Dansku i Dahju, predgrađe Bejruta, povezuje samo početno slovo, maksimalno početni slog, kao u srpskom jeziku. U svemu ostalom ta bi dva toponima mogla pripadati različitim planetama, ali se ipak baš u Danskoj našao čovek koji je podsetio šta se ovih dana događa u Dahji i u sve većem delu Libana. Somdip Sen, profesor međunarodnog razvoja na Univerzitetu Roskilde, ovom prilikom je morao da objašnjava međunarodnu destrukciju. Šest uzgred srušenih stambenih zgrada Izrael je unapred smestio u računicu atentata na vođu Hezbolaha Hasana Nasralaha. Milion i dvesta hiljada raseljenih Libanaca takođe su bili poznati činilac izraelske jednačine u ratu protiv Nasralahovih sledbenika. Sve je to, zaključuje Sen, naložila logika strategije koja je baš ove godine postala punoletna, i nosi ime „Doktrina Dahje“.
„Doktrina Dahje“
„Doktrina nazvana po bejrutskom uporištu Hezbolaha zahteva masovno razaranje civilne infrastrukture kako bi se na neprijateljsku vladu ili militantnu grupu izvršio pritisak, i razvijena je u okviru izraelskog rata u Libanu 2006. godine“, zapisao je Sen za Al Džaziru.
Te 2006. Izrael je u Libanu, a pogotovo u gusto naseljenoj Dahji, uništavao mostove i puteve, vodovod i kanalizaciju, elektrane, škole i bolnice. Ako se neko pozivao na kršenje međunarodnog prava, Izrael je odgovarao da time odvraća i Hezbolah i druge neprijatelje od budućih napada. Dve godine kasnije, Gadi Ejzenkot, tadašnji šef izraelske Severne komande, zadužene upravo za Liban (i Siriju), izjavio je u intervjuu za Jediot ahronot da će ubuduće svako selo iz koga se nešto ispali na Izrael proći poput Dahje. Biće upotrebljena neproporcionalna sila, i to nije predlog, već odobreni plan, rekao je tada Ejzenkot. Pukovnik Gabrijel Siboni dodao je da plan počiva na ideji da civili toliko pate da budu primorani da se okrenu protiv militanata i da zahtevaju mir.
Iran je preko posrednika rekao Sjedinjenim Državama da će na svaki sledeći izraelski napad uzvratiti „nekonvencionalno“, uključujući tu i ciljanje izraelske infrastrukture. Teheran je Vašingtonu poručio da je jednostranoj uzdržanosti kraj
Al Džazira
„I plan je zaista sproveden u delo. Narednih godina doktrina je primenjivana iznova i iznova, samo ne u Libanu, već u Gazi. Sada se, u tragičnom obrtu, doktrina vratila u predgrađe iz koga je potekla“, kaže Sen.
Ako se to zna, ostaje samo da se doštampaju formulari namenjeni Gazi i da se dnevno popunjavaju novim brojkama. Prema libanskom ministarstvu zdravlja, u prethodne dve nedelje ubijeno je preko dve hiljade Libanaca, a raseljena je petina stanovništva zemlje. Izrael je u svoje „ograničene, lokalizovane, usmerene operativne aktivnosti“ na kopnu početkom sedmice ubacio novu diviziju. Dok su ovi redovi pisani, izveo je i novi vazdušni napad na Dahju.
E sad, doktrina omogućuje da se u istom cilju pogode borac Hezbolaha sa raketnim lanserom i lokalni bakalin sa sandukom mandarina, ali ozbiljno promašuje stvarnost. Valjda je to vidljivo već po samoj činjenici da Izrael osamnaest godina kasnije ratuje protiv iste organizacije zbog koje je doktrina i skuvana. Ili tačnije – ne protiv iste, već protiv jače. Hezbolah je, takođe dok su ovi redovi pisani, lansirao salvu raketa ka Haifi. Žrtve i šteta nisu za poređenje sa onim što Izrael čini Libanu – prema prvim izveštajima, ranjen je jedan civil – ali gradonačelnik obližnjeg Kirjat Mockina nazvao je baraž dosad neviđenim. I taj udar, kao i onaj kojim je Hamas 7. oktobra obeležio godišnjicu sopstvenog terorističkog napada, iznova dokazuje da nesumnjiva vojna nadmoć Izraelu nikada neće doneti mir. A kada već govorimo o salvama, pomenimo i treću, koja najviše brine Izrael i njegove saveznike – onu koju je Iran poslao 1. oktobra.
Korak ka eskalaciji
Iran je tom prilikom ispalio oko dve stotine balističkih raketa, što je korak dalje u eskalaciji u poređenju sa napadom koji je izveo u aprilu. Aprilski udar bio je maltene telegrafisan, započet sporim dronovima koji su Izraelu dali sate da se pripremi, i bilo je očigledno da mu je jedina svrha ta da Teheran sačuva prestiž. Izrael je u međuvremenu na iranskoj teritoriji ubio političkog vođu Hamasa Ismaila Hanijea, potom i možda najvrednijeg teheranskog saveznika Hasana Nasralaha u Dahji, i ovog puta je udar bio ozbiljniji. Neki projektili probili su se do Tel Aviva, i eksplodirali nedaleko od sedišta Mosada, a dva ili tri tuceta raketa završila su u oblasti vazdušne baze Nevatim. Satelitske fotografije na koje se pozivaju izraelski Harec, britanski Gardijan i drugi svetski mediji, pokazuju, doduše, da šteta u bazi nije velika, i nije nemoguće da je Izrael odlučio da te hice ne presreće jer je procenio da je popravka oštećenog hangara jeftinija od ispaljivanja presretača. Štaviše, jedini poginuli u iranskoj salvi, u stravičnoj ironiji, bio je Palestinac sa Zapadne obale, koji je tamo pobegao iz Gaze. Nevolja je, međutim, u tome što sve zainteresovane strane, pa i Tel Aviv, znaju da ni ovaj atak nije bio sve što Iran može. Ako je prvi bio zbog prestiža, drugi je bio upozorenje.
„Iran je preko posrednika rekao Sjedinjenim Američkim Državama da će na svaki sledeći izraelski napad uzvratiti ’nekonvencionalno’, uključujući tu i ciljanje izraelske infrastrukture. Teheran je Vašingtonu poručio da je jednostranoj uzdržanosti kraj, jer ta uzdržanost nije donela nacionalnu bezbednost“, prenela je Al Džazira.
Nekonvencionalno ovde naravno ne znači nuklearno, ali niko ne sumnja u to da je Iran sposoban i za sopstvenu varijantu „Doktrine Dahje“, makar i manjih razmera.
„Rakete koje su pogodile Nevatim nisu, čini se, oštetile prizemljene avione, ali bi bile smrtonosne ako bi bile ispaljene ka Tel Avivu ili prema nekoj drugoj vrednoj meti, poput naftnih rafinerija u blizini Haife, što bi moglo da izazove ekološku katastrofu nadomak velikog izraelskog grada. Dodatni problem za Izrael je ekonomija ’tante za kukuriku’ raketne razmene sa Irancima. Rezerve izraelske protivvazduhoplovne odbrane i ograničene su i skupe, što znači da bi zemlja u dužem sukobu mogla da postaje sve ranjivija“, smatra jerusalimski izveštač Gardijana Endrju Rot.
Do trenutka u kojem je ovaj broj Radara otputovao u štampu, Tel Aviv još nije eksplozivno kukuriknuo ka Teheranu. U teoriji, to bi mogao da učini raznovrsno – gađajući baze Korpusa islamske revolucionarne garde, bombardujući rafinerije nafte, pa čak i ciljajući iranski nuklearni program, za šta je, podseća Rot, Teheran već upozorio da je „crvena linija“. No Iran ima dovoljno dalekometnog eksploziva za mesece takve razmene, opet zaključuje Gardijan, i dodaje misao Alija Vaeza, zaduženog za Iran u Međunarodnoj kriznoj grupi, globalnoj nevladinoj organizaciji posvećenoj onome što joj i stoji u imenu.
„Jedini čovek koji može da iščupa kabl iz ovog ciklusa eskalacije jeste predsednik Sjedinjenih Američkih Država, čiji dosadašnji učinak na tom planu ne daje mnogo nade.“
Ključno pitanje je hoće li Zapad u drugoj godini rata koji eskalira pomisliti da mu Izrael donosi više štete nego koristi? Ne mora da se pita. Pod bilo kojom američkom administracijom, Zapad će i dalje shvatati Izrael kao svoju civilizacijsku ekspozituru među divljacima
Zašto nema nikakve nade, a kamoli mnogo iste, objasnio je u nedelju kolumnista Hareca Anšel Pfefer. Grehota je taj tekst čitati u fragmentima, ali pokušajmo. Pfefer počinje podsećanjem da su se izraelski zvaničnici uveče 7. oktobra 2023, nakon nezapamćenog Hamasovog napada, pre svega pitali koliko vremena imaju na raspolaganju.
„U svakom ratu od Sinajske kampanje 1956. do Drugog libanskog rata 2006, Izrael je u nekom trenutku bio prinuđen da stane i povuče se. Međunarodna zajednica, predvođena Sjedinjenim Državama, odsvirala bi fajront i pritisla Izrael da prihvati primirje.“
Niko ili skoro niko 7. oktobra 2023. nije mogao da pretpostavi da fajront neće biti odsviran ni godinu dana kasnije.
„Nema pravih sankcija, embargo na oružje je minimalan. Ozbiljno se pritiskalo samo da se otvori put za dostavu humanitarne pomoći Gazi, da se razmere kampanje ograniče, ali ne i da se rat okonča.“
Pfefer nabraja brojne razloge za takvo ponašanje „međunarodne zajednice“, to jest Zapada – navodni poseban odnos koji Bajden ima sa Izraelom, slabost drugih zapadnih lidera, ophrvanih domaćih nevoljama, kao i tezu da i same arapske zemlje javno protestuju a potajno se nadaju da će Izrael dovršiti Hamas. Sve to može, a i ne mora da ima uticaja, jer postoji samo jedan uistinu važan razlog zbog kog Izrael ima dopuštenje da Gazu vrati u kameno doba:
„U današnjoj geopolitičkoj stvarnosti, u kojoj se SAD i saveznici suočavaju sa izazovima širom globusa, od Venecuele preko Ukrajine do Tajvana, Izrael je ključan igrač Alijanse, koji obezbeđuje vojnu tehnologiju i iskustvo, i suprotstavlja se Iranu – ključnom igraču rivalskog saveza. Zapadu je Izrael potreban, i to je stvarna granica bilo kakvom pritisku. A to što Izrael donosi Alijansi može se sumirati dvema rečima“, zaključuje Pfefer.
Isprazni gestovi
Te dve reči su „Gvozdena kupola“. Na stranu što „Gvozdena kupola“ zapravo služi samo obaranju primitivnih raketa kratkog dometa, kakve rutinski ispaljuju Hamas i Hezbolah – za odbranu od ozbiljnijih pretnji zaduženi su sistemi „Davidova praćka“ i „Strela“ – taj je protivvazduhoplovni sistem postao sinonim za izraelsku ratnu snagu, kao što je nekada bio slavni „uzi“, ilustruje Pfefer.
„Mimo svih propagandnih napora da se detaljima sedmooktobarskih zločina udari kontra slikama mrtve palestinske dece u ruševinama Gaze, potreba je ono što zadržava Zapad na izraelskoj strani ringa. Zato su se lideri Velike Britanije i Francuske tek posle čitave godine domaćih političkih pritisaka usudili na isprazan gest zaustavljanja izvoza oružja, uprkos tome što maltene nikakvo oružje u Izrael ni ne izvoze, a njihove vojske i obaveštajne službe u stvarnosti i dalje sa Izraelom čvrsto sarađuju. Zato je Nemačka, uprkos ratu, potpisala ugovor o nabavci sistema ’Strela’ vredan preko četiri milijarde dolara.“
Anšel Pfefer se doduše pita neće li Zapad u drugoj godini rata koji eskalira najzad pomisliti da mu Izrael donosi više međunarodne štete nego koristi. Ne mora da se pita. Pod bilo kojom američkom administracijom, u bilo kom predvidivom svetskom scenariju, Zapad će i dalje shvatati Izrael kao svoju civilizacijsku ekspozituru među divljacima, pa makar ceo Bliski istok izgledao kao Dahja, dok svaku neutralisanu militantnu glavu momentalno zamenjuje nova.
