog centra za ukrajinsku pobedu Irina Krasnoštan ima šta da doda – to važi kada je reč o invaziji punog opsega, pošto je sukob počeo aneksijom Krima u početkom 2014. godine. Iz te, nešto duže perspektive, istočni front u Evropi otvoren je skoro 4.000 dana, a Tomas Haker, izvestilac za Zapadni Balkan u spoljnopolitičkom odboru nemačkog Bundestaga, saglasan je da je Evropska unija možda i zakasnela s pružanjem podrške reformama i prodemokratskim akterima u zemljama Zapadnog Balkana, ali i Gruziji, Moldaviji i Ukrajini.
„Ako je februar 2022. godine doneo nešto dobro, to je da se Brisel zainteresovao za širenje svog političkog uticaja zasnovanog na vrednostima. I, ako ne preduzmemo konkretne korake da zaštitimo ne samo zemlje Istočnog partnerstva, već i same članice, koje su takođe pod velikim pritiskom, ako, recimo, vlastima ne kažemo da neće biti evrointegracija u slučaju da nismo na istoj liniji, greške će se ponavljati“, rekao je Haker na konferenciji koju je organizovao Beogradski centar za bezbednosnu politiku.
Lukašenko preko građana Belorusije vraća dugove Putinu
A o mogućim propustima je u video-obraćanju podosta govorila Svetlana Tihanovskaja, beloruska aktivistkinja i političarka koja je kao opoziciona kandidatkinja učestvovala na predsedničkim izborima 2020. godine. Na njima je i pobedila, tvrdila je sa oko sedamdeset odsto osvojenih glasova, ali se režim Aleksandra Lukašenka nije slagao. U egzilu je osuđena na 15 godina zatvora.
Ako vlastima pojedinačnih država ne kažemo da neće biti evrointegracija u slučaju da nismo na istoj liniji, greške iz prošlosti će se ponavljati
Tomas Haker
„Primećujem da mnogi Evropljani, a naročito mlađi, demokratiju shvataju kao poštapalicu. Sloboda je kao vazduh – ako si rođen u slobodi, ne primećuješ je, ali počinješ da se gušiš ako ostaneš bez nje. Lukašenko je prvo pokrao izbore, onda pozatvarao na hiljade protivnika, uključujući i mog supruga Sergeja, za koga ne znam ni da li je živ, uvukao nas u rat, postavio nuklearno naoružanje na našu teritoriju, a pre svega nekoliko godina je bio na rubu političke propasti. Preživeo je zahvaljujući Putinovoj podršci i sada mora da mu vrati dugove“, rekla je Tihanovskaja.
Pozdravila je odluku Srbije da Belorusiji posle godinu dana boravka u Centralnom zatvoru i kućnom pritvoru ne isporuči Andreja Gnjota, ali je svesna da se to možda ne bi desilo da nije bilo pritiska aktivista, novinara i civilnog sektora.
„I u najmračnijim vremenima, borili ste se za pravdu, mir i slobodu. Danas isto to rade i Belorusi. Lukašenko je svojevremeno hvalio Slobodana Miloševića kao jakog lidera. A znamo kako je Milošević prošao. Nedavno smo uz pomoć Litvanije pokrenuli postupak protiv Lukašenka pred Međunarodnim krivičnim sudom. Za Beloruse, EU nisu samo ekonomska, već i vrednosna činjenica, ali i EU mora da bude otvorena za sve u Evropi. Često čujem da Belorusija može da bude razmenjena za mir u Ukrajini, i nadam se da se to neće desiti“, zaključila je.
Za Beloruse, EU nije samo ekonomska, već i vrednosna činjenica, ali i EU mora da bude otvorena za sve u Evropi. Često čujem da Belorusija može da bude razmenjena za mir u Ukrajini, i nadam se da se to neće desiti
Svetlana Tihanovskaja
Određene bojazni po sličnim pitanjima iskazali su i šef kabineta predsednice Moldavije Maje Sandu Adrijan Balutel, kao i Đorđi Onijani, zamenik izvršnog direktora gruzijskog ogranka Transparency International. Onijani je svoju otadžbinu opisao kao knjiški primer zarobljene države u kojoj nema državne institucije koja sme da donosi odluke bez saglasnosti vladajuće stranke Gruzijski san, ali podvlači i da u njoj građani – nisu zarobljeni.
„Bivši premijer Bidzina Ivanišvili je najmoćniji i najbogatiji čovek u zemlji. Njegovo bogatstvo se procenjuje na trideset odsto BDP-a, i svim njegovim resursima sada treba da se suprotstave građani i glasači koji su dominantno proevropski. Ipak, i od vlasti i Rusije kao njenih saveznika znamo šta možemo da očekujemo. Obeshrabri nas kada u Evropi kao jedinoj strani kojoj možemo da se obratimo naiđemo na kontradiktorne poruke“, rekao je Onijani.
I od vlasti Gruzije i Rusije kao njenih saveznika znamo šta možemo da očekujemo. Obeshrabri nas kada u Evropi kao jedinoj strani kojoj možemo da se obratimo naiđemo na kontradiktorne poruke
Đorđi Onijani
Situacija u Moldaviji slična je u mnogo kojem pogledu, ali se u jednoj ključnoj tački razlikuje – u njoj vlasti nisu proruske. Međutim, to ne znači da je borba za demokratiju obavezno lakša. Možda je i složenija.
„Predsednički izbori su predstavljali jasnu studiju slučaja neregularnih procesa. Kupovina glasova, instrukcije za glasanje, skupljanje ličnih podataka na duboko nelegalan način, stvaranje kriminalnih grupacija, iskrivljavanje narativa propagandnim sredstvima… isto važi i za Referendum o EU, verujem da smo prisustvovali nezapamćenoj evoluciji hibridnog ratovanja u poslednje četiri godine. U tom smislu, rezultati plebiscita sve se više razlikuju od realne volje glasača, ali nas ohrabruje što je baš ta činjenica uspela da pokrene jednako nezapamćenu mobilizaciju proevropskih birača, naročito u dijaspori“, zaključio je Balutel.
Kosovo i Srbija, pregovori bez dozgovora
Na panelu koji se bavio tokom dosadašnjih pregovora Kosova i Srbije je, narodski rečeno, prštalo. Problem se ukazao već na početku, etimološke prirode, kada je na opasku moderatora Filipa Ejdusa da se dijalog vodi između Beograda i Prištine, Jeta Džara, direktorka kosovske redakcije BIRN, odgovorila da su sagovornici – Kosovo i Srbija.
„Reč je o dve države, a ne o dva grada, i kosovska javnost te pregovore ka normalizaciji posmatra kroz prizmu Ohridskog sporazuma kao najaktuelnijeg“, rekla je Džara.
Direktor radija KiM Isak Vorgučić ukazivao je na kompleksnost odnosa dva naroda, odnosno političkih zajednica, uz konstataciju da brojni Srbi na severu Kosova ne mogu da ostvare svoja građanska prava – srpske institucije zvanično tamo postoje, ali su bez prostorija, dok kosovske ne mogu da ih ispune, jer ne priznaju srpsku državnost na Kosovu. Samim tim je teško govoriti o paralelnim institucijama, iz čijih god usta ta sintagma izletela.
Reč je o dve države, Kosovu i Srbiji, a ne o dva grada, Beogradu i Prištini, i kosovska javnost te pregovori ka normalizaciji posmatra kroz prizmu Ohridskog sporazuma kao najaktuelnijeg
Jeta Džara
„Međunarodna zajednica i diplomate zagovaraju različita rešenja, uglavnom neuspešno, i svi se nadamo da će budući pregovori dovesti do formiranja Zajednice srpskih opština, što će podrazumevati i bolji odnos prema Srbima. Kurti tvrdi da je nenadležan da nešto sprovede, pa se posle ispostavi da nije. Trenutno na severu imamo gradonačelnike koji kao Albanci vladaju opštinama sa većinski srpskim življem. Bilo je primera oduzimanja zemljišta, od Gračanice do Brezovice, bilo je hapšenja, prebijanja Srba… tako je bilo i devedesetih, kada su Srbi vladali većinski albanskim opštinama, i znamo da nije bilo uspešno“, rekao je Vorgučić.
S druge strane, Džara je rekla da je Kurti od proglašenja nezavisnosti 2008. kosovski lider koji je najviše raspoložen za formiranje ZSO.
„Nije bilo vlasti u Prištini koja je od 2013. godine i potpisivanja Briselskog sporazuma želela da formira ZSO, jer smo pre toga potpisali trinaest sporazuma koji nisu bili sprovedeni. Recimo, energetski sporazum je potpisan 2011, a kosovski Srbi na severu nisu plaćali račune za struju, zbog čega su svi na jugu, uključujući njihove sunarodnike, morali da nadoknade taj dug. Zbog sličnih stvari, kosovska javnost je pritiskala svoje vlasti da nipošto ne formiraju ZSO, jer se plašila stvaranja nove Republike Srpske. Incident u Banjskoj je tu bojazan potvrdio. A za Srbiju se ne zna je li uopšte prihvatila Ohridski sporazum ili ne. Kurtijevo obavezivanje na formiranje te zajednice već se posmatra kao veliki ustupak. Klima je sada drugačija. Srbi su ranije spaljivali kola s kosovskim tablicama, sada ih registruju. Samim tim je i nastanak ZSO izvesniji“, rekla je.
Činjenica je da Albanci na Kosovu žele da stvore još jednu albansku državu, kao što je jasno da Srbija Kosovo vidi kao svoju teritoriju i tu je nemoguće napraviti kompromis, ko god bio na vlasti. Ali prostora za normalizaciju odnosa i te kako ima
Borko Stefanović
Potpredsednik Stranke slobode i pravde Borko Stefanović, koji je ranije bio šef pregovaračkog tima s Kosovom, rekao je nije tačno da je pre 2012. potpisano trinaest sporazuma, ali i da niko ne zna na šta se Srbija obavezala od 2012. do danas.
„S Vučićem i Kurtijem na čelu neće biti rešenja, niti jasnih crvenih linija, jer će ih pomerati kako budu hteli. Sve dok Kosovo bude Srbe posmatralo kao manjinu koju treba proterati, a Beograd kao glasačku mašinu, neće biti normalizacije. Činjenica je da Albanci na Kosovu žele da stvore još jednu albansku državu, kao što je jasno da Srbija Kosovo vidi kao svoju teritoriju i tu je nemoguće napraviti kompromis, ko god bio na vlasti. Ali prostora za normalizaciju odnosa i te kako ima. Treba nam sporazum koji neće regulisati samo međuetničke odnose, nego i postaviti plan za implementaciju preduzetih obaveza. Ali treba biti i realan, situacija u svetu je sve kompleksnija i biće mnogo razočaranja. Moramo ići ka pomirenju i međusobnom razumevanju i izbegavati jednostrana rešenja, inače ćemo se vratiti u 19. vek. Etnički čisto Kosovo dosta se razlikuje od onoga što su vlasti u Prištini govorile 2008. godine, kada su jednostrano proglasile nezavisnost“, zaključio je Stefanović.
S ovom procenom je saglasan i Veton Suroi, kosovski književnik, novinar i političar.
„Ahtisari mi je pričao kako su mu u jednoj afričkoj državi rekli da međunarodna zajednica ubuduće treba da šalje izaslanike s jednom rukom, jer ovi što dođu im uvek kažu: u jednoj ruci su rešenja, a u drugoj ograničenja. Slično važi i za Kosovo i Srbiju. Do sada smo prošli kroz tri etape – rešavanje životnih problema, poput isprava i tablica, potom ideje o teritorijalnoj razmeni, a trenutno smo u okviru Ohridskog sporazuma koji je međunarodna zajednica predstavila kao ultimatum. Za Kosovo, to je dokument koji podrazumeva priznanje. Za Srbiju, to je meni na kojem je moguće izabrati šta vam odgovara. Za EU, to je nepotpisani dokument koji je uvršten u Poglavlje 35 za pregovore sa Srbijom, odnosno u pravne obaveze Kosova, preuzete potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Do kraja ove decenije izvesno nećemo videti promenu vlasti u Kosovu i Srbiji, ali činjenica je da čak i tako Kosovo ne može da bude bezbedno ako Srbija nije bezbedna, i obratno“, rekao je Suroi.
