Prva reakcija Adama Mihnjika na pobedu Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima bila je gnev, rekao je jedan od lidera poljske Solidarnosti i učesnik pregovora koji su doveli do okončanja komunističkog režima u toj zemlji, te dugogodišnji glavni urednik varšavskog dnevnika Gazeta viborča, u razgovoru za Project Syndicate, na čije objavljivanje u Srbiji Radar ima ekskluzivna prava. S Mihnjikom je razgovarala Irena Grudzinjska Gros, profesorka na Institutu za slovenske studije pri Poljskoj akademiji nauka.
„Bio sam besan na ceo svet – istinski besan. Trenutno čitam autobiografiju američkog dramskog pisca Artura Milera, čiji život se odvijao u okruženju one Amerike s kojom osećam veliku povezanost. Ali Amerika koju sam video nakon izbornog dana me je razbesnela. Sada pratim kako Tramp za visoke pozicije u administraciji nominuje užasne kandidate. Predstoje nam četiri teške godine, a nakon toga će priliku da preuzmu vođstvo dobiti figure poput novoizabranog potpredsednika Džeja Di Vensa. Sa svih strana se nadvijaju crni oblaci – nad čitavim svetom“, rekao je Mihnjik.
Okrenimo se implikacijama po Evropu. Formiranje Evropske unije, kao demokratske federacije, najbolja je stvar koja se kontinentu dogodila od okončanja Drugog svetskog rata. Ali Trampov povratak preti rušenjem posleratnog međunarodnog poretka. Kakva budućnost čeka EU?
Ne bih EU nazvao federacijom, jer je ona zapravo nešto specifično, sui generis. I zasad funkcioniše, iako se suočava s mnoštvom problema. Slažem se da je to najbolja stvar koju je Evropa uradila u poslednjih 80 godina. Ideja o njenom osnivanju potekla je od zapadnoevropske elite – političara hrišćansko-demokratske i socijaldemokratske orijentacije – a ključ njenog uspeha sve vreme je bila evroatlantska spona. Ali ta spona je sada oslabljena.
Evropa je ugrožena s mnogih strana. Trampove politike su potpuno nepredvidljive, tako da je nemoguće unapred znati šta će uraditi. Mogao bi da se nagodi sa svojim prijateljem Putinom; mogao bi da baci neku bombu na Iran, ili čak na Severnu Koreju. Niko ne zna
Evropa je ugrožena s mnogih strana. Trampove politike i objave su potpuno nepredvidljive, tako da je nemoguće unapred znati šta će uraditi. Mogao bi da se nagodi sa svojim prijateljem Vladimirom Putinom; mogao bi da baci neku bombu na Iran, ili čak na Severnu Koreju. Niko ne zna, i to nije samo moja procena. Svi koji su imali posla s njim kažu to isto.
Drugo i s ovim povezano pitanje je naravno Ukrajina. Evo kako ja to iz Varšave vidim: izgledi su sumorni, i sve ukazuje da će Tramp izdati Ukrajince zarad vlastitih, sebičnih interesa. On je transakcioni političar i pristaće na bilo kakav dogovor koji će mu omogućiti da proglasi kako je nešto postigao. Tokom kampanje je rekao da će rat okončati za jedan dan, i bojim se da će održati reč – što bi, kad je on u pitanju, bio redak slučaj. Ili bi jednostavno mogao da obustavi američku pomoć Ukrajini i onda pusti da tamo stvari nadalje idu svojim tokom.
Da, nažalost, moguće je da se nešto tako desi. Treba napomenuti da je Tramp u prvom telefonskom razgovoru nakon izborne pobede, prema izveštajima, pritiskao Putina da ne eskalira rat, i čak ga podsetio na prisustvo američkih trupa u Evropi. Ali Trampove izjave su irelevantne. Na kraju krajeva, tako je rekao i kako haićanske izbeglice jednu pse i mačke. Smejem se tome, ali kroz suze.
Da, naravno. Vremena poput ovih u kojima živimo prizivaju crni humor.
Sve ukazuje da će Tramp izdati Ukrajince zarad vlastitih, sebičnih interesa. On je transakcioni političar i pristaće na bilo kakav dogovor koji će mu omogućiti da proglasi kako je nešto postigao
Kako ocenjujete dosadašnji odgovor EU na rat u Ukrajini?
U celini pozitivno. Nisam očekivao toliki stepen solidarnosti, toliko odsustvo ambivalentnosti. Jedini izuzeci su mađarski premijer Viktor Orban i ljudi poput bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera; ali ovaj drugi predstavlja samo sebe i Gasprom, a ne Nemačku.
Ipak, u srcu Evrope ima i onih koji bi da prekrše sankcije i zarade novac u Rusiji. To ne uključuje samo Orbana, nego i neke snage u Nemačkoj, Francuskoj i Španiji. Unutrašnji konflikti u Evropi duboki su koliko i oni u Sjedinjenim Državama, ali Evropom još ne vlada neko nalik Trampu. Današnje vreme podseća na tridesete godine prošlog veka. Nemačka se suočava s crveno-smeđim talasom podrške antievropskim partijama poput Alternative za Nemačku (AfD) i Saveza Sare Vagenkneht. Prva se oslanja na postfašističku retoriku, druga na postbošljevičku, ali imaju zajednički cilj: uništenje parlamentarnog sistema EU.
Šta sledeće očekujete od ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog? Čini se da je sada spremniji da sedne za pregovarački sto, jer je verovatno zaključio da mu dolazak nove Trampove administracije ne ostavlja drugi izbor. Hoće li na kraju Ukrajina biti podeljena na dva dela, kao Koreja i Vijetnam pedesetih godina?
Ne vidim scenario koji bi bio povoljan po Ukrajinu, mada to ne znači da takav ne postoji. Neki događaj iz kategorije „crnog labuda“ (nepredviđenih događaja s dalekosežnim posledicama, a za koje se naknadno nalaze racionalna objašnjenja, prim.) mogao bi sve da okrene naglavačke. Sve do petog novembra verovao sam da će Tramp izgubiti. Mislim da je Kamala Haris vodila vrlo dobru kampanju. Bila je upadljivo drugačiji kandidat od Trampa i pokazala neko drugačije lice Amerike – one Amerike u koju još verujem. Ali ta Amerika je izgubila. Sledeće četiri godine će biti mučne. Uticaj na Evropu biće veoma negativan, što će ići u korist najreakcionarnijim snagama na kontinentu.
Možda ćemo zbilja doživeti još jedan „Minhen“ trenutak, poput onog kad je Evropa rešila da ugodi violentnom agresoru. Te 1938. žrtvovana je Čehoslovačka; možda je došao red na Ukrajinu da je prijatelji izdaju.
To je potencijalni najgori scenario, ali nije neizbežan. Nevil Čemberlen se sa sastanka s Hitlerom vratio sa sloganom „mir za naše doba“. Da se britanska politička klasa nije pribrala i Čemberlena zamenila Vinstonom Čerčilom, ko zna kako bi izgledao ostatak 20. stoleća. Podsetimo se da se Edvard Halifaks, Čemberlenov ministar spoljnih poslova koji je na toj funkciji ostao i pod Čerčilom, zalagao za separatni mir s Nemačkom i pregovore s Hitlerom uz posredovanje Benita Musolinija. Kao neko levičarske orijentacije, ne bi trebalo da imam simpatija za konzervativca Čerčila. Ali šta drugo mogu da kažem? On je spasio Evropu. Osim toga, Laburistička partija pod vođstvom Klementa Atlija ušla je u njegovu vladu i bila joj lojalna tokom čitavog toka rata, jer je svima bilo jasno da je nacizam pretnja kojoj se trebalo suprotstaviti.
Evropa je pocepana iznutra. Uočavam brojne linije podela. Samo pogledajte Francusku, raspetu između desnice koju oličava Marin le Pen i levice koju predvodi Žan-Lik Melanšon. Zapravo, ne znam ni da li reči „desnica“ i „levica“ više uopšte imaju smisla
Danas se pred našim očima uzdiže slična pretnja: čudan miks nacizma i boljševizma, ili postnacizma i postboljševizma. To je nešto novo, i to je razlog zbog čega ne znam šta sledi. Danas ne mogu da predvidim mnogo toga. Možda ću sutra biti pametniji. Danas sam užasnut – ili u najmanju ruku silno prepadnut.
Šta bi onda Trampovo okretanje leđa Ukrajini značilo za Poljsku?
Značilo bi da bismo delili granicu s Rusijom – revanšistički nastrojenom nuklearnom silom koja ne krije svoju agresivnost, krvožednost i želju da se sveti. I ne bi značilo ništa dobro za Poljsku. Činjenica da u Poljskoj postoje ljudi koji se raduju Trampovoj pobedi jednostavno je neshvatljiva.
Šta bi zajednička granica s Rusijom značila za EU?
Budućnost EU zavisi od hrabrosti i zrelosti evropskih elita. U ovom trenutku Evropa oscilira između politike udovoljavanja Rusiji i čvrste podrške Ukrajini. Najreprezentativniji eksponent udovoljavanja je Šreder, koji se, što bi boljševici rekli, pretvorio u Putinovog „psa na lancu“.
Na drugoj strani su oni koji odlučno brane Ukrajinu. Oni u tome mogu da uspeju ukoliko se Evropa konsoliduje oko tog cilja i uspe da sačuva NATO. Još ne znamo kakav će Trampov odnos prema Alijansi biti, pošto je sve što govori na tu temu puno nedoslednosti i kontradikcija.
Povrh toga, dok pomenuta konsolidacija ostaje kao mogućnost, Evropa je pocepana iznutra. Uočavam brojne linije podela. Samo pogledajte Francusku, raspetu između desnice koju oličava Marin le Pen i levice koju predvodi Žan-Lik Melanšon. Zapravo, ne znam ni da li reči „desnica“ i „levica“ više uopšte imaju smisla. Odavno imam sumnje u tom pogledu, a one iz dana u dan bivaju sve veće.
Kako to mislite?
Iz moje perspektive – kao neko ko je zagovornik tradicionalnih vrednosti – fašizam nikad nije pripadao desnici, jer nije bio pokret aristokrata i zemljovlasnika, već plebejaca. Isto tako, ni komunisti nisu pripadali levici, jer nisu marili za ljudska prava. Tako da današnja podela u Evropi nije na desnicu i levicu, već na one koji žele da odbrane ustavni poredak, liberalnu demokratiju i tržišnu privredu, te na one koji te vrednosti žele da unište. U potonje spadaju svi od samoproklamovanih „iliberala“ do onih koji se dive Hamasu i pristalica tradicionalnih antidemokratskih projekata poput onih oličenih u Danijelu Ortegi u Nikaragvi ili Nikolasu Maduru u Venecueli.
Kriza na Balkanu devedesetih godina pokazala je da se neke stvari jednostavno ne mogu rešiti bez organizacije poput NATO. Da nije bilo intervencije, Slobodan Milošević bi možda i danas bio na vlasti
U Evropi te izrazito antidemokratske snage uključuju AfD, separatiste u Španiji, kao i pokret koji je u Velikoj Britaniji stajao iza Bregzita. Tu su i antidemokratske figure koje su u Mađarskoj i Slovačkoj na vlasti, a u Poljskoj i dalje predstavljaju značajnu političku snagu. Ali Poljska je u isto vreme i svetla tačka na mapi, jer su se njene prodemokratske partije ujedinile kako bi populiste skinule s vlasti. Videćemo koliko će dugo biti u stanju da ih od nje podalje i zadrže. Konflikt je još u toku, ali želim da budem poljski patriota, pa ću zato reći kako smo antidemokratske i populističke snage u našem društvu već odbacili. (smeh)
S obzirom na slabljenje transatlantskih veza, da li je Evropi potrebna vlastita armija?
Da, mislim da Evropa treba da ima svoju vojnu silu, i to kažem kao neko čiji je temperament pacificistički. Grozim se rata i ne volim vojsku – ili, u najmanju ruku, militarističku kulturu – ali verujem da, kad imate posla s Putinom i talasom populističkog, revanšističkog terorizma, morate biti spremni na odlučan vojni odgovor.
Da li bi trebalo da taj odgovor stigne od NATO?
Nije na meni da to procenjujem. To je pitanje za specijaliste, političare i diplomate. Ono što, međutim, mogu da kažem jeste da NATO od nastanka opravdava svoje postojanje. Gubitak NATO bio bi poklon autokratama, populistima i diktatorima. Da našu odbranu ne obezbeđuje NATO, morali bismo da smislimo čime bismo ga zamenili. U svakoj varijanti, Evropa mora raspolagati silom koja je u stanju da efikasno odgovori na pretnje.
Kriza na Balkanu devedesetih godina pokazala je da se neke stvari jednostavno ne mogu rešiti bez organizacije poput NATO. Da nije bilo intervencije, Slobodan Milošević bi možda i danas bio na vlasti. Da nije bilo evropske i američke pomoći, Ukrajina ne bi bila u stanju da više od dve i po godine odbija ruske napade. Ko je mogao da zamisli da će Ukrajinci biti u stanju da se toliko dugo odupiru? Niko u Evropi niti s druge strane Atlantika nije očekivao tako nešto.
Situacija u Gazi je užasna. To je jedno od malobrojnih pitanja u vezi s kojim na horizontu ne vidim nijedan pozitivni scenario. Sporazum ne želi ni palestinsko ni izraelsko vođstvo, a kad nema sile argumenata, ono što preostaje su argumenti sile
Mogu li se povećana izdvajanja za vojsku i odbranu pomiriti s obavezama prema državi blagostanja, koja predstavlja temelj evropskog društvenog ugovora?
Pa, ukoliko bi Putinove snage uspostavile dominaciju nad Evropom, to bi značilo da su penzije, zdravstvena zaštita i obrazovanje već izgubljeni. Razumem rizik o kome govorite, ali ovde su ulozi drugačiji. Ovo je igra na sve ili ništa; bez bezbednosti, nemate ni bilo šta drugo.
A tu je i rat na Bliskom istoku.
Upravo tako. Još jedna opasnost po Evropu leži na Bliskom istoku. Tamo je situacija tragična i ekstremno nestabilna; i to kažem kao neko ko Izraelu želi sve najbolje. Bojim se da će vlada premijera Benjamina Netanijahua do te mere krenuti pogrešnim putem da će nad Izraelom zbog toga još dugo vremena lebdeti prokletstvo. On se bori da sačuva vlast, ima Trampovu podršku i sarađivaće s američkom administracijom čiji visoki spoljnopolitički zvaničnici (uključujući Marka Rubija, Eliz Stefanik i Majka Hakabija) u potpunosti dele njegove poglede. Što duže rat traje, to će izraelskoj javnosti biti teže da ga ukloni s vlasti.
Kako gledate na odnos EU prema Izraelu i situaciji na Bliskom istoku?
Situacija u Gazi je užasna. To je jedno od malobrojnih pitanja u vezi s kojim na horizontu ne vidim nijedan pozitivni scenario. Sporazum ne želi ni palestinsko ni izraelsko vođstvo, a kad nema sile argumenata, ono što preostaje su argumenti sile.
Evropa pokušava da nekako ublaži posledice konflikta, ali zasad bez uspeha. Na jednoj strani su Netanijahu i ekstremističke, šovinističke partije u koaliciji koju predvodi; svi se oni hrane retorikom i realnošću rata. Na drugoj strani su ostaci Hamasa, te Palestinska autonomija – drastično oslabljena institucija koju u životu održava samo podrška Zapada. S obzirom na to kako se stvari odvijaju, Hamas će na kraju postati dominantan i u okviru Palestinske autonomije. Moja procena onog što sledi je veoma pesimistična.
