Režim Bašara al Asada je konačno pao nakon 54 godine. Te godine su obeležene mučenjima, strahom, smrću, hapšenjima, tiranijom, kleptokratijom i korupcijom. Nakon što su primili ovu vest, mnogi su požurili da analiziraju situaciju. Teme su otvorene o geopolitičkim posledicama pada režima uz zabrinutost zbog neizvesne budućnosti Sirije. Nesigurno je i pitanje povratka sirijskih izbeglica. Iako su ove zabrinutosti sigurno opravdane, od presudnog je značaja priznati da pad režima nije bitan samo u pogledu njegovih političkih implikacija, već i sa stanovišta humanitarnog faktora.
Asadov režim delovao je kao brutalan, represivan mehanizam, držeći stotine hiljada Sirijaca, Libanaca i palestinskih političkih zatvorenika u svojim zloglasnim zatvorima, koji su se često nazivali „ljudskim klanicama“. Ovaj režim je odgovoran za naručena ubistva, otmice i proterivanja, nanoseći i individualne i kolektivne traume stanovništvu. Kada je režim pao, sledeće jutro je obeleženo suzama jer su ljudi postali svesni svoje traume i krenuli ka putu isceljenja. Ovaj dan je prevazišao politiku i geopolitiku. To je bio presudan trenutak koji je doneo dubok osećaj slobode ljudima koji su prvi put posle više od pola veka mogli da je osete. Činilo se da im je težak teret konačno skinut sa leđa.
Rizici po zemlju
Kolaps režima predstavlja politički zemljotres sličan padu Berlinskog zida, a neki ga smatraju bliskoistočnim ekvivalentom 1989. godine. Iako ovo poređenje ima smisla, jedinstvena dinamika Sirije i širi bliskoistočni kontekst mogu dovesti do drugačijeg ishoda. Samim tim, bitno je imati na umu posledice pada Asadovog režima po Siriju, region i po spoljne sile koje su u regionu aktivne.
Asadov režim delovao je kao brutalan, represivan mehanizam, držeći stotine hiljada Sirijaca, Libanaca i palestinskih političkih zatvorenika u svojim zloglasnim zatvorima, koji su se često nazivali „ljudskim klanicama“. Ta vlast je odgovorna za naručena ubistva, otmice i proterivanja
Krah Asadovog režima predstavlja trenutak oslobođenja i mogućnosti za sirijski narod, ali takođe nosi značajne rizike. Iako se prenos vlasti sa zvaničnika svrgnutog sirijskog režima na lidera Hajat tahrir al Šama (HTS) može činiti normalnim, stvarnost je daleko od normalne. HTS, glavna snaga pobunjenika, potiče od Džabhat al-Nusre, povezane sa Al kaidom u Siriji. Njen vođa Ahmed Husein al Šara, poznat kao Abu Muhamed al Golani, uložio je značajne napore da rebrendira organizaciju i da se predstavi kao odgovorna, umerena figura. HTS se distancirao od Al kaide, izražavajući želju za stvaranjem inkluzivne vlade i naglašavajući bogatu istoriju i kulturnu raznolikost Sirije. Komanda HTS-a se, makar u novijim izjavama, zalaže za uspostavljanje vladavine prava i državnih institucija nakon svrgavanja Asadovog režima. Međutim, takve izjave lepo zvuče, ali sprovesti ih u praksi je drugačiji izazov.
Ostaje činjenica da je Sirija zemlja sastavljena od različitih zajednica, uključujući Druze na jugu, Kurde na severoistoku, alavite na severozapadu i hrišćane u urbanim područjima I oko njih. Čak i među arapskom sunitskom većinom postoje značajne razlike. Stanovništvo Damaska i Alepa uglavnom je kosmopolitsko, otvorenije i progresivnije, dok su centralni regioni uglavnom konzervativniji i verovatno ispoljavaju više podrške prema ideologiji pobunjenika. Shodno tome, unutar Sirije sigurno postoje uslovi za podsticanje novog građanskog rata. Zato postoji zabrinutost i strah da bi Sirija mogla slediti tragični put Libije, zemlje podeljene po komunalnim, regionalnim i etničkim linijama.
Posledice po region
Iako je borba za svrgavanje Asada možda završena, borba za budućnost Sirije tek počinje. Održivi sistem upravljanja u Siriji može se uspostaviti samo na osnovu univerzalnog učešća stanovništva u sistemu vlasti. Stvaranje koalicione vlade je od suštinskog značaja, a direktan politički proces treba da bude definisan u rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Međunarodna zajednica mora podržati i kontrolisati tranziciju, istovremeno stvarajući podsticaje za pobunjenike i primenjivati princip odgovornosti za njihovo ponašanje.
U Siriji postoje uslovi za podsticanje novog građanskog rata. Zato postoji velika zabrinutost i strah da bi Sirija mogla slediti tragični put Libije, zemlje podeljene po komunalnim, regionalnim i etničkim linijama
Međutim, pad Asadovog režima je tektonska promena. Njegovi efekti se osećaju širom Bliskog istoka, pošto se Sirija nalazi u srcu regiona i graniči sa Turskom na severu, Izraelom i Jordanom na jugu, Irakom na istoku i Libanom na zapadu.
Najdirektnije posledice će se osetiti u susednom Libanu. Pokojni Samir Kasir, politički mislilac koji je ubijen od strane Asadovog režima, često je govorio da za Liban nema spasa bez slobode u Siriji. U Libanu, gde Hezbolah ima značajan uticaj, njegova strateška moć u Siriji se smanjila. Ova promena je prekretnica za budući uticaj Hezbolaha u Libanu, kao i za sposobnost Irana da projektuje svoju moć na Levantu.
Opšti je utisak da iranski uticaj u regionu slabi, što potencijalno znači kraj „osovine otpora“- Izrael je ozbiljno oslabio Hezbolah u poslednja četiri meseca, što je izazvalo sumnje u sposobnost Irana da ga ojača, posebno jer je Sirija služila Iranu kao kanal za naoružavanje i finansiranje Hezbolaha. Iran bi mogao pokušati da sklopi savez sa novim rukovodstvom u Damasku ističući postojanje zajedničkog protivnika. To bi ipak bio ozbiljan problem pošto se Iran borio protiv ovih frakcija koje su sada došle na vlast u Siriji.
Na kraju, Asadov pad bi mogao predstavljati značajan rizik za krhku političku strukturu Irana. Iranski režim je svestan svoje ranjivosti, posebno imajući u vidu oštar kontrast između vladinih ambicija i želja stanovništva. Režim se godinama borio sa sopstvenom nepopularnošću. Sada je sav fokus na iranskom rukovodstvu, gde ostaju ključna pitanja. Da li će režim preživeti? Da li Iran želi da sarađuje sa novim američkim predsednikom i da radi na obnavljanju veza sa Zapadom? Da li Iran hoće da nastavi da daje prioritet svojoj potrazi za nuklearnim potencijalom, čime bi se dalje izolovao?
Uticaj Izraela i Turske
S druge strane, Izrael je i dalje duboko preokupiran svojim trenutnim bezbednosnim problemima. Nakon pada režima, Izrael je započeo široku vojnu kampanju u Siriji, usmerenu ne samo na objekte Hezbolaha, već i na različite vojne objekte kako bi potkopao vojni potencijal Sirije. Pored toga, Izraelske odbrambene snage (IDF) aktivno preuzimaju kontrolu nad tampon-zonom, proširujući oblast svoje okupacije na jugu Sirije. Ove vojne akcije odražavaju zabrinutost Izraela i njegove strateške proračune o mogućem razvoju događaja nakon pada Asadovog režima.
Sjedinjene Države imaju jedinstvenu priliku da se postave kao dominantna sila na Bliskom istoku. Izgleda da se formira nova regionalna „Pax Americana“, posebno zato što su američki suparnici, Rusija i regionalna sila Iran, primorani na defanzivu
Sa druge strane, značajno učešće Turske u Siriji donosi niz unutrašnjih, regionalnih i međunarodnih dilema. Unutar zemlje Turska ima značajan uticaj na određene pobunjeničke grupe, a njen kontinuirani sukob sa kurdskim snagama izaziva zabrinutost zbog potencijalnih sukoba između pobunjenika i Kurda koje podržava Turska. To će biti naročito opasno ako Trampova administracija odluči da povuče američke trupe iz severoistočne Sirije, što bi potencijalno stvorilo vakuum moći.
Na regionalnom nivou, Turska bi se mogla naći u sukobu sa nekim arapskim zemljama, posebno Jordanom i Saudijskom Arabijom, zbog turske povezanosti sa pokretom Muslimansko bratstvo. To bi takođe moglo dovesti do kolizije sa interesima Izraela. Međutim, u svetlu slabljenja iranskog uticaja, Turska je spremna da preuzme istaknutiju ulogu ključnog igrača u regionu.
Prisustvo Turske u Siriji verovatno će uticati na Rusiju, koja ne samo da je izgubila saveznika, već je možda ugrozila svoju bazu na Mediteranu. Ovaj događaj predstavlja veliki neuspeh za Rusiju, dok se Turska pozicionirala kao jasan pobednik. Ovo naglašava novu dinamiku moći u regionu, jer Turska izražava zabrinutost zbog toga što Rusija zadržava bazu u Siriji.
Prisustvo Turske u Siriji verovatno će uticati na Rusiju, koja ne samo da je izgubila saveznika, već je možda ugrozila svoju bazu na Mediteranu. Ovaj događaj predstavlja veliki neuspeh za Rusiju, dok se Turska pozicionirala kao jasan pobednik
Usred svega ovoga, Sjedinjene Države imaju jedinstvenu priliku da se postave kao dominantna sila na Bliskom istoku. Izgleda da se formira nova regionalna „Pax Americana“, posebno zato što su američki suparnici, Rusija i regionalna sila Iran, primorani na defanzivu. Teškoća leži u činjenici da američki saveznici nisu ujedinjeni. Arapske zemlje imaju različite interese, a Turska zastupa potpuno drugačiju regionalnu agendu. Pored toga, u Siriji postoje različite grupe, uključujući tenzije između Kurda i Arapa, kao i između različitih pobunjeničkih grupa. U ovom trenutku je potreban regionalni koordinacioni centar koji se nalazi u Vašingtonu, jer je to jedina zemlja koja je sposobna da ujedini ove različite elemente. Stoga je prisustvo državnog sekretara Entonija Blinkena u regionu od vitalnog značaja jer se time naglašava važnost uporne američke diplomatije u sastavljanju ove složene slagalice, pre svega one koja uključuje američke saveznike, sa različitim agendama koje se možda neće podudarati.
