Zbog čega uopšte prikazivati knjigu o suđenju maršalu Filipu Petenu, čelniku višijevske Francuske, i otelotvorenju četvorogodišnje francuske kolaboracije sa nacističkom Nemačkom? Ono se odigralo pre skoro osamdeset godine. Koga onda, osim neizlečivih zaljubljenika u istoriografiju, knjiga Francuska na suđenju: slučaj maršala Petena, britanskog istoričara Džulijana Džeksona, može interesovati? I zbog čega?
Zbog toga što ponovno razmatranje tog suđenja, održanog neposredno posle kraja Drugog svetskog rata u Evropi, otvara mnoga uvek aktuelna univerzalna pitanja. I zbog toga što vraćanjem u skučenu i prenatrpanu sudnicu u Parizu, iz koje su izveštavali, između ostalih, Alber Kami i Fransoa Morijak, saznajemo više o uzrocima teškog poraza Francuske 1940. godine. I zbog toga što podrška Petenu, koja je postojala i tokom suđenja i dugo posle njega, rečito govori o karakteru francuske desnice, pa čak može da objasni i poreklo danas relevantnih igrača na desnom krilu francuske političke scene.
Kolaboracija sa okupatorom
Pravno gledano, suđenje nije donelo nijednu kontroverzu: Peten je optužen i osuđen za saradnju sa neprijateljem. A nju je on sâm obnarodovao sastankom i rukovanjem sa okupatorom Adolfom Hitlerom i radijskim obelodanjivanjem da je njegova politika saradnja – kolaboracionizam upravo sa tim okupatorom. I ono što je činio on sâm i što su činili oni uz njegove skute, koje je on postavljao, bila je saradnja sa nacističkom Nemačkom. U krajnjoj liniji, krunski dokaz njegove saradnje sa neprijateljem je činjenica da se pri oslobađanju Francuske Peten povukao, ruku pod ruku sa nemačkim okupatorom – u Nemačku. Francuski maršal kao izbeglica u Nemačkoj!
Branioci Petena, ne samo oni na suđenju, njegove kolaboracionističke poteze pravdaju načelom manjeg zla. Da li je saradnja sa nacistima, izdaja, bila manje zlo za Francusku 1940. godine? Da li se Peten zaista žrtvovao za Francusku
No, ako je pravno (sudilo se prema francuskom krivičnom zakonu koji je važio u doba Petenovih činjenja, a on sam se postarao za dovoljno dokaza o njima) bilo lako osuditi Petena, politički nije bilo tako. Kolaboracija je u Francuskoj u mračnim vremenima posle poraza bila prilično rasprostranjena pojava. Mnogi su u Petenu, neposredno posle debakla iz 1940. godine, makar na trenutak, videli spas, nadu za očuvanje Francuske, makar kao okupirane zemlje, sve do mirovnog sporazuma čije će uslove diktirati pobednička Nemačka, a neki videli i put za očuvanje francuskog kolonijalnog carstva. Zbog toga autor s pravom, već u naslovu knjige, ističe da je na optuženičkoj klupi bila – Francuska.
Taj utisak se pojačava time što se u knjizi ekstenzivno prenose svedočenja ključnih ljudi Treće republike, onih koji su činili predratnu francusku političku elitu. Iako je reč o svedocima optužbe, njihova svedočenja su bila – odbranaška. Svako od njih, osim Leona Bluma, trudio se da opravda sebe i svoju ulogu. Svedočenja su, piše autor, bila neiskrena i oportunistička, bez ikakve želje da se zađe u suštinu problema, da se objasni francuski poraz 1940. godine, koji jeste bio vojni poraz, ali kojem su oni kumovali. I da se rasvetle okolnosti pod kojim je Peten postao – izdajnik. Teško je poverovati u takvu nameru tužilaštva, ali se ovo suđenje pretvorilo, u velikoj meri, u suđenje Trećoj republici i njenoj političkoj eliti. Čitaocu postaju jasni koreni francuskog poraza 1940. godine.
Načelo manjeg zla
I tu stižemo do onoga što je relevantno ne samo za istoriografiju. Branioci Petena, ne samo oni na suđenju i ne samo oni u to doba, njegove kolaboracionističke poteze pravdaju načelom manjeg zla. Da li je saradnja sa nacistima, izdaja (prema krivičnom zakonodavstvu), bila manje zlo za Francusku 1940. godine? Da li se Peten zaista žrtvovao za Francusku? Da bi se odgovorilo na to pitanje, mora se pretpostaviti šta bi se sa Francuskom desilo da nije bilo te saradnje. Koje je to zlo od koga je Francusku Peten spasio svojom kolaboracijom? Simpatizeri Petena nikada nisu odgovorili na to pitanje. Nasuprot njima, autor knjige se upušta u uverljivu spekulaciju, u kontraistoriju, prema kojoj potpisivanje primirja 1940. godine uopšte nije bilo neizbežno i nastavak borbe, naročito imajući u vidu zaleđe u francuskim prekomorskim teritorijama (Alžiru, pre svega), uopšte ne bi bilo pogubno po Francusku. Naprotiv.
Maršal nije samo simbol izdaje i kolaboracije sa neprijateljem, nego i simbol reakcionarne obnove, izvedene podrivanjem tekovina Francuske revolucije i razaranjem liberalne demokratije
No, čak i da se, rasprave radi, pretpostavi da je Peten spasilac Francuske, ostaje pitanje cene tog spasavanja. Pošto je spasilac Peten, sudski je utvrđeno, izdajnik, u smislu odredaba tada važećeg krivičnog zakonika, da li je on izdao još nešto? Sud se time nije bavio, ali autor jeste, nezavisno od sadržaja optužnice. I onda dolazimo do nešto jasnije slike Petenove vladavine. Kakvu su politiku vodile višijevske vlasti, posle primirja i nezavisno od uslova tog primirja? Prvo, Peten nije ukinuo samo Treću republiku, nego republiku kao oblik vladavine. Sebe je postavio na mesto čelnika Francuske Države, kako se višijevska Francuska zvanično zvala – nije tu više bilo „r“ od republike. Autor s pravom nipodaštava doskočicu iz istoriografske literature da je višijevska Francuska bila „banana republika bez banana“. Nisu tamo samo banane nedostajale! A zakonodavna ovlašćenja koja je dobio od krnjeg i na brzinu sazvanog parlamenta dve nedelje po potpisivanju primirja, bila su približna onima koje je imao – Ante Pavelić. I on je bio na čelu „države“.
Svrstavanje u ekstremnu desnicu
Brže-bolje su Peten i petenovci promenili i nacionalni slogan. Umesto onog dobro poznatog i vanvremenskog „sloboda, jednakost, bratstvo“, Francuzi su dobili – „rad, porodica, otadžbina“. Nema to nikakve veze sa kolaboracijom – niko u Berlinu nije osmišljavao novi slogan. Nacističku Nemačku nisu interesovala francuska unutrašnja pitanja, već samo to da u Francuskoj bude što manje njihovih divizija – potrebne su na drugim mestima. Nacionalna revolucija, krajnje reakcionarni program unutrašnjih reformi koji su osmislili petenovci, pod direktnim uticajem globalnog pionira fašizma Šarla Morasa, imao je za cilj da Francusku vrati u doba pre pada Bastilje. Svetlost Pariza zamenila je tama Višija – učmalog banjskog odmarališta.
Da li je Peten osmišljavao taj program? Prema navodima iz knjige, verodostojna svedočenja ukazuju na to da Peten u to doba (možda i ranije) nije bio u stanju da osmisli bilo šta. Međutim, ne samo da se nije suprotstavio nacionalnoj revoluciji, nego joj je dao punu podršku svojim autoritetom heroja Velikog rata. Dakle, Peten nije samo simbol izdaje i kolaboracije sa neprijateljem, nego i simbol reakcionarne obnove, izvedene podrivanjem tekovina Francuske revolucije i razaranjem liberalne demokratije. Današnjim političkim rečnikom rečeno, Peten se svrstao u redove ekstremne desnice.
Bez obzira na umivanje razblaženom sonom kiselinom, Nacionalno okupljanje i dalje u osnovi baštini ideje Petenove nacionalne revolucije, prilagođene novom vremenu
Suđenje je bilo – efikasno. Završeno je na dan japanske kapitulacije. Presuda je bila očekivana – smrtna kazna. Isto kao što je bilo očekivano da ta kazna, dan posle izricanja, bude zamenjena doživotnom robijom. I Peten odlazi, posle nekoliko presedanja, na svoje poslednje odredište – zatvor na ostrvu koje se nalazi dvadesetak kilometara od obale Bretanje. Tamo umire jula 1951. godine, u 95. godini. Sahranjen je na lokalnom groblju, bez posebnih obeležja.
Saopštavajući De Golu vest o Petenovoj smrti, Žorž Pompidu, budući francuski predsednik, kratko je napomenuo: „Cela stvar je sada završena, jednom zasvagda.“ De Gol se nije složio: „To je bila velika istorijska drama, a istorijska drama se nikad ne završava.“ Po ko zna koji put, De Gol je bio u pravu. Povampireni Peten je, uz sve ređe pominjanje njegovog imena, i dalje prisutan na francuskoj političkoj sceni, pa se stoga i postavlja pitanje iz naslova ovog teksta, naravno pozajmljenog od Borislava Pekića.
Paralele sa današnjicom
Ko je, u osnovi, Žan-Mari le Pen, osnivač Nacionalnog fronta? Nepatvoreni petenovac, ksenofob, antisemita (mada to sada nije previše unosno iskazivati, pa se to „anti“ prenosi na muslimane, naročito Arape i crnce), zagovornik, baš neočekivano, „rada, porodice, otadžbine“, ove poslednje bez muslimana. Naravno, politička dinamika čini čuda. Njegova ćerka, Marin le Pen, shvatila je da je tatica ipak otišao predaleko, preko granice današnje političke korektnosti, pa ga je izbacila iz partije koju je on osnovao, stranku preimenovala u Nacionalno okupljanje, i pokušala da se malo propere od tvrdokornog petenizma. Kako navodi autor, Le Penova nije u junu 2020. godine posetila ostrvo na kome je sahranjen Peten, nego obližnje ostrvo sa koga su se svi ribari pridružili De Golu 1940. godine. Čisto da stavi do znanja da je upoznata s tim ko je i dan-danas (više od pedeset godina od smrti) centralna (u svakom pogledu) figura francuske političke scene, bez obzira na kepece (u svakom pogledu) koji su se u međuvremenu pojavili. No, bez obzira na umivanje razblaženom sonom kiselinom, Nacionalno okupljanje i dalje u osnovi baštini ideje Petenove nacionalne revolucije, prilagođene novom vremenu. Neće oni da upokoje vampira.
No, da ekstremnu desnicu ostavimo po strani, kako stoje stvari na centru francuske političke scene, onome što se sve češće naziva maticom političkog toka? Kada je na predsedničkim izborima 2002. godine Žak Širak ušao u drugi krug sa Le Penom, pozvao je birače da glasaju protiv petenovca. I obezbedio neverovatnu pobedu – 82,2 odsto glasova. Ogroman broj onih koji su činili taj procenat (preko 25 miliona glasova) nije glasao za Širaka nego protiv Le Pena. Slična stvar se dogodila u drugog krugu nedavnih (7. jula ove godine) parlamentarnih izbora, u kojima je favorizovano Nacionalno okupljanje jedva dobacilo do trećeg mesta. Mnogo je onih koji ne žele da glasaju za umivene petenovce. Dakle, vampir Peten dobro dođe kada zatreba i onima koji nisu petenovci. Ni oni ne bi da ga upokoje.
Samo oni koji su četiri godine petenovcima nanosili najveće gubitke i koji su od njih trpeli istovetne bili bi radi da upotrebe glogov kolac. A njih više nema. Vampir će nastaviti da pije krv.
Zapisano na marginama prikaza knjige objavljenog u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu.