Jedna jevrejska šala, čije autorstvo se obično pripisuje filozofu Isaiji Berlinu, jeste da je antisemita neko ko Jevreje mrzi više nego što je apsolutno neophodno. Isto bi se moglo reći i za anticioniste. Na kraju krajeva, cionizam je drevni koncept koji je imao centralno mesto u procesu jevrejskog oslobođenja mnogo pre nego što je postao sinonim za potčinjavanje Palestinaca.
Primera mržnje prema cionistima koja je veća nego što je to neophodno ima mnogo. U vreme kada jedva da je bilo izraelskih naselja na palestinskoj teritoriji, a Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) još nije prihvatala rešenje s dve države, Generalna skupština UN je 1975. usvojila sada ozloglašenu rezoluciju kojom se cionizam proglašava „vrstom rasizma“.
Lament nad žrtvama
Pokojni britanski istoričar Arnold Tojnbi je cionizam osuđivao tako žestoko da je na kraju i sam morao da prizna kako je njegov animozitet bio „neproporcionalan“, te da je preterivao kada je svoj prezir prema zapadnom kolonijalizmu proširivao i na cionizam.
Takav sentiment održao se i čak intenzivirao, posebno otkako je Izrael prošle godine pokrenuo rat u Gazi, kao odgovor na teroristički napad koji je 7. oktobra počinio Hamas. Ovog marta, na primer, urednici progresivnog književnog magazina Gernika povukli su esej u kome je autorka Džoen Čen opisala suprotstavljene emocije koje su je obuzele nakon napada od 7. oktobra.
Anticionizam možda nije sinonim za antisemitizam, ali oba, čini se, predstavljaju neizlečive patologije
Čen je vatrena mirovna aktivistkinja koja zbog prigovora savesti nije služila vojni rok u Izraelskim odbrambenim snagama (IDF), a volonterski je angažovana u neprofitnoj organizaciji Put do oporavka (Road to Recovery), koja Palestince iz Gaze i okupirane Zapadne obale prevozi do bolnica u Izraelu. Njen članak u Gerniki bavio se duboko ljudskom borbom da se, u suočavanju s užasom, „sledi linija empatije“ i „zauzme za obe strane“, i sadrži izraze simpatija i zabrinutosti za sudbinu žitelja Gaze, posebno tamošnjih pesnika čiju poeziju je prevodila. Tekst je uznemirujući lament nad svim žrtvama ovog konflikta.
Ali to nije ono što su u njemu videli članovi uredništva Gernike, pa je nekoliko njih podnelo ostavke u znak protesta zbog odluke da se članak Čenove objavi. Jedan od njih je članak nazvao „užasavajućim esejom kojim se normalizuje naseljavanje“ (Izraelaca na palestinskim teritorijama, prim.). Drugi član uredničkog tima ga je okvalifikovao kao „primer eugenističkog belog kolonijalizma prerušenog u dobrotu“. Koizdavač Gernike, Madhuri Sastri, opisala ga je kao „apologiju cionizma i aktuelnog genocida u Palestini“ i takođe se povukla s funkcije, pozivajući glavnu urednicu Džinu Mur da je sledi. (Murova na kraju jeste podnela ostavku, iako se nije slagala s odlukom o povlačenju članka.)
Stojimo zajedno
U tekstu ostavke Sastri je navela da su je kolege uverile u posvećenost Gernike „promovisanju antiimperijalističkih radova“ i da časopis „nikad neće biti glasnogovornik onih u čijim rukama je moć“. Ali teško je videti na osnovu čega se esej Čenove, u kome ni u tragovima nema izraelskog nacionalističkog žara, može smatrati „izrazom kolonijalne moći“. Ako se demonizuju figure poput Čenove, postavlja se pitanje s kim će to Palestinci, po mišljenju ovih navodno miroljubivih ljudi, jednog dana biti u prilici da sklapaju mir.
Slično opažanje se može izneti i na račun Stojimo zajedno (Standing Together), društvenog pokreta čiji je cilj da Izraelce i Palestince mobiliše u interesu mira i nezavisnosti za obe grupe. Iako se ova organizacija protivi ratu u Gazi, Palestinska kampanja za akademski i kulturni bojkot Izraela uputila je poziv „osvešćenim ljudima, organizacijama i sindikatima širom sveta“ da ne sarađuju s njom, opisujući je kao „grupu za normalizaciju izraelskih postupaka, čiji su ciljevi skretanje pažnje s aktuelnog izraelskog genocida u Gazi i njegovo pravdanje“.
Možda su se izraelski mirovni aktivisti i progresivni cionisti našli na meti bojkota i povlačenja upravo zato što dovode u pitanje simplifikovane anticionističke narative, prema kojima je cionizam neizbežno rasistički, čisto zlo. Ti narativi se često potkrepljuju diskursom totalitarne političke korektnosti u propalestinskim krugovima koji su beskrupulozno indiferentni prema istorijskim finesama.
Tako kanadsko-jevrejska autorka Naomi Klajn komentariše masovno raseljavanje Palestinaca i otimanje njihove imovine 1948. godine – što su oni nazvali Nakba – ali ne pominje rat koji su Palestinci i susedne arapske države objavile u znak odgovora na rezoluciju UN iz 1947. kojom je proglašena podela Palestine na dve države, jednu arapsku i drugu jevrejsku. Ona takođe optužuje Izrael da na palestinsku decu gleda kao na demografsku pretnju, ali pritom ne ukazuje na to da je lider PLO Jaser Arafat bio prvi koji je matericu palestinske majke proglasio „najjačim oružjem palestinskog naroda“.
Jevrejski anticionizam postoji koliko i cionizam. Roza Luksemburg, Lav Trocki, Karl Kaucki i mnogi drugi bili su na tim pozicijama mnogo pre Klajnove. Intelektualci koji su bili među osnivačima Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, poput Geršoma Šolema i Jude Magnesa, te velikani poput Hane Arent, zalagali su se za formiranje binacionalne, jevrejsko-arapske države, čemu su se Palestinci protivili.
Gresi na okupiranim teritorijama
Jevrejski internacionalizam umro je u krematorijumima Aušvica i Staljinovim gulazima. Iz pepela tih tragedija uzdigla se jevrejska država, emancipujući milione beznadežnih Jevreja, a zemlja koju je cionizam stvorio sklopila je mir s ključnim arapskim državama. Nije joj uspelo da sklopi mir s Palestincima, ali ne zato što nije pokušavala. U svakom slučaju, udeo arapske populacije u Izraelu porastao je sa 11 odsto 1948. na današnjih 21 odsto, a slični demografski trendovi se opažaju i u Gazi i na Zapadnoj obali. Palestinska populacija se od 1948. uvećala devet puta. Toliko o genocidu.
Milioni Izraelaca koji mesecima protestuju protiv pervertiranog mesijanskog cionizma koji otelotvoruje vlada premijera Benjanima Netanijahua istovremeno su i cionisti
Tu su onda i milioni Izraelaca koji mesecima protestuju protiv pervertirane verzije mesijanskog cionizma koji otelotvoruje vlada premijera Benjanima Netanijahua. Ali isti ti ljudi su istovremeno i cionisti. I oni su jedina nada za mir.
Ništa od navedenog nije izgovor za izraelske grehe na okupiranim teritorijama ili negiranje urgentnosti palestinske emancipacije. A sigurno nema za cilj da opravda užasavajuće razaranje Gaze – nalik onom koje je snašlo Kartaginu – u vojnoj kampanji čije odsustvo jasnih političkih ciljeva je kriminalno. Umesto toga, poenta je da se ukaže na to kako grandiozne vizije mira bivaju iskrivljene redukovanjem jednog izuzetno kompleksnog konflikta na binarnu bitku između dobrog i zla.
A opet, mogao bi to biti mir koji neće biti onakav kakav žele. Tendencija da se svaki Izraelac svede ni na šta drugo do „glasnogovornika moći“, stiče se utisak, razotkriva krajnji cilj najzadrtijih cionista: da Izrael bude „kanselovan“. Anticionizam možda nije sinonim za antisemitizam, ali oba, čini se, predstavljaju neizlečive patologije.
Copyright: Project Syndicate 2024.
