U Poljskoj znaju da kažu kako „niko neće umreti za Gdanjsk“. Kakve god bezbednosne garancije Poljska da dobija od zapadnih zemalja, većina Poljaka i dalje veruje da će u slučaju napada morati sami da se brane. Uostalom, Poljska je i 1939, kad su je nacisti napali, imala bezbednosne garancije Velike Britanije i Francuske, pa joj ni jedna ni druga nisu priskočile u pomoć (mada jesu zvanično objavile rat Trećem rajhu).
Jeste, prema Članu 5 Severnoatlantskog ugovora napad na jednu članicu NATO smatra se napadom na sve, a vera u ovu obavezu uzajamnog pomaganja u Poljskoj je i dalje snažna, a američki predsednici se stalno zaklinju kako će „braniti svaki pedalj“ teritorije NATO zemalja. Ali u eri hibridnog ratovanja obaveze koje proizlaze iz Člana 5 postale su maglovitije. Osim toga, za razliku od nacističke Nemačke, najveću pretnju po Evropu danas predstavlja zemlja do zuba naoružana nuklearnim naoružanjem.
„Istočni štit“
Konstantnim emitovanjem signala da je potencijalna eskalacija rata u Ukrajini jedan od njihovih najvećih strahova američki i nemački lideri baš i ne podstiču poverenje u bezbednosne garancije NATO. Nije jasno kako bi njihove zemlje reagovale u slučaju da, recimo, Rusija napadne Estoniju – posebno u doba kad su i evropske vojske i evropska industrija naoružanja tako slabi. Poljska je u Ukrajinu dosad poslala više tenkova nego Velika Britanija.
U ovom kontekstu, Poljska i baltičke zemlje odlučile su ne samo da se naoružaju, nego i da izdvoje značajna sredstva za izgradnju fortifikacija duž svojih granica s Rusijom, Belorusijom i (jednim delom) Ukrajinom. U Poljskoj se ovaj plan zvanično naziva „Istočnim štitom“, ali je već postao poznat kao „Tuskova linija“ – čime se aludira na aktuelnog poljskog premijera Donalda Tuska, te čuvenu francusku Mažino liniju iz vremena Drugog svetskog rata.
Vlade baltičkih zemalja će samo u Estoniji izgraditi oko 600 fortifikacionih bunkera, a u Litvaniji formirati 18 „parkova“ za zaustavljanje neprijateljske žive sile i mobilnih sredstava
Poljska vlada je za realizaciju projekta, koji bi trebalo da bude završen do 2028, odobrila deset milijardi zlota (2,6 milijarde dolara). Ali ta se suma čini nedovoljnom. Samo ograda duž granice s Belorusijom (koju su podigle prethodne vlade) koštala je 1,6 milijardi zlota, i često bila nedovoljna da zaustavi priliv migranata koje su Rusija i Belorusija poslednjih godina planski usmeravale ka Poljskoj kako bi joj napravile problem.
Bez obzira na to, važno je da je poljska javnost zarad odbrane zemlje voljna da podnese velike finansijske žrtve. Pritom Poljska računa i na pomoć Evropske unije, u kojoj raste svest o opasnosti koju predstavlja Rusija. Budući da su poljske granice s Rusijom i Belorusijom istovremeno i istočne granice EU, logično je i da te granice budu branjene zajedničkim naporom zemalja članica Unije. I dok je prethodna, iliberalna poljska vlada odbijala da podrži nemačku inicijativu za uspostavljanje „gvozdene kupole“ nad EU (po uzoru na onu koja od napada iz vazduha štiti Izrael, prim.), usled iracionalne germanofobije koju je ta vlada gajila, Tuskova vlada je tu stratešku grešku nedavno korigovala.
„Baltički zid“
Poljska i baltičke zemlje su u nešto drugačijem strateškom položaju nego Finska. Ta zemlja ne samo da ima odličnu vojsku, dobro obučeno stanovništvo i ogroman broj skloništa, nego – a to je najbitnije – ima i veliku teritoriju, retko je naseljena i prekrivena šumama, što su sve okolnosti koje bi zakomplikovale situaciju svakom potencijalnom osvajaču. Finci stoga polaze od pretpostavke da sebi mogu da priušte da neprijatelj prodre u zemlju, jer bi i u tom slučaju bili u stanju da organizuju efikasnu odbranu. Uspeh ili neuspeh te odbrane ne zavisi od bezbednosti finskih granica.
Baltičke zemlje, nasuprot ovome, nedavno su zaključile da im je potreban zajednički lanac fortifikacija duž istočnih granica – svojevrsna „baltička odbrambena linija“ – kako bi sprečile potencijalne invazione snage da prodru dublje u njihovu teritoriju. Prema zajedničkom planu delovanja, vlade baltičkih zemalja će samo u Estoniji izgraditi oko 600 fortifikacionih bunkera, za šta će biti izdvojeno oko 64 miliona dolara, a u Litvaniji formirati 18 „parkova“ za ometanje neprijateljskog napredovanja – habova za brzo delovanje s opremom potrebnom za zaustavljanje žive sile i mobilnih sredstava, poput zamki za tenkove.
U eri hibridnog ratovanja obaveze koje proizlaze iz Člana 5 Severnoatlantskog ugovora postale su maglovitije
Sličnu strukturu će imati i poljska Tuskova linija, ali s mnogo većim naglaskom na formiranje nekih 700 kilometara duge ograde od prirodnih prepreka. „Prioritet je pobrinuti se za transportnu infrastrukturu, koja nam na istočnoj granici očajnički nedostaje“, kaže general Mičislav Binjek, savetnik ministra odbrane Tomaša Šemonjaka. „Fortifikacije, bunkeri ili skloništa sami po sebi nikoga neće odvratiti od napada. Moramo da budemo u stanju da ove oblasti pokrijemo borbenim položajima i jedinicama koje će braniti bezbednost naše granice.“
Močvare, poplavne ravni, brane, guste šume i druge prirodne prepreke moraće da u potpunosti budu iskorišćene, a nove prepreke postavljene, kako bi poljske snage bile spremne za izgradnju bezbednih i efikasnih terenskih fortifikacija, planiranje zaseda, organizovanje centara snabdevanja i dovođenje neprijateljskih snaga u ranjive pozicije. Poljska takođe mora da se u velikoj meri osloni na odbranu od dronova i satelita, kao i na izviđanje iz vazduha. S tim ciljem je nedavno iz Sjedinjenih Država nabavljena tehnologija za izviđanje putem aerostata (balona za izviđanje, prim.), koja je deo američkog programa poznatog pod kodnim nazivom „Barbara“ i kojom se mogu detektovati mete i na udaljenosti od nekoliko stotina kilometara.
Ukrajinski front je prioritet
Uprkos razlikama u pristupima, finski, baltički i poljski planovi odbrane istočnih granica su kompatibilni, jer imaju isti osnovni cilj. A razvijaju se uz stalne konsultacije s Briselom, gde se preduzimaju mere za uvođenje nove funkcije evropskog komesara za zajedničku odbranu, čiji bi zadatak bio da koordinira i transformiše evropsku industriju naoružanja i vojne opreme.
Ali nijedan plan odbrane pograničnog pojasa ne može garantovati bezbednost EU ako ona na adekvatan način ne podrži Ukrajinu u borbi protiv Rusije. Ako ruske snage uspostave kontrolu nad Ukrajinom, to će potkopati sve planove Poljske, Finske i baltičkih zemalja. Budući da će proći godine dok baltička i Tuskova linija ne budu izgrađene, stanje na ukrajinskom bojištu ostaje prioritet prvog reda.
autor je osnivač pokreta Kritika politična i viši naučni savetnik u Fondaciji Merkator
Copyright: Project Syndicate, 2024.
