Kad se imaju na umu konflikti u Gazi i Libanu, te uzajamni napadi Izraela i Irana, čini se teškim zamisliti bilo kakav obećavajući razvoj situacije na Bliskom istoku u 2025. Iz perspektive mnogih posmatrača, povratak Donalda Trampa u Belu kuću samo uvećava neizvesnost. Ali iako obično u slučaju Bliskog istoka treba očekivati najgore, vidim izglede za neke nove, pozitivne razvoje događaja.
Ovim ne želim da umanjim ili ignorišem devastirajuće gubitke koje su Palestinci pretrpeli u Gazi; uništavanje delova Libana, uključujući južna predgrađa Bejruta; ili rešenost Izraelaca – ne samo onih na desnici – da više nikada ne budu ranjivi kao što su bili 7. oktobra 2023. Oni koji bi morali biti uključeni u mirovni proces trenutno ne uživaju poverenje, što je potpuno razumljivo. Ali mirovni proces verovatno i nije pravi cilj kome bi se trebalo posvetiti u predstojećoj godini. Umesto toga, fokus bi trebalo da bude na okončanju tekućih konflikata i izgradnji osnova za stabilnost i bezbednost; ukoliko se to obavi na pravi način, onda će mirovni proces biti postavljen na nove temelje.
Takav ishod postaje verovatniji ako se u regionu sve posloži kako treba. Tu, možda i kontraintuitivno, gajim izvesne nade. Hamasov teroristički napad – i Hezbolahov raketni udar iz južnog Libana na severni Izrael narednog dana – za odgovor su imali izraelsku vojnu kampanju koja je donela velika razaranja, ali i temeljno oslabila Hamas i Hezbolah. Njihove vođe, Jahja Sinvar i Hasan Nasralah, kao i najveći deo liderskog kadra obe organizacije, više nisu među živima.
Propali proksiji
Hamas još opstaje, ali više nema svoje vojno krilo. Na dan 6. oktobra 2023. ono se sastojalo od pet brigada s ukupno 24 bataljona. Danas više nema nijednu organizovanu jedinicu. Nekoliko hiljada ljudi možda i dalje ima oružje u rukama, a grupice od dva-tri borca u stanju su da pruže otpor na lokalnom nivou, ali oružane snage i najveći deo vojne infrastrukture (depoi oružja, laboratorije, proizvodni kapaciteti) više ne postoje. Više od polovine Hamasovih tunela uništeno je, a raspoloženje ljudi u Gazi okrenulo se protiv ove grupe; jedno nedavno istraživanje pokazalo je da još samo sedam odsto žitelja Gaze i dalje želi da Hamas kontroliše ovu enklavu.
Mirovni proces verovatno i nije pravi cilj kome bi se trebalo posvetiti u predstojećoj godini. Umesto toga, fokus bi trebalo da bude na okončanju tekućih konflikata i izgradnji osnova za stabilnost i bezbednost, što će onda i mirovni proces postaviti na nove temelje
Povrh toga, vodeći islamski verski autoritet u Gazi, Salman al Dajah, izrekao je fatvu u kojoj se Hamas kritikuje zbog iniciranja tako razornog rata. S obzirom na to da je bilo verovatno da će posledica napada biti masovno stradanje civila i uništenje civilne infrastrukture – što su Hamasove vođe dobro znale – Al Dajah ocenjuje da je Hamas kriv za „kršenje islamskih principa vođenja džihada“.
Činjenica je da Hamas u Gazi nikada nije bio preterano popularan. Ali gnev koji danas izaziva Hamas i Al Dajahova osuđujuća fatva sugerišu da žitelji Gaze žele okončanje rata, i da bi najverovatnije pozdravili prelaznu upravu pod nadzorom međunarodne koalicije u koju bi bili uključene arapske zemlje. Ujedinjeni Arapski Emirati već su saopštili da će uzeti učešća u tranzicionom aranžmanu za upravljanje Gazom, rukovođenju njenom obnovom, obezbeđivanju reda i mira, sprečavanju šverca i popločavanju puta za njeno stavljanje pod palestinsku kontrolu, pod vođstvom istinski reformisane Palestinske samouprave.
U situaciji kad je Hamas vojno uništen a njegovi izgledi da se regeneriše nastavljaju da opadaju, alternativa njegovoj vladavini u Gazi je u nastupajućoj godini dostižna. Osim toga, nije samo Hamas taj koji je oslabljen. Hezbolah je daleko najvažnija oružana sila koja deluje kao iranski proksi. Njegovi pripadnici obučavali su druge proksi milicije, doprinosili jačanju njihove sposobnosti da sami izrađuju oružje, u Siriji delovali kao iranske specijalne snage, a arsenal od 150.000 raketa koristili kao sredstvo odvraćanja Izraela od eventualnog napada na iransku nuklearnu infrastrukturu. Ali sada to sredstvo odvraćanja suštinski više ne postoji.
Prema Joavu Galantu, koji je do početka novembra bio izraelski ministar odbrane, uništeno je približno 80 odsto Hezbolahovih raketa. Izrael je desetkovao i vođstvo ove grupe, razorio njen sistem komande i kontrole, potkopao sistem komunikacija i generalno joj oslabio poziciju unutar Libana. Do polovine novembra i Hezbolah i Izrael davali su nagoveštaje da se ide ka primirju, što nije bilo iznenađujuće s obzirom na to da je Iranu neophodno da sačuva Hezbolah i omogući mu priliku za oporavak. (Primirje je stupilo na snagu krajem novembra, prim.)
Hamas još opstaje, ali više nema svoje vojno krilo. Na dan 6. oktobra 2023. ono se sastojalo od pet brigada s ukupno 24 bataljona. Danas više nema nijednu organizovanu jedinicu
U najmanju ruku, Iranom predvođenoj „osovini otpora“ zadat je težak udarac – kao i samom Iranu nakon što je Izrael uništio njegovu stratešku protivraketnu odbranu, radare S-300 koje Rusija ne može brzo da zanovi ili iznova izgradi. Shodno tome, neki od vodećih iranskih stratega – poput bivšeg ministra spoljnih poslova Kamala Harazija, koji savetuje iranskog vrhovnog lidera, ajatolaha Alija Hamneija – počeli su da govore o razvoju nuklearnog naoružanja kako bi se ojačala iranska sposobnost odvraćanja. To bi, međutim, bilo posebno opasno u situaciji kad je Tramp ponovo u Beloj kući. Novoizabrani predsednik oduvek je tvrd prema Iranu, a izraelski premijer Benjamin Netanijahu već najavljuje kako će s Trampom u četiri oka razgovarati o iranskom nuklearnom programu.
Pošto se Tramp predstavlja kao neko ko će zaustaviti ratove, a ne započinjati ih, podozrevam da će, umesto da se Sjedinjene Države direktno angažuju, radije Netanijahuu dati zeleno svetlo za uništenje iranske nuklearne infrastrukture, istovremeno obezbeđujući Izraelcima kakva god im dodatna sredstva u tu svrhu budu zatrebala.
Do krajnjih granica
S tim u vezi, trebalo bi imati na umu da Trampova politika prema Iranu podrazumeva „maksimalni pritisak“, čiji cilj nije nužno iniciranje promene režima već promene njegovog ponašanja. Nije teško zamisliti Trampa kako pretnju izraelskim posezanjem za silom i snažnijom primenom sankcija na izvoz nafte koristi kako bi ispitao teren, odnosno video postoje li uslovi za sklapanje novog sporazuma o iranskom nuklearnom programu. Uostalom, učestalo ponavlja da će postizanje dogovora s Iranom biti jedan od ciljeva njegovog drugog mandata.
Naravno, Iranci su tokom Trampovog prvog mandata pokazali malo spremnosti za dogovor s njim. Na njegovu politiku maksimalnog pritiska odgovorili su onim što su nazvali maksimalnim otporom – strategijom koja je uključivala napade na naftna postrojenja u Abkaiku, najvažnija koja Saudijska Arabija ima; napade Huta na tu zemlju; miniranje naftnih tankera; te maltretiranje posada brodova koji plove Persijskim zalivom. Kao krajnji odgovor na to, Tramp je naredio likvidaciju Kasema Sulejmanija, komandanta elitne iranske jedinice Kuds i jednog od ljudi u koje je vrhovni lider imao najveće poverenje.
Nakon ubistva Sulejmanija (u januaru 2020, prim.) Iran je bio oprezniji. Nije krenuo da ubrzava svoj nuklearni program i intenzivira proksi napade na američke snage u Iraku i Siriji sve dok Džo Bajden 2020. nije pobedio na izborima; sada su, pak, iranski proksiji dramatično slabiji nego što su bili tokom Trampovog prvog mandata.
Da li bi moglo da se desi da Iranci potraže zajednički jezik s Trampom? Budući da Hamnei oduvek insistira kako „arogantne sile“ – pod čim se primarno podrazumeva Amerika – nikad neće biti zadovoljne iranskim ustupcima sve dok Islamska Republika postoji, verovatno da u ovom trenutku nije sklon da popusti. Ali njegova glavna preokupacija je opstanak režima, a s vremena na vreme, kad je suočen s realnošću previsoke cene ili prevelikih rizika, istupa s taktičkim korekcijama svoje pozicije. Zato me ne bi iznenadilo da vidim kako se Iranci okreću ruskom predsedniku Vladimiru Putinu kao posredniku u postizanju dogovora između Teherana i Vašingtona. S obzirom na Trampov interes za Putina, i Putinovu želju da Trampu omogući nekakvu pobedu koja bi ga nagnala da smanji američku podršku Ukrajini, lako bi moglo da se desi da Rusi istupe s nekim predlogom. Nisam siguran koliko bi taj predlog realan i smislen bio, ali takvu mogućnost ne bi trebalo isključivati.
Saudijci neće normalizovati odnose s Izraelom sve dok je rat u Gazi u toku. A normalizacija saudijsko-izraelskih odnosa transformisala bi region
I ukoliko se ispostavi da dogovor između Trampove administracije i Irana nije verovatan, slabljenje iranske osovine i promena u balansu snaga u regionu, nastanak nove konstelacije u regionu čini mogućim. Centralna komanda armije SAD već je uspela da integriše protivvazdušnu i raketnu odbranu regionalne koalicije sačinjene od američkih arapskih partnera (ne na poslednjem mestu Saudijaca) i Izraelaca. Regionalna integracija bila je jedan od glavnih ciljeva Bajdenove administracije, a vredi se setiti i da je tokom Trampovog prvog mandata bilo priče o uspostavljanju vojnog savezništva na Bliskom istoku po uzoru na NATO. Taj trend bezbednosne integracije će se verovatno nastaviti, budući da nova administracija promoviše viziju šire ekonomske integracije i razvoja u regionu, koju je u prvom Trampovom mandatu najvećim delom oblikovao njegov zet Džared Kušner.
Osim toga, Tramp kaže da želi da proširi opseg Abrahamovih sporazuma – konkretno, da Saudijska Arabija uđe u krug zemalja koje su normalizovale diplomatske odnose s Izraelom. Saudijci su Bajdenovoj administraciji jasno stavili do znanja da bi bili spremni na mirovni sporazum s Izraelcima pod uslovom da prethodno sklope odbrambeni sporazum sa SAD i vide kredibilnu mapu puta za stvaranje palestinske države. Može li Tramp da ispuni ta očekivanja? Može li da isposluje odbrambeni sporazum koji bi podržalo najmanje 67 članova Senata – što bi značilo da bi za to morao da pridobije barem 14 ili 15 glasova demokratskih senatora? Da li je spreman da zalegne za sporazum koji nudi nešto smisleno Palestincima, iako bi to gotovo sigurno dovelo do raspada aktuelne Netanijahuove vlade?
Svitanje nove zore?
U svakom slučaju, Saudijci neće normalizovati odnose s Izraelom sve dok je rat u Gazi u toku. I mada se izraelska vojska čini spremnom da okonča konflikt, posebno ukoliko bi se na taj način obezbedilo oslobađanje preostalih talaca, tek treba da se vidi da li će i Netanijahu zauzeti isto stanovište. Opet, Tramp je Netanijahuu rekao da želi da rat bude završen pre nego što preuzme dužnost, tako da bi se moglo ispostaviti da su se podsticaji kojima se rukovodi izraelski premijer promenili.
Izraelski pristup pitanju Zapadne obale će se verovatno ispostaviti kao problem. Nešto će morati da se učini po pitanju napora koji radikalno desni izraelski ministri Itamar Ben-Gvir i Bezazel Smotrič ulažu kako bi stvaranje palestinske države učinili nemogućim
Poenta je u tome da bi normalizacija saudijsko-izraelskih odnosa transformisala region. Ako nije postignuta tokom kratkog perioda koji je Bajden proveo na mestu predsednika, izvesno je da će biti Trampov cilj u godinama koje dolaze. Ali čak i ukoliko se to ispostavi nemogućim, izraelsko desetkovanje Hezbolaha i Hamasa, u kombinaciji sa slabljenjem Irana, moglo bi da regionu donese veću stabilnost, ako već ne mir. U najmanju ruku, biće smanjen interes Irana da izaziva nevolje – osim ako se tamošnji režim ne oseti egzistencijalno ugroženim.
Bude li stabilnost u regionu bila poboljšana, izraelski pristup pitanju Zapadne obale će se verovatno ispostaviti kao problem. Ako Trampova administracija u nekom trenutku poželi sporazum sa Saudijcima, nešto će morati da se učini po pitanju napora koji radikalno desni izraelski ministri Itamar Ben-Gvir i Bezazel Smotrič ulažu kako bi stvaranje palestinske države učinili nemogućim. Ovo bi značilo obustavljanje tekuće izgradnje naselja na Zapadnoj obali, kao i nastojanja da se izazove kolaps Palestinske samouprave. To bi takođe značilo pritisak – kako američki tako i onaj ključnih arapskih partnera – za temeljnu reformu Palestinske samouprave, verovatno s novim premijerom, nezavisnim i proširenih ovlašćenja. To je bio cilj prve Trampove administracije, i verujem da će Saudijska Arabija, UAE i drugi ovog puta otvorenije pritiskati da do nečeg takvog i dođe.
Koliko god se to činilo kontraintuitivnim, postoji šansa da u predstojećih 12 meseci region postane stabilniji. Naravno, govorimo o Bliskom istoku, gde stvari uvek mogu da krenu naopako. Slabosti Irana mogle bi ga nagnati da ubrza izradu nuklearnog naoružanja. Izraelci bi mogli da imaju problem s napuštanjem Gaze. Ekonomske slabosti Egipta mogle bi da prerastu u još veći problem. Huti bi mogli da nastave da prete normalnoj plovidbi Crvenim morem, ili obnove napade na Saudijsku Arabiju ukoliko ova normalizuje odnose s Izraelom. Sve od navedenog je moguće. Da li će dolazeća administracija iskoristiti slabosti Irana za podizanje regionalne stabilnosti na viši nivo biće jedan od njenih prvih testova.
