Srbija je iz XX veka izašla vojno, ekonomski, društveno i politički poražena. Period od demokratskih promena 5. oktobra 2000. do danas, u značajnoj meri uslovljen je političkim izborima Miloševićevog režima. Kapitulacija i de facto gubitak suvereniteta Srbije na Kosovu 10. juna 1999. godine, bombardovanje SRJ koje mu je prethodilo, ratovi 1990, bez obzira na vremensku distancu od više od četvrt veka, još uvek imaju odlučujući uticaj na unutrašnju i spoljnu politiku zemlje. Srbija još uvek nije prihvatila nacionalni poraz iz poslednje decenije XX veka, zato ona ostaje talac Miloševićeve pogrešne politike, a njena spoljna politika zarobljenik kosovskog pitanja.
Našavši se u geopolitičkom procepu posle pada Berlinskog zida 1989. godine, Srbija je upala u spoljnopolitičku identitetsku krizu, u kojoj se još uvek nalazi. Dok trideset godina dugo iskustvo komunističke Jugoslavije u Pokretu nesvrstanih nudi istorijski presedan i neku vrstu ideološkog pokrića spoljnoj politici aktuelnog režima, ona je u stvari lišena bilo kakvih vrednosnih postulata i formalnog strateškog okvira. Spoljna politika trenutnih vlasti u Srbiji predstavlja se kao odbrana srpskih nacionalnih interesa, a zapravo služi isključivo interesima partije na vlasti. Geopolitičko balansiranje između Istoka i Zapada, u kojem istočni partneri sve više odnose prevagu, aktuelni režim koristi, ne kako bi odbranio nacionalni interes, već kako bi sebi obezbedio što duži opstanak na vlasti. Ovakva spoljnopolitička orijentacija direktno je suprotstavljena još uvek formalnom cilju državne politike – a to je članstvo Srbije u EU.
Geopolitičko balansiranje između Istoka i Zapada, u kojem istočni partneri sve više odnose prevagu, aktuelni režim koristi ne kako bi odbranio nacionalni interes, već kako bi sebi obezbedio što duži opstanak na vlasti
Uz normalizaciju odnosa sa Kosovom, koja u značajnoj meri uslovljava pravac srpske spoljne politike, sledeća pitanja nameću se kao ključna: članstvo Srbije u Evropskoj uniji, odnosi sa NATO i, uopšteno govoreći, učešće Srbije u međunarodnim vojnim savezima, odnosi sa državama u regionu, ali i vraćanje spoljne politike u državni okvir.
Jasno definisana spoljnopolitička strategija prema ovim i drugim pitanjima, kao i principi na kojima se ona zasniva, predstavljaju uslov bez kojeg je nemoguće izgraditi demokratsku alternativu vladajućem režimu u Srbiji.
Svrha Načertanija za 21. vek, u delu baziranog na prethodnim istraživanjima Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (videti poglavlje „Odrobljavanje spoljne politike Srbije“), jeste da ponudi novu spoljnopolitičku platformu koja će se suprotstaviti politici aktuelnog režima koja je, kao i većina institucija u zemlji, politički zarobljena od strane stranaka na vlasti i privatizovana od strane predsednika republike.
Svet u kojem živimo
Da bi se pristupilo definisanju spoljnopolitičke strategije koja će služiti ispunjenju nacionalnih interesa, važno je precizno razumeti svet u kojem živimo i buduća geopolitička kretanja. Dok je u demokratijama spoljna politika jedne države neizbežno uslovljena unutrašnjom politikom, analiza geopolitičkog okruženja na kojoj se ona bazira mora se vršiti naučnim metodama i u ovom smislu mora biti lišena bilo kakvih ideoloških i političkih uticaja. Tek na osnovu analize svetskih kretanja moguće je pristupiti izboru spoljnopolitičke strategije.
Vodeći se učenjem Milovana Milovanovića, srpskog državnika i diplomate sa kraja XIX i početka XX veka, na spoljnu politiku Srbije se ne sme gledati kao na nezavisnu i usamljenu pojavu. Nijedna država, a pogotovu ne male zemlje poput Srbije, ne mogu definisati svoje ciljeve, a da prethodno ne utvrde ciljeve drugih zainteresovanih strana, pre svega suseda i velikih sila, kao bitnih učesnika međunarodnih odnosa. Pre nego što odrede strategiju svoje spoljne politike, male države moraju najpre upoznati osnovna geopolitička kretanja u svetu, interese velikih sila i svojih suseda. Tek tada, Srbija može da radi na tome da se njeni interesi poklope sa interesima velikih sila, tj. da svoju politiku unesu u program velikih. Politički realizam podrazumeva shvatanje da male države nikada neće nametnuti interese velikim silama, već da se sva veština malih sastoji u tome da usklade svoje interese sa politikom velikih.
Rat u Ukrajini je ubrzao geopolitički proces razgradnje globalnog sistema nakratko uspostavljenog posle pada Berlinskog zida 1989. i raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Posle više od 30 godina mira, evropski kontinent je od početka rata u Ukrajini ponovo ušao u stanje koje liči na novi Hladni rat između Zapada i Rusije. Bez obzira na ishod izbora u SAD, i eventualnu pobedu Donalda Trampa koja bi sa sobom moguće donela pritiske na ukrajinsku stranu da sedne za pregovarački sto sa Rusijom, može se očekivati da će režim sankcija, barem kada je o EU reč, kao i izuzetno zategnuti odnosi sa Rusijom, trajati u doglednoj budućnosti. Rast desničarskih partija u Evropi na izborima za Evropski parlament, kao i na predstojećim nacionalnim izborima u državama članicama najverovatnije neće omogućiti partijama bliskim Putinovom režimu da naprave korenite promene u spoljnoj politici evropskih država prema Rusiji. Moguće je i da će unutarpolitički sukobi između ovih partija i mejnstrim stranaka izazvati još veće zaoštravanje odnosa sa Rusijom, jer će savez sa Putinom biti viđen ne više kao pragmatični izbor mejnstrim partija opravdan finansijskim ili drugim interesima, već kao nacionalna izdaja pa samim tim i predmet opšte političke polarizacije u zapadnim zemljama.
Jača mogućnost i da će proces evropskih integracija krenuti ubrzanom trajektorijom i da će do prvog narednog proširenja, bilo faznog, bilo potpunog, doći do kraja ove decenije
Kada je reč o Narodnoj Republici Kini i eventualnom zaoštravanju odnosa oko Tajvanskog moreuza, očekuje se da će ono ubrzati proces tzv. američkog pacifičkog pivota, procesa koji je započeo predsednik Barak Obama, a koji je donekle usporen početkom rata u Ukrajini i u Gazi, a koji podrazumeva prioritizaciju Azije i Pacifika u američkoj spoljnoj politici i posledično smanjenje fokusa na Evropu, Bliski istok i ostale delove sveta. Ako pretpostavimo da će sledeći američki predsednici spoljnu politiku voditi u ovom pravcu, izvesno je da će sudbina Srbije i regiona Zapadnog Balkana u manjoj meri zavisiti od SAD, a u većoj od EU, koja će biti suočena sa neophodnošću da sama definiše svoju spoljnu i bezbednosnu politiku u manjoj ili većoj meri nezavisnu od NATO i SAD. U takvom kontekstu, postoji jača mogućnost i da će proces evropskih integracija krenuti ubrzanom trajektorijom, te i da će do prvog narednog proširenja, bilo faznog, bilo potpunog, doći do kraja ove decenije. Imajući ovakva predviđanja u vidu neophodno je definisati glavne pravce srpske spoljne politike za 21. vek.
Nacionalni interesi u 21. veku
Koji su nacionalni interesi Srbije u XXI veku? Bez obzira na veliku političku polarizaciju u društvu, većina političkih i društvenih aktera, bilo oni u vlasti ili opoziciji, mogli bi se složiti da su to: ekonomsko i društveno blagostanje Republike Srbije i njenih građana, mir, zaštita srpske nacionalne manjine u okolnim zemljama, kao i punopravno članstvo u Evropskoj uniji, koje je istovremeno i cilj i sredstvo kojim se obezbeđuje ispunjenje ostalih nacionalnih interesa.
Kada je u pitanju suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom, istinski konsenzus u javnosti ne postoji. Dok se deo političke elite, pozivajući se na Ustav, barem deklarativno zalaže za ponovno uspostavljanje punog suvereniteta Republike Srbije nad svojom nekadašnjom južnom pokrajinom, drugi deo je spreman na kompromis koji bi uključio sve opcije, izuzev formalnog priznanja nezavisnosti od strane Srbije, koje bi od strane većine populacije i političkih aktera bilo viđeno kao neprihvatljivo nacionalno poniženje. Iza zatvorenih vrata stiče se utisak da je velika većina političke elite, kako vlasti tako i opozicije, imajući u vidu političku realnost, bliža kompromisnom rešenju. Iako trenutni pregovarački okvir koji je deo pristupnih pregovora Srbije i EU dozvoljava ovakvo rešenje, ostaje neizvesno da li će se od Srbije prilikom pristupanja EU tražiti i da formalno prizna nezavisnost Kosova. Trenutna procena većine političkih aktera u zemlji je da bi, u slučaju da se od Srbije traži da formalno-pravno prizna Kosovo kao uslov za članstvo u EU, evropske integracije zemlje bile trajno zaustavljene, jer je teško zamisliti bilo koju demokratski izabranu vlast koja bi bila spremna na takav korak.
Buduća demokratska vlast u Srbiji moraće da preuzme obaveze koje su u procesu normalizacije sa Kosovom prihvatile sve prethodne vlade Republike Srbije. Ovakve garancije predstavljaće uslov za podršku partnera iz EU i SAD za efikasno uspostavljanje i vršenje vlasti posle smene nedemokratskog režima. U ovakvim okolnostima postavlja se pitanje šta bi, uzimajući u obzir stavove političkih aktera i građana, bila crvena linija preko koje u trenutno zamislivim okolnostima nijedna vlast u Beogradu ne bi mogla da pređe. Uz čvrstu institucionalnu zaštitu za Srbe na Kosovu, garantovanu ekstrateritorijalnost za manastire, crkve i ostalu imovinu Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, konačni sporazum bi podrazumevao i očuvanje nacionalnog i državnog dostojanstva u kojem Srbija ne bi bila prinuđena da formalno-pravno prizna nezavisnost Kosova, ali gde bi se formalno-pravno obavezala da se za uzvrat neće suprotstavljati članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, niti u Evropskoj uniji, kada Kosovo jednog dana bude ispunilo uslove za punopravno članstvo.
Stav EU, prisutan od velikog proširenja 2004. godine, da će zbog Kipra zemljama koje imaju nerešen teritorijalni spor za drugim državama ili entitetima biti onemogućeno članstvo u EU, moraće da se promeni kako bi se zemljama kandidatima kao što su Ukrajina, Moldavija i Gruzija, omogućilo članstvo u situaciji gde se Krim, ostali delovi ukrajinske teritorije, Pridnjestrovlje, Abhazija i Osetija nalaze pod de facto kontrolom Rusije. Na ovaj način će se kandidatima i potencijalnim kandidatima za članstvo u EU, kao što su Srbija i Kosovo, omogućiti da u EU uđu uz međusobno uvažavanje koje će omogućiti nesmetano institucionalno funkcionisanje EU, a da će im biti ostavljeno da međusobne sporove rešavaju na miran način, koristeći postojeće mehanizme međunarodnog javnog prava.
Ovaj članak predstavlja jedno od poglavlja publikacije „Budućnost Srbije“, Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i Fondacije Fridrih Ebert.
