„Uđite u bilo koji restoran u Salcburgu. Na prvi pogled imaćete utisak da su oko vas sve fini, pristojni ljudi. Ali ako oslušnete o čemu govore, primetićete da ne sanjaju ni o čemu drugom nego o istrebljenju i gasnim komorama.“
Also sprach Tomas Bernhard, jedan od najvažnijih pisaca nemačkog govornog područja u drugoj polovini 20. veka i bespoštedni, nemilosrdni kritičar austrijskog društva, u intervjuu za pariski Mond objavljenom početkom 1985. U doživotnom otvorenom sukobu s političkim i kulturnim establišmentom zemlje, neumorno je i s gađenjem ukazivao na mračne aspekte njenog javnog i tajnog života, posebno na činjenicu da se Austrija nikada nije istinski ni suočila sa svojom nacističkom prošlošću, a kamoli raščistila s njom.
Šta li bi onda Bernhard, koji će preminuti četiri godine po objavljivanju intervjua, tek imao da kaže na to što je na netom održanim izborima prvi put od završetka Drugog svetskog rata u Austriji najviše glasova osvojila jedna stranka nacističkih korena?
Slobodarska partija Austrije (FPO) uveliko je bila prisutna u političkom životu Austrije i za Bernhardovog života. Grupa bivših esesovaca i nereformisanih nacista stranku je osnovala još 1956, ali je u prvim decenijama postojanja prolazila kroz ideološke mene, tolike da je nakon izbora 1983. čak na nekoliko godina postala prihvatljiva i kao mlađi partner u dvema kratkovekim vladama predvođenim Socijaldemokratskom partijom (SPO).
Od Hajdera do Orbana
FPO koju potonje generacije znaju, pak, jeste ona u kakvu ju je u drugoj polovini osamdesetih počeo da pretvara harizmatični Jerg Hajder, i koja je otad postala etalon za ono što je danas posvuda po Evropi, uz poneku ideološku razliku, manje-više tipičan profil stranke krajnje desnice. Dakle, ne samo etnonacionalistička, ksenofobična i antiimigrantska, već i – kao reakcija na pandemiju i rusku agresiju na Ukrajinu – antivakserski, te snažno proputinovski orijentisana. A u slučaju aktuelne inkarnacije FPO makar jednim delom i otvoreno antidemokratska: Herbert Kikl, njen lider od 2021. ali još od Hajderove ere veoma uticajna figura u stranci, ne krije da se ugleda na Viktora Orbana, koji je Mađarsku izbrisao sa spiska zemalja s demokratskim uređenjem i transformisao u hibridni režim izborne autokratije.
Nema mnogo svrhe pitati se kako je moguće da u Austriji 2024. na vlast dođe stranka koja koketira s nacizmom. A ako se ono ipak ne može izbeći, onda ga prvo treba postaviti ljudima iz OVP
U svesti mnogih, međutim – pošto se od istorije ne može pobeći – nije isto kad neka partija krajnje desnice dođe na vlast ili na neki drugi način participira u njoj u zemljama poput Švedske ili Holandije, recimo, i kad se tako nešto desi u Nemačkoj, gde je ekstremna Alternativa za Nemačku (AfD) u septembru zabeležila odlične rezultate na izborima u tri istočne pokrajine; ili Austriji, gde vođa stranke koja će u novom sazivu nacionalnog parlamenta imati najviše poslanika u istupima ciljano koristi termine iz nacističke ere, a par dana pred izbore kamera zabeleži kako se na sahrani jednog stranačkog veterana neki kandidati FPO za poslanike od preminulog opraštaju pevajući esesovsku koračnicu.
Ankete su tačno predvidele pobednika, ali su malo potcenile rezultat koji će ostvariti. Uz visoku izlaznost, veću od 77 procenata, gotovo trećina njih (28,9 odsto) glasala je za tu i takvu FPO. Nezaobilazna članica svih vlada još od 1987, konzervativna Narodna partija (OVP), očekivano je završila na drugom mestu sa 26,3 odsto, ali i značajno manjim brojem mandata u odnosu na prethodne izbore; dok su socijaldemokrate ostvarile najgori rezultat u istoriji, osvojivši tek 21 odsto glasova, mada su na kraju izborile jedno poslaničko mesto više nego pre pet godina. Kao i prošli put, u parlament su ušli još samo liberalni NEOS sa 9,1 i Zeleni, mlađi partner u odlazećoj vladajućoj koaliciji, s jedva 8,2 odsto – kao i OVP, očito plaćajući ceh za način na koji su vodili zemlju u proteklih pet godina.
Ali za razliku od Zelenih, novu vladu će, ovako ili onako, opet biti nemoguće napraviti bez OVP, stranke koja je toliko srasla s vlašću i do te mere prožima sve društvene strukture – uključujući i one koje bi, u jednom demokratskom poretku, partijskog upliva teoretski trebalo da budu pošteđene, poput medija i kulturnih institucija – da je Metju Karnitšnig, američko-austrijski novinar sajta Politiko, koji je u nebrojeno mnogo navrata pisao o visokoj korupciji i megaskandalima u austrijskoj politici, prošle godine u jednoj televizijskoj debati na javnom servisu ORF njeno funkcionisanje uporedio s Koza nostrom.
Pošto je daleko od većine u 183-članom parlamentu, FPO je, naime, za formiranje vlade potreban koalicioni partner, a tog partnera može da nađe samo u OVP. Preostale stranke – SPO, NEOS i Zeleni – kao i dosad isključuju svaku mogućnost saradnje s Kiklovom strankom. OVP je, s druge strane, u ovom veku već triput pravila vladu s FPO, pa nije nemoguće da to još jednom učini, koliko god dosadašnja iskustva s takvom saradnjom bila loša, jer se svaki boravak FPO na vlasti završavao teškim skandalima. S tim da OVP ima jedan izričit uslov, da tu vladu, kao što sve vreme insistira odlazeći kancelar Karl Nehamer, nipošto ne može da vodi Kikl.
FPO će, dakle, po svoj prilici morati da bira između podele vlasti s OVP (ali prvi put kao stariji partner) i odanosti svom neprikosnovenom lideru. A Kikl ne pokazuje nikakve namere da sledi skorašnji primer holandskog pandana Gerta Vildersa (svojevremeno i Hajdera) i zarad formiranja vlade koju bi vodila njegova partija odrekne se čelnog položaja u vladi.
OVP može da bira
Nasuprot FPO, koji do vlasti vodi samo jedan, upravo opisani put, OVP ima i rezervne opcije. OVP i SPO zajedno imaju apsolutni minimum mandata dovoljan za većinu i obnavljanje nekad učestale „velike koalicije“, ali bi temelji takve vlade bili isuviše nestabilni. Alternativno bi u koaliciju mogla da bude pozvana i jedna od dve preostale stranke, NEOS ili Zeleni, kako bi vlada imala solidniju podršku u parlamentu; ali tročlane vladajuće koalicije, kakvih je u posleratnoj Austriji inače bilo vrlo malo, često su nestabilnije od onih dvočlanih. Još mnogo važnije: ako bi FPO kao nesporna pobednica izbora završila izvan vlasti, to bi joj samo dalo dodatni vetar u leđa i na nekim narednim izborima verovatno donelo još više glasova, pa bi od formiranja vlade bez nje na duži rok bilo više štete nego koristi.
Što stvari vraća na tačku na kojoj se neizbežno nalazi OVP.
Tu leži verovatno najveći apsurd austrijske politike. Dugo je bila uobičajena teza (a tako je objašnjavan izborni uspeh i drugih evropskih stranaka ekstremne desnice) kako je glasanje za FPO u velikoj meri izraz protesta i nezadovoljstva mejnstrim partijama; u ovom slučaju OVP i SPO, koje su se decenijama smenjivale na vlasti ili je delile, i tako malo-pomalo izgubile svaki osećaj za raspoloženje i potrebe birača. Ali to nezadovoljstvo očigledno nikad nije dovoljno veliko da bi OVP u proteklih skoro 40 godina neprekidnog boravka na vlasti za to makar jednom bila kažnjena njenim gubitkom i odlaskom u opoziciju. O kakvom je onda nezadovoljstvu reč?
Odavno je uočeno da se biračka tela FPO i OVP dobrim delom preklapaju. Neke procene govore da čak trećina ukupnog broja glasova za prvu na nedeljnim izborima otpada na bivše glasače ove druge
Odavno je uočeno da se biračka tela FPO i OVP dobrim delom preklapaju. Neke procene govore da čak trećina ukupnog broja glasova za prvu na nedeljnim izborima otpada na bivše glasače ove druge. „Zasluga“ za ovo u potpunosti pripada OVP, koja se već godinama unazad konstantno pomera udesno, pa je tako usput doprinela i normalizaciji ekstremističkog diskursa. To je, naravno, uobičajeni manevar kojem, u strahu od fatalnog gubitka podrške, širom Evrope pribegavaju tradicionalne stranke desnog centra. I to uprkos empirijskim dokazima da time ne samo što na drugoj strani gube umerenije birače, nego ne postižu ni osnovni cilj: zaustavljanje uzleta ekstremno desnih partija, koje – a i na to je već mnogo puta ukazano – kao originali sada sve većem broju birača deluju privlačnije od kopija. Evropski desni centar, međutim, to i dalje odbija da shvati, i zato nastavlja da slabi. Sada je samo konačno red došao i na OVP, s ključnom razlikom da za navedeno ni ovog puta neće platiti adekvatnu cenu, već će u jednoj ili drugoj formi nastaviti da vlada zemljom koju je pretvorila u svoju prćiju.
Stoga nema mnogo svrhe pitati se kako je moguće da u Austriji 2024. na vlast dođe stranka koja otvoreno koketira s nacizmom. A ako se ono ipak ne može izbeći, onda ga prvo treba postaviti ljudima iz OVP.
Ili, još bolje, trebalo bi se podsetiti šta je pisao i govorio Tomas Bernhard.
