Strah od veštačke inteligencije, strah istovremeno pomodan i razložan, već se dugo širi Prvim svetom. Brinemo se, recimo, zbog njene mogućnosti da nas uverljivo falsifikuje, da štancuje audio i video-zapise u kojima govorimo ono što u stvarnosti ne bismo ni pomislili. Za takve aktivnosti, međutim, nije nam potrebna nikakva inteligencija, pogotovo ne veštačka, i u to se svojom kožom u nedelju uverila Kamala Haris, jedan od dva glavna trkača ka fotelji predsednika SAD. Kandidatkinja demokrata je ubeđivala studente u Milvokiju da je baš za njih posebno zainteresovana, a taj je poduhvat prekinuo čovek koji je iskoristio priliku da vikne koju reč o Palestincima iz Pojasa Gaze. Uspeo je da pomene 42.000 mrtvih, milijarde dolara koje su SAD u taj pokolj uložile, genocid. Kamala Haris mu je uzvratila da poštuje njegovo pravo da izrazi mišljenje, da i sama želi primirje, pa i mir, ali da u tom trenutku ona ima reč. Nakon što je demonstrant ispraćen iz sale, Haris se još jednom osvrnula na njega:
„To o čemu govori, stvarno je. Nisam došla da bih raspravljala o toj temi, ali stvarno je, i poštujem njegov glas.“
Paljba po Kamali
Iz te banalne apstrakcije i ispraznog uvažavanja rivalski tabor je izvukao zaključak da je Kamala Haris makar antisemitkinja ako već ne i dopisna članica Hamasa. Republikanac Dejvid Fridman, ambasador SAD u Izraelu u vreme administracije Donalda Trampa, rekao je prijateljskom Njujork postu da je Haris „javno podržala lažnu i opaku optužbu da Izrael sprovodi genocid“, da je on sam oduvek sumnjao da kandidatkinja demokrata zastupa „antisemitski pogled na izraelsku odbranu od Hamasovog varvarizma“ i da je – u slobodnom prevodu – „maca najzad došla na vratanca“. E to ne bi složila nikakva veštačka inteligencija.
O jednoj banalnoj apstrakciji Kamale Haris o Gazi raspreda cela planeta, što ne svedoči samo o značaju američkih predsedničkih izbora za tu planetu, već i o značaju Bliskog istoka za te izbore
Jerusalimski Tajms of Izrael preneo je očiglednu odbranu kampanjskog tima Kamale Haris – da je njihova kandidatkinja dala uopštenu izjavu o potrebi da se rat okonča, da nije saglasna sa demonstrantom, te da ni tada ni bilo kada nije tvrdila da je taj rat genocidan. Nije potrebno mnogo više od granične ljudske inteligencije da bi se zaključilo kako je Kamala Haris trenutno pretposlednja osoba na planeti koja bi okrivila Izrael za genocid – poslednja je Donald Tramp – no o frci koja je izbila, dosad je obaveštena cela planeta, što ne svedoči samo o značaju američkih predsedničkih izbora za tu planetu, već i o značaju Bliskog istoka za te izbore. Kako bi rekao Gardijanov novinar Džulijan Borger, bliskoistočni događaji i američka predsednička politika gravitaciono utiču jedno na drugo, često na obostranu štetu.
Da duel za Belu kuću vode Donald Tramp i Džozef Bajden, ne bi bilo značajnih nepoznanica, jer su obojica na raznovrsne načine pokazali da Izrael od njih može da očekuje bezuslovnu podršku. Bajden, sve u svemu, u prethodnih godinu dana nije postavio nijednu prepreku na izraelskom putu ka brisanju Gaze sa mape sveta, i čak su i neki izraelski mediji poput Hareca u više navrata pisali o tome da režim Benjamina Netanijahua doslovno ponižava američkog predsednika ne poštujući nijednu od sporadičnih molbi da se makar malo zauzda, a Bajden se – što bi rekli u Americi – uporno vraća po još, uvek noseći eksplozivne darove, vredne rekordnih dvadesetak milijardi dolara od početka sveže runde u Gazi. Ni to, međutim, nije sprečilo Netanijahua da neskriveno navija za Donalda Trampa, možda zbog toga što je kandidat republikanaca u prethodnom mandatu uz Netanijauhove aplauze srušio nuklearni sporazum sa Iranom i prihvatio Jerusalim kao glavni grad Izraela, što je jedno od najdinamitnijih pitanja Bliskog istoka, možda zbog toga što je nedavno u Detroitu rekao kako Netanijahu obavlja dobar posao a Bajden u tome pokušava da ga spreči, možda i zbog toga što Trampovo okruženje ima ideje koje se ni u Izraelu ne iznose olako. I Džared Kušner i nama dobro poznati Ričard Grenel ove godine su govorili o tome kako bi u Gazi jednog dana mogle da se grade vredne nekretnine na obali, a Kušner je objasnio da bi se u taj poduhvat moglo krenuti ako bi Izrael Palestince iz Gaze iselio u pustinju Negev. Taj je predlog valjda neizvodljiv koliko je i genocidan, no poenta je u tome da bi Izrael i Palestina suštinski izgledali isto i sa Trampom i sa Bajdenom u dalekoj a ključnoj fotelji.
Stav muslimanske zajednice
Sa Kamalom Haris u trci dileme postaju kompleksnije, malo ali dovoljno da raznovrsni svetski mediji prethodnih nedelja analiziraju tu temu, i zaključe da kandidatkinja demokrata može opasno da pogreši ili da to već čini, i da željenu fotelju može da joj izmakne američka muslimanska zajednica. Ta zajednica, naravno, nije monolitna, kao ni jevrejska, ali novinar Al Džazire Brajan Ozgud podseća da je 2020. godine Bajden dobio 59 odsto arapskih glasova, i da se sa početkom rata u Gazi ta podrška srozala na 17 odsto.
Američka politika prema Gazi možda nije prioritetna tema većini glasača, ali jeste za više od osamdeset odsto američkih Arapa. Mnogi od njih koncentrisani su u malom broju ključnih država, koje u predsedničkim izborima igraju neproporcionalno veliku ulogu
Brajan Ozgud, novinar Al Džazire
Bajdenovo odustajanje bilo je nova odskočna daska za popularnost demokrata među arapskim glasačima, jer se – kako podseća novinarka Gardijana Mojra Donegan – činilo da je Kamala Haris shvatila poruku, pa nije prisustvovala govoru Benjamina Netanijahua u američkom Kongresu, a jeste govorila o palestinskoj patnji na početku kampanje. No, nastavlja Donegan, to su bile samo reči, a Haris je u međuvremenu i od njih odustala, zaključno sa time što je prošle sedmice u intervjuu za televizijsku mrežu Ej-Bi-Si rekla da „ne može da se seti ničega“ što bi uradila drugačije nego što je Džozef Bajden. Time nije samo dala republikancima u ruke bombe kojima se mogu razbacivati po želji, već je i američku muslimansku zajednicu podsetila da nije slučajno bila deo administracije koja je iste takve bombe doslovno prosleđivala Izraelu. A ta zajednica, podseća Brajan Ozgud, nikako nije zanemarljiva.
„Američka politika prema Gazi možda nije prioritetna tema većini glasača, ali jeste za više od osamdeset odsto američkih Arapa. Mnogi od njih koncentrisani su u malom broju ključnih država, koje u predsedničkim izborima igraju neproporcionalno veliku ulogu. Mičigen, recimo, ima procentualno drugu najveću arapsku populaciju u SAD – skoro četiristo hiljada glasača od deset miliona stanovnika. A ankete pokazuju da Kamala Haris tamo ima prednost od svega 1,8 odsto, duboko unutar statističke greške.“
Slično je u Džordžiji i Pensilvaniji, a septembarska anketa Arapskog američkog instituta utvrdila je da Kamala Haris i Donald Tramp u arapskom biračkom telu imaju identičnu podršku – možda je 41 odsto za Kamalu Haris znatno bolje od prošlogodišnjih 17 odsto za Džozefa Bajdena, ali je i dalje daleko ispod onih 59 procenata koji su mu bili veoma potrebni za pobedu na tesnim izborima, kakvi se očekuju i sada. Što se pak tiče mogućeg uticaja u suprotnom smeru, od Kamale Haris ka Bliskom istoku, Njujork tajms je na to pitanje odgovorio već naslovom svog nedavnog članka. U tekstu pod nazivom „Zašto nije izgledno da će se Haris otcepiti od Bajdena po pitanju Izraela i Gaze?“ novinarke Kejti Rodžers i Erika Grin zaključuju da empatiju prema Palestincima, koju je Kamala Haris – navodno – pokazivala kao potpredsednica, ne treba pomešati sa stvarnom namerom da nešto promeni u američkoj spoljnoj politici prema Izraelu. Njihov sagovornik, Džejms Zogbi, osnivač pomenutog Arapskog američkog instituta, podseća da reči kojima se Bajden i Haris služe možda jesu različite, ali da i on i ona uvek govore o „danu posle“, o srećnom danu koji će za Palestince nastupiti nakon što Izrael obavi šta je namerio.
„Šta im taj ’dan posle’ uopšte znači? Kakav je to dan posle genocida? Posle postoji samo nova generacija, a u njoj ljudi koji će se oporavljati od fizičkih i psihičkih povreda“, pita se i odgovara Džejms Zogbi.
Tramp „predsednik mira“
Takav promašaj Kamale Haris, ako se uopšte može govoriti o „promašaju“ a ne o trenutno nepromenljivim principima američke politike, omogućuje čak i Donaldu Trampu da traži podršku među američkim muslimanima, podseća Njujork tajms. I sam se bavi Mičigenom, i tamo se prodaje kao čovek koji može da prekine rat. Njegov kandidat za potpredsednika, Džejms Dejvid Vens, prošle sedmice je u Detroitu muslimanskim glasačima poručio da je Donald Tramp „predsednik mira“. Valjda je to zaključio iz Trampove opaske da Gaza nakon obnove može da izgleda bolje od Monaka. A Hejli Sojfer, sada šefica Jevrejskog demokratskog saveza Amerike, nekada savetnica senatorke Kamale Haris za nacionalnu bezbednost, za Njujork tajms se prisetila zajedničkog puta u Izrael 2017. godine.
„Haris je iskoristila svaku priliku da još jednom uveri domaćine da je na strani Izraela.“
Na strani Izraela, kao i sva američka politika koja dospe do praga Bele kuće, i do te mere da nije propustila ni da ovog meseca, u intervjuu za Si-Bi-Es, kaže da je Iran „očigledan odgovor“ na pitanje ko je najveći neprijatelj Sjedinjenih Američkih Država.
„Moramo da sprečimo Iran da postane nuklearna sila. To je jedan od mojih prioriteta“, rekla je Kamala Haris.
Ni Donald Tramp ne bi imao šta da doda.
