Normalno ljudsko biće ne može a da ne bude zgroženo nad pokušajem ubistva slovačkog premijera Roberta Fica – kao i nad svakim drugim aktom politički motivisanog nasilja. Ali ako je nekoga taj bezumni čin iznenadio, onda to znači da nije obraćao pažnju na ono što se već godinama dešava u Slovačkoj – a u skorije vreme i drugde po Evropi.
Krenimo od šire slike. U naelektrisanoj atmosferi stvorenoj kumulativnim dejstvom efekata pandemije, ruske invazije na Ukrajinu i (delom i tim događajima indukovanog) sveopšteg pada životnog standarda, političko nasilje se, polako ali sigurno, vraća na Stari kontinent. Daleko je to, naravno i na sreću, od „Olovnih godina“ crvenog i crnog terorizma koji je obeležio sedamdesete i rane osamdesete, ali je svejedno duboko uznemirujuće. Gotovo da ne prođe ni jedna sedmica a da iz (indikativno: uglavnom istočne) Nemačke, recimo, ne stižu vesti o fizičkim napadima na ovog ili onog političara, najčešće one lokalne – najmanje zaštićene i stoga najlakše mete. Na udaru se, pritom, nalaze političari sa svih strana političkog spektra; u zasad najtežem ovogodišnjem slučaju, početkom maja ozbiljno je nastradao evroposlanik vladajuće Socijaldemokratske partije (SDP) Matijas Eke, koga su četvorica napadača – svi tinejdžeri – tako teško pretukla da je morao da bude operisan. Nedeljnik Špigl je ranije ovog meseca tu „novonastalu mržnju prema političarima“ imao za temu broja; u opsežnom ekspozeu se podseća da problem nije od juče – jedan ultradesničarski ekstremist pre pet godina je ubio lokalnog političara iz Hrišćansko-demokratske unije (CDU) – ali da aktuelni talas nasilja govori o dosad neviđenom nivou „gubitka inhibicija“.
Slučaj za sebe
Tek što je u Handlovu, gradiću u centralnom delu Slovačke, 71-godišnji napadač iz neposredne blizine ispalio više hitaca u Fica, teško ga ranivši (bile su potrebne dve operacije – prva je potrajala pet sati – da bi za premijera moglo da se kaže da više nije u životnoj opasnosti), na drugom kraju Evrope, u Belgiji, zbilo se nešto što tezu o gubitku inhibicija potvrđuje na drugačiji način, iako fizičkog nasilja nije bilo. Tamo je jedan radio voditelj u živom programu na vest o atentatu na Fica imao da kaže sledeće: „Svima onima koji razmišljaju da pucaju na Aleksandera de Kroa, ali se na to ne usuđuju zbog obezbeđenja koje ima: vidite da je premijera moguće upucati. Zato bih rekao: samo napred“. Stanica je smesta suspendovala voditelja – koji se predvidljivo brani da je samo hteo da se „našali“ – ali De Krou, razumljivo, ništa nije bilo smešno. Političko nasilje se, dakle, ponekad priziva i iz puke gluposti i manjka elementarne empatije, a ne iz političkih pobuda – ali to njegove potencijalne ili realne posledice ne čini ništa bezazlenijim.
Ništa od onoga što sledi neće smiriti eskalirajuću krizu u kojoj se Slovačka našla, kaže novinarka Monika Kompanikova
Ipak, i kada se sve navedeno (i štošta zbog ograničenog prostora preskočeno) uzme u obzir, Slovačka je slučaj za sebe. Jeste atentat na Fica prvi oružani napad na jednog predsednika države ili vlade na evropskom tlu još od ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića 2003, ali je ova zemlja već duže vreme poprište šokantnih događaja neodvojivih od političkih prilika u njoj.
Slovačka je, ne treba ni to zaboraviti, prva od istočnoevropskih bivših komunističkih država u kojoj se, samo nekoliko godina nakon mirnog raspada Čehoslovačke, zapatio danas široko rasprostranjeni virus nacionalističkog populizma, onemogućavajući je da tokom solidnog dela devedesetih napreduje velikim koracima kakve su u to vreme pravili Češka Republika i drugi susedi; nije se bez razloga o tadašnjem premijeru, notornom Vladimiru Mečijaru, govorilo kao o slovačkoj verziji Slobodana Miloševića.
Kada je taj period ostavila za sobom, ušla u Evropsku uniju i počela da hvata priključak s poljskim, češkim i mađarskim komšijama, Slovačka je, zavisno od toga koja je politička garnitura bila na vlasti, naizmenično delovala kao država koja se makar i s naporom polako uklapa u evropski mejnstrim, ili pak kao zemlja koja bi da sledi put kojim su krenule desničarske vlade u Budimpešti i Varšavi. Kako je dobar deo tog razdoblja provela s Ficom na mestu premijera, a njegove antidemokratske, autoritarne sklonosti vremenom postajale sve izraženije, tako je i Slovačka tokom svakog narednog njegovog mandata – aktuelni, prošle jeseni započeti mandat mu je četvrti, s tim da onaj treći nije odradio do kraja – sve više poprimala odlike (još jednog) problematičnog deteta u evropskoj porodici. Da bi danas bila na dobrom putu da takav status i ozvaniči.
Prvi od tih velikih šokova usledio je u februaru 2018, kada su ubijeni istraživački novinar Jan Kucijak i njegova verenica Martina Kušnirova. Kucijak je istraživao veze tamošnjih visoko rangiranih političara s pripadnicima organizovanog kriminala u Slovačkoj i Italiji, pa je likvidacija u mafijaškom stilu izazvala ogromno ogorčenje u zemlji, koju je preplavio talas masovnih uličnih protesta. Posle dosta oklevanja, Fico je – tada na polovini trećeg mandata – pod pritiskom bio primoran na ostavku, da bi na prevremenim izborima njegova partija Smer-SD bila poražena i završila u opoziciji, gde će ostati sve do jesenas.
Drugi događaj te vrste koji je uzdrmao Slovačku zbio se u vreme dok je Fico bio daleko od vlasti. U oktobru 2022, ekstremističkom ideologijom zadojeni 19-godišnjak, sin pripadnika jedne ultradesničarske stranke, otvorio je vatru na okupljene ispred jednog bratislavskog bara u kome se okupljaju pripadnici LBGT+ zajednice, i ubio dvojicu mladića, da bi potom počinio samoubistvo. U dominantno konzervativnom društvu s klerikalnim uplivima, kakvo je slovačko, ovaj zločin iz mržnje nije izazvao onako masovne proteste poput onih iz 2018, mada su hiljade građana i ovim povodom u znak protesta i solidarnosti marširale Bratislavom. Ali obrazac nasilja je uspostavljen: meta na čelu je, posle hrabrih novinara, nacrtana i pripadnicima seksualnih manjina. Uz mogućnost da spisak nepoželjnih svako dopunjava po nahođenju – ponajviše na toksičnim društvenim mrežama, ali i drugde.
Manipulacija i laži
Ta nezdrava atmosfera, čijem stvaranju su u velikoj meri doprineli tada opozicioni Smer i Fico lično – prednjačeći u uvredama na račun svakog ko im se suprotstavi – uticala je i na progresivnu predsednicu Zuzanu Čaputovu da pre nepunih godinu dana objavi kako se, zbog konstantnog progona i pretnji smrću koje su upućivane ne samo njoj već i članovima njene porodice, neće kandidovati za drugi mandat. Redak svetao primer u svetu slovačke politike, Čaputova je, onoliko koliko je mogla u okviru skromnih ovlašćenja, zemlju dostojno predstavljala, ali je i takva smetala, pa će od narednog meseca u predsedničkoj palati sedeti Ficov saveznik Peter Pelegrini: bivši premijer i nekadašnji funkcioner Smera, sada lider partije centra Glas – jednog od dva Smerova koaliciona partnera u vladi – te pobednik ovoprolećnih predsedničkih izbora.
Sve se ovo mora imati na umu da bi se na pravi način razumeo kontekst u kome je nasilje u Slovačkoj još jednom eskaliralo, ovog puta pokušajem ubistva Fica, čije se zdravstveno stanje posle dva hirurška zahvata sada opisuje kao stabilno. Bez tog konteksta teže je razumeti manipulacije i laži kojima su njegov Smer i treća članica vladajuće koalicije, ekstremno desna Slovačka narodna partija (SNS), ovih dana pribegavali kako bi za kreiranje klime u kojoj je nasrtaj na premijerov život postao moguć okrivili opoziciju, nezavisne medije i, generalno, sve one koji veruju da Fico zemlju vodi u pogrešnom smeru. Kao i njihove neskrivene ambicije da, nakon već preduzetih mera za potkopavanje nezavisnosti sudstva, popuštanje antikorupcionaških mera i potčinjavanje nepoćudnih medija (o čemu je Radar pisao u aprilu), narednim potezima slovačko društvo učine još manje slobodnim.
Mada postoji i prečica preko koje se, iz ovdašnje perspektive, brzo stiže do uvida u to kako bi slovačka vladajuća garnitura i Ficovu ličnu dramu da iskoristi kako bi napravila dodatne korake na putu pretvaranja zemlje u zarobljenu državu: samo treba oslušnuti kako su nakon atentata Smerovoj vladi besramno tercirala dvojica dugogodišnjih praktikanata te discipline, Viktor Orban i Aleksandar Vučić, te njihovi medijski lakeji.
Stvaranju nezdrave atmosfere u zemlji u velikoj meri su doprineli upravo Fico i partija koju vodi
Pokušali su Čaputova i Pelegrini u zajedničkom obraćanju javnosti da utiču na smirivanje strasti u po mnogo osnova duboko podeljenoj zemlji, pozivajući na pomirljivost i jedinstvo, ali nije vredelo. Mnogo je gadosti izrečeno na račun političkih oponenata i nezavisnih medija, od direktnih optužbi da je za atentat kriva liberalna opozicija do prozivanja pojedinih novinara – tih „odvratnih svinja“, po Andreju Danku, potpredsedniku parlamenta iz redova SNS – da su vest o teškom ranjavanju Fica (koji je pak novinare svojevremeno proglašavao „prljavim antislovačkim prostitutkama“) dočekali s radošću; bilo je neprimerenih reakcija i iz dela opozicije. Gore od ovoga samo su pretnje još nedefinisanim zakonskim merama kojima bi sad vlasti da „srede“ stanje u zemlji; a sugestija ministra unutrašnjih poslova Matuša Šutaja Eštoka da atentator – penzionisani radnik obezbeđenja i amaterski pesnik konfuznih političkih stavova – možda „nije delovao sam“ kao da nagoveštava nameru da se od ovog slučaja na silu isplete nekakav (u realnosti teško zamisliv) komplot.
„Pratim diskusije mojih prijatelja i kolega novinara – i kako oni vide situaciju, šta god da se desi kad je reč o Ficovom zdravlju, stvari samo mogu da postanu još gore“, piše u britanskom Gardijanu slovačka novinarka Monika Kompanikova. „Spasavanje premijerovog života, njegov oporavak, kažnjavanje optuženog, rasvetljavanje njegovih motiva – ništa od toga neće smiriti eskalirajuću krizu u kojoj se Slovačka našla.“
Fico i ljudi oko njega, navodi dalje Kompanikova, „politiku razumeju ne kao servis građana, već kao upražnjavanje feudalnog prava na moć i imovinu. Država je za njih posed koji moraju da maksimalno eksploatišu što je duže moguće. Da bi postigli to što žele, spremni su da menjaju ustav i zakone, uvode cenzuru i slabe demokratiju. A sada će se njihova populistička, na načelu reda i zakonu zasnovana rešenja, dopasti mnogima (…) koji traže osvetu i povratak smrtne kazne. Posle pokušaja ubistva premijera, svaka mera se može opravdati“.
Traumatični događaji poput ovog, u teoriji barem, nude i priliku da se iz njih izvuče kolektivna pouka da politička borba – makar u onim zemljama koje važe za demokratije – nikad ne sme postati pitanje života i smrti. Ali istorijsko iskustvo sugeriše da, kao ni toliki drugi pre njih, ni Slovaci tu priliku neće iskoristiti.
