U prošlonedeljnom simultanom atentatu na članove Hezbolaha, izvedenom na način bez presedana, poginulo je četrdeset dvoje ljudi, ranjeno više od tri i po hiljade, i postoje dva razloga koja bi mogla navesti čoveka da takvo nešto nazove „pirotehničkom predstavom“. Čovek bi mogao upotrebiti takav termin zato što je ratoboran do bezosećajnosti ili zato što je najbolji satiričar izraelskog novinarstva, što poštovaoci tvrde o Harecovom kolumnisti Mikaelu Brizonu. No i pre nego što otkrijemo kontekst te Brizonove opaske, možemo primetiti da je izraelski poduhvat zaista sličan vatrometu. Nemoguće je ne gledati u pirotehniku koja se čoveku rasprskava nad glavom, i nemoguće je ne gledati šou program pod nazivom „Kako im je uspelo?“
Da se o tome izjasnimo odmah – nemamo pojma kako im je uspelo. Izrael u principu ne priznaje ni odgovornost za takve aktivnosti, čak ni onda kada je njegov potpis očigledan, a kamoli njihove detalje. Primera radi, prošle su decenije od Mosadove operacije „Božji gnev“, to jest serije osvetničkih atentata zbog masakra izraelskih sportista na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972, a mnogo njenih rukavaca i dalje je u mraku. Zato sve što se ovih dana piše o eksplodirajućim pejdžerima i voki-tokijima ne treba uzimati sa zrnom nego sa džakom soli, ali vredi pomenuti da prema Njujork tajmsu Izraelci nisu sabotirali opremu koju je neko drugi proizveo, već su je proizveli sami.
Zbog otkrivenih „rupa“, akcija Izraela usledila pre nego što su to u Tel Avivu planirali
„Izveštaj Njujork tajmsa, zasnovan na obaveštajnim podacima, kaže da je pejdžere napravila izraelska kompanija, osnovana kao fasada, i da se ta firma trudila čak i da drugim klijentima isporučuje normalne pejdžere“, preneo je britanski Gardijan.
Fasada nije bila samo ubedljiva, već i višeslojna, pa i Gardijan podseća na sve mađarske i bugarske, japanske i tajvanske kompanije koje su prethodnih dana svrstavane – i panično demantovale svrstanost – u lanac isporuke eksplozivne tehnologije. Sa druge strane, Al Monitor, ugledni međunarodni portal posvećen Bliskom istoku, tvrdi da je u tom pothvatu ipak bilo rupa. Uz opasku da su uređaji detonirani daljinski, portal dodaje da je akcija pokrenuta ranije no što je Tel Aviv hteo.
„Izrael je izvorno planirao da uređaje detonira strateški, u slučaju opšteg rata sa Hezbolahom. Pre nekoliko dana pripadnik Hezbolaha u Libanu posumnjao je da sa pejdžerima nešto nije u redu, ali je ubijen, kažu izvori. Ubrzo je još jedan član Hezbolaha posumnjao da je neko petljao oko tih naprava, i nameravao je da obavesti nadređene, ali su izraelski obaveštajci saznali i to“, zapisali su za Al Monitor Gabrijela Debinski i Tajler Hafman.
Obaveštajnom aparatu Tel Aviva tada su ostale tri teoretske mogućnosti– da se u opšti rat sa Hezbolahom pođe odmah, da se uređaji detoniraju odmah ili da se miruje i nada se da plan ipak neće biti otkriven. Prva mogućnost, naravno, nije zavisila samo od izraelskih tajnih službi, pa se Mosad, kome se akcija univerzalno pripisuje, odlučio za drugu, zaključuje Al Monitor, uz potvrdu da ni najverniji saveznik Izraela ništa o svemu ovome nije znao.
Napadač je teško mogao da potvrdi da su ljudi koji su imali pejdžere u rukama legitimne mete napada, to jest borci Hezbolaha, preneo je Gardijan reči Dženine Dil, profesorke međunarodnog prava na Oksfordu
No kada već pominjemo tog partnera, možemo se podsetiti i jednog zanimljivog filma snimljenog u njegovoj slavnoj holivudskoj produkciji. U kontroverznom Džej Ef Keju (JFK)Olivera Stouna misteriozni obaveštajac, koga je sjajno odglumio Donald Saterlend, izgovara nešto što bi trebalo zauvek urezati u pamćenje – pitanja „ko“ i „kako“ samo su zabava za javnost. Pravo pitanje je „zašto“. Tako je i sada, jer je ispod opšte pomame zbog nečuvenog obaveštajnog poduhvata, ostala jedina važna dilema – zašto se Izrael uopšte u njega upustio i kakvoj se koristi nada. A tu se čak i na zapadu, ispod impresioniranosti, javljaju sumnjičavi glasovi.
(Ne)legitimne mete
„Napadač je teško mogao da potvrdi da su ljudi koji su imali pejdžere u rukama legitimne mete napada, to jest borci Hezbolaha“, preneo je Gardijan reči Dženine Dil, profesorke međunarodnog prava na Oksfordu.
Čak i da je svako ko je držao napravu bio borac Hezbolaha detoniranje plastičnog eksploziva po prirodi je nekontrolisano, o čemu svedoči već i broj ranjenih. Smrt dvoje dece da i ne pominjemo. I o tome je za Harec govorio Mikael Brizon.
„Uz izvinjenje, možete li mi objasniti koja je razlika između glupog slavlja rulje dok taoci marširaju ulicama Gaze i zadovoljnih uzdaha izraelske rulje dok sluša opise ranjenih u Libanu? Možda smo i mi sami dobili pejdžer, možda smo i sami privremeno oslepljeni, i više ne vidimo kuda smo krenuli. Zar Izrael dosad nije shvatio da ova fatalna pirotehnička predstava, kao i sva radost i sve proslave zbog atentata, nimalo ne pomažu i ništa ne menjaju? Uz duboku žalost i sramotu, ne može se izbeći da se kaže da je Izrael napravio još jedan gigantski korak ka odobravanju državnog terora. Taj je teror i patnju nametnuo celim populacijama. Tako deluje u Gazi, na okupiranoj Zapadnoj obali, a sada i u Libanu“, zaključuje Mikael Brizon.
Zar Izrael dosad nije shvatio da ova fatalna pirotehnička predstava nimalo ne pomažu i ništa ne menjaju? Izrael je napravio još jedan gigantski korak ka odobravanju državnog terora. Tako deluje u Gazi, na okupiranoj Zapadnoj obali, a sada i u Libanu
Mikael Brizon
Kuda je Izrael krenuo, mogao se podsetiti već u ponedeljak, kada je u napadima na položaje Hezbolaha u Libanu ubio 492 ljudi, čime je postavio neželjen ili željen rekord u dnevnom broju mrtvih u toj nesrećnoj zemlji. Iako se tamo strada manje-više redovno, toliko dnevnih mrtvih nije bilo još od građanskog rata koji je Liban od 1975. do 1990. doveo do ivice opstanka, na kojoj je i danas. Izrael i Hezbolah su od 7. oktobra 2023. vodili strogo kontrolisan rat, u kome je postojao prećutan sporazum o tome šta i koliko sme da se gađa. Sada je ta granica pređena, a nije jedina, kao što je za njujorški magazin Jakobinac podsetio Branko Marčetić. Autor Jakobinca podseća na to da bi otvoreni rat sa Hezbolahom mogao skupo da košta Bajdenovu administraciju, i da bi taj račun mogao da bude ispostavljen predsedničkoj kandidatkinji demokrata Kamali Haris.
„Bajdenove reči su već dugo besmislene, barem od onda kada je javno povukao ,crvenu liniju’ pred izraelskom invazijom na Rafu, a potom propustio da uradi bilo šta kada ga je Netanjahu ignorisao i svejedno tamo upao. Tokom skoro godine ustupanja pred Netanjahuom, impotentnih upozorenja, tužnih poziva telefonom i psovanja kada Netanjahu to ne može da čuje, predsednik je izraelskim zvaničnicima jasno stavio do znanja da ništa što kaže nikad neće biti sprovedeno u delo i da slobodno mogu da ga gaze. Ili kako je sopstveni Bajdenov zvaničnik iz Pentagona rekao: ,Dopustili smo Izraelu da prođe bez ikakvih posledica zbog gaženja preko naših crvenih linija u Gazi, i sada znaju da posledica neće biti ni kada uđu u Liban uprkos tome što im govorimo da to ne čine’“, napisao je Marčetić.
Nove eksplozije bacile u senku posledice sukoba u Gazi
Da li će se Izrael zaista upustiti u kopnenu invaziju Libana, u kojoj će ga dočekati protivnik koji mu, istina, nije dorastao, jer mu dorastao nije niko na Bliskom istoku, ali koji je po svim stručnjacima mnogo bolje organizovan, daleko brojniji i neuporedivo bolje opremljen od Hamasa, to još nije poznato u trenutku kada ovaj tekst ide u štampu. Poznato je međutim da su zbog pejdžera i voki-tokija, zbog pretnje nove eksplozije na Bliskom istoku, 42.000 mrtvih Palestinaca u Gazi pale u zapećak, mada ni od svetla nisu imale mnogo koristi.
Generalna skupština UN ubedljivom većinom podržala je rezoluciju kojom se od Izraela zahteva da u roku od godinu dana prekine okupaciju palestinskih teritorija, što znači da 54 države, pored Izraela, ne smatraju da je nelegalna okupacija veliko „no no“ u međunarodnom pravu
U tom je mračnom kutku i činjenica da je 18. septembra Generalna skupština Ujedinjenih nacija ubedljivom većinom podržala rezoluciju kojom se od Izraela zahteva da u roku od godinu dana prekine okupaciju palestinskih teritorija. Za su bile 124 države, protiv je bilo dvanaest, 43 su se uzdržale. Ali advokat Hasan Aslam Šad u autorskom tekstu za Al Džaziru podseća da čak ni to nije pozitivno – takvo glasanje znači da 54 države, ako ne računamo Izrael, nisu našle za shodno da potvrde čak ni to da je nelegalna okupacija veliko „no no“ u međunarodnom pravu. I dok god je tako, pirotehničkih predstava sigurno neće nedostajati.
