Lepa je vest za svakog istraživača kad se ispostavi da se neki izuzetno važan i krupan ekonomski problem može tačno razjasniti primenom jednostavnih a delotvornih analitičkih postupaka koji se daju lako objasniti i jednako dobro razumeti. To je baš slučaj sa obračunom ukupne nacionalne štednje (akumulacije). Ovoga puta procena je izvedena tako što su od učešća bruto fiksnih investicija osnovna sredstva oduzeta učešća godišnjih prirasta strane zaduženosti, stranih direktnih investicija (SDI), doznaka i amortizacije.
Možda nije preterano ako se kaže da su rezultati alarmantni. U prethodnih 12 godina, od 2012. do 2023. stope nacionalne štednje, definisane kao njeno učešće u bruto nacionalnom proizvodu (BDP), negativne su bez ijedne pozitivne brojke u tom podugačkom nizu. Te stope smeštene su u intervalu od minus 2,85 do minus 11,57 odsto.
Najniža je stopa akumulacije za 2022. a najviša, ali još uvek negativna, za 2013. Sve te stope su, dakle, negativne, indicirajući smanjenje (nacionalne!) vrednosti fiksnih fondova, što predstavlja, izuzimajući doznake, osiromašenje cele zemlje u jednoj važnoj dimenziji. To ne znači i smanjivanje proizvodnih kapaciteta, budući da se jedan njihov deo finansira iz amortizacije, a potom još i iz stranih zajmova, SDI i doznaka, s tim što one predstavljaju sastavnicu nacionalnog dohotka, ali generisanu u inostranstvu, izvan naše privrede. Masa proizvodnih kapaciteta, dakako, raste ali onaj njihov deo koji je u nacionalnom vlasništvu, apstrahujući nagoveštenu korekciju po osnovu doznaka, evidentno opada.
U prethodnih 12 godina stope nacionalne štednje, definisane kao njeno učešće u bruto nacionalnom proizvodu, negativne su bez ijedne pozitivne brojke u tom podugačkom nizu. Te stope smeštene su u intervalu od minus 2,85 do minus 11,57 odsto BDP-a
Od interesa je razmotriti šta se događa sa javnim investicijama. To je treći krupan razvojni problem. U poslednjih pet godina sa vladajućeg vrha emitovane su gromke samopohvale o silnoj gradnji u ovoj oblasti razvoja. Pritom se zapostavlja presudno važna činjenica da je daleko najveći deo tih ulaganja finansiran iz, ne uvek povoljnih i ne uvek dobro iskorišćenih, inostranih kredita.
Stvara se privid zadivljujućeg rasta nacionalnog bogatstva u ovoj oblasti razvoja, a ne uzima se u obzir da je to finansirano iz kredita i da porastu bogatstva u domenu i obliku infrastrukture odgovara smanjivanje bogatstva po osnovu takođe naglog povećavanja inostrane zaduženosti; godišnja povećanja inostranog duga oduzeta su stoga od vrednosti ulaganja u infrastrukturu, kao što je učinjena i manja korekcija po osnovu amortizacije u ovom sektoru.
Uznemirujući rezultati
Kad se javna ulaganja sagledaju realistično na upravo opisani način, slika se bitno menja i postaje doista otrežnjujuća. U obzir je, naravno, morala da bude uzeta i netom pomenuta amortizacija infrastrukturnih objekata. Ona je procenjena na osnovu sledećih obračunskih elemenata, da je prosečan vek trajanja svih infrastrukturnih objekata 40 godina, da je kapitalni koeficijent u oblasti infrastrukture četiri i da je imputirana vrednost „proizvodnje“ u infrastrukturnom sektoru na nivou od jedne desetine BDP-a za privredu kao celinu.
I ovde su rezultati uznemirujući. U periodu od 2012. do 2023. učešće javnih investicija u BDP-u variralo je u rasponu od 2,14 odsto, koliko je bilo 2014, do 8,19 procenata u 2022. Sve do 2017. to učešće je manje-više variralo u rasponu od dva do tri odsto BDP-a. U seriji dobro argumentovanih izveštaja, Fiskalni savet je jakim rečima upozoravao na nedovoljnost tih ulaganja, oslanjajući se, između ostalog, na komparativne analize sa uporedivim zemljama regiona.
Odsustvo akumulacije krupan je i poražavajući, verovatno najteži zamislivi problem u razvoju jedne privrede. On je istodobno i indikacija da se u toj privredi vodi uznemirujuće pogrešna, bolje rečeno u baznim sastavnicama naopaka razvojna politika
Od 2018. naovamo to učešće se vidno povećalo na oko osam procenata, što je stručna javnost bezrezervno pozdravila. No, i ova pojava ima svoju drugu stranu. Kad se u obzir uzme amortizacija u javnom sektoru (prosečan vek trajanja 40 godina i kapitalni koeficijent od četiri uz učešće sektorske u ukupnoj amortizaciji od 10 odsto), dobije se znatno drukčija, daleko manje impresivna slika.
Učešće javnih ulaganja korigovanih amortizacijom i povećanjem spoljne zaduženosti varira u rasponu od minus 4,44 odsto u 2013. (javna ulaganja bila su manja od zbira amortizacije i prirasta spoljnog duga) do 4,52 odsto u 2017. Instruktivan je prosek ovih učešća za ceo jedanaestogodišnji period: taj prosek za sama ulaganja iznosi 4,56 odsto, a za ulaganja korigovana amortizacijom i prirastom spoljnog duga minus 0,002 procenta. Za jedanaestogodišnji interval kao celinu, javni sektor je manje-više zadovoljavajućom brzinom povećavao svoje kapacitete, ali po tom osnovu i na tom segmentu nije faktički dolazilo do povećavanja nacionalnog bogatstva.
Spolja gladac, a iznutra jadac
U privredi, kao i u drugim oblastima života, stvari na površini izgledaju znatno drukčije nego što bi izgledale ako bi odražavale stvarni poredak realnih opsega i njihovih odnosa. Kad tempo deprecijacije/aprecijacije znatno odstupa od ritma rasta opšteg nivoa cena, preračunavanje makroekonomskih agregata u evre tipično precenjuje ritam rasta BDP-a, jer se deo domaće inflacije kroz precenjeni kurs preliva u cene u evrima, koje se često i jednako neopravdano uzimaju kao mera realnog rasta.
Balkanski tigar ne izgleda tako lepo kako nastoje da ga predstave. U analizi investicija ne uzimaju se u obzir obimne komponente njihovog finansiranja koje ne generiše domaća privreda; porast nacionalnog bogatstva daleko je sporiji nego porast kapaciteta u privredi, a ovaj se često, makar implicitno, uzima kao oblik i izraz „bogatstva naroda“.
Izgradnja i razvoj infrastrukture nisu u stvari onakvi kakvim ih zvaničnici predstavljaju, ne uzimajući u obzir „drugu stranu“ tog kompleksnog procesa, osobito zaboravljajući na činjenicu da je pretežni deo te izgradnje finansiran iz pozajmljenih izvora, sa spoljnim dugom kao svojevrsnom merom negativnog bogatstva. Balkanski tigar mnogo je manje moćna i dopadljiva zverka nego što ispada kad se smetnu s uma izuzetno važne prateće pojave u njegovom odrastanju.
Odsustvo akumulacije krupan je i poražavajući, verovatno najteži zamislivi problem u razvoju jedne privrede. On je istodobno i indikacija da se u toj privredi vodi uznemirujuće pogrešna, bolje rečeno u baznim sastavnicama naopaka razvojna politika. Nakon što proveri njenu istinitost, vlast bi ovu konstataciju morala da uzme krajnje ozbiljno. Stoga bi bilo primereno uputiti merodavnim ustanovama, ministarstvima privrede i finansija pre svega, obrazložen i cifarski poduprt predlog da organizuje veliki istraživački poduhvat usmeren na celovito i detaljno utvrđivanje uzroka ove dramatično destruktivne pojave, a potom upravljen i na jednako minuciozno i dokumentovano istraživanje alternativa njenog konačnog prevladavanja.
Jedan krajnje neortodoksan predlog
Deo tog istraživanja bio bi i ponovo iscrpan i bogato dokumentovan pregled sa analizom dosadašnjeg privrednog razvoja Srbije, koji bi sezao do u dalju prošlost, bar do 2000. To bi bila prilika da se ispita relativna efikasnost razvojne politike i rezultujući trendovi u periodima od 2001. do 2008. i od 2013. do 2024, te da se da naučno utemeljen odgovor na pitanje koja je vlast bila razvojno delotvornija i da se konačno odgovori na pitanje da li su uopšte, a ako jesu kako, za neke razvojne deformacije od 2013. naovamo odgovorne politike dosovskih vlasti iz prvog osmogodišnjeg perioda. Tom prilikom odgovorilo bi se i na pitanje docnji i pomaka u razvojnim procesima: kad prestaje da bude smisleno pozivanje na „greške“ prethodnih vlasti nakon što je od njihovog stolovanja prošao dugi niz godina.
To istraživanje otkrilo bi jedan broj izuzetno važnih činjenica iz domena delovanja jedne i druge vlasti. Bila bi to prilika da se ukaže na jedan bezmalo beskrajan doprinos đinđićevske, kako neki vole da kažu dosovske vlasti, dugoročnomprivrednom razvoju zemlje. U tom kontekstu bio bi konačno sagledan značaj spektakularnog otpisivanja spoljnog duga Srbije koja se 2000, tehnički uzev, našla u bankrotu.
Zahvaljujući radikalnom preokretu u spoljnoj politici, preorijentaciji sa Istoka na Zapad, od oko osam milijardi dolara spoljnog duga, u to vreme i za taj položaj zemlje doslovno nepodnošljivog i nesavladivog, otpisano je više od jedne polovine. Od 4,85 milijardi dolara, koliko se dugovalo Pariskom klubu, otpisane su 3,2 milijarde ili 66,7 odsto, a od 3,55 milijardi dolara, koliko se dugovalo Londonskom klubu, otpisane su 2,2 milijarde ili dobrih 62 odsto.
Pored toga, za neotpisani deo duga otplata je reprogramirana na više nego povoljnih čitavih 40 godina. Bez tog otpisivanja nije jasno kako bi privreda dalje opstajala, ali prema tadašnjim službenim procenama privreda bi bez otpisivanja u razdoblju od 2001. do 2008. rasla po stopi manjoj od jedan odsto, ako bi uopšte i rasla. A sa tim otpisom rasla je po stopi od 4,9 odsto.
Sa ove vremenske distance često se zaboravlja da je, promenom politike, Srbiji 2000. otpisan značajan deo spoljnog duga. Bez toga domaća privreda bi od 2001. do 2008. rasla po stopi manjoj od jedan odsto, ako bi uopšte i rasla. A sa tim otpisom rasla je po stopi od 4,9 procenata
To bi dalje uslovilo da bi u 2008. BDP Srbije, bez otpisivanja duga, iznosio samo 13,7 milijardi umesto stvarnih, tada zabeleženih 32,7 milijardi evra. Vredi ponoviti, to otpisivanje zasluga je tadašnje politike, a nikako produkt neke volšebne ekonomske politike, iako se ona, zahvaljujući i promenjenom duhu vremena, dobro usaglašavala sa političkim imperativima toga vremena.
U vreme bivše vlasti prosečna stopa rasta BDP-a bila 3,9 puta veća nego od 2013. do sada
Čudesni podvig politički ishodovanog otpisivanja spoljnog duga, sa spektakularnim rezultatima, među kojima je dizanje stope rasta za skoro četiri procentna poena, sa manje od jedan na 4,9 odsto, predstavlja zadivljujući učinak tadašnje vlasti, učinak kakav u istoriji Srbije nikada nije zabeležen, sve do dana današnjeg.
Pored ovog istorijskog početka iz 2001, projekat bi dao kao rezultat definitivno verifikovane spoznaje o tempu rasta i njegovim menama u vremenu i o razlici u prosečnom ritmu rasta uočenoj između dosovskog perioda i vremena vladavine aktuelne vlasti. Videće se, na primer, da je stopa privrednog rasta u onom prvom, sada već poodmaklom periodu bila 6,17 odsto, dok je u periodu aktuelne vlasti, od 2012. naovamo svega 1,58 odsto, tako da je dosovska stopa čitavih 3,9 puta veća od ove najnovije.
Balkanski tigar prometnuo se u nekog izanđalog malaksalog zeca, koji deluje kao da mu ističu poslednji dani. I ovde se pokazuje šta znači okrenuti se normalnim obračunskim postupcima sa zvaničnim podacima i normalnim deflacioniranjem inflaciono naduvenih makroekonomskih agregata. To je ravno silasku iz efemernog i varljivog carstva snova na čvrsto tlo ispravno odabranih podataka i realnih činjenica. To bi za vlast bila prilika da pokuša da opravda i objasni taj manjak zabeležen u privrednoj dinamici, a za njene kritičare da ospore i razobliče te zaludne pokušaje. Kad je reč o eventualnom negiranju malaksavanja privrede od 2013. naovamo, onus probandi je sigurno na aktuelnoj vlasti.
Red je da se zabeleži da je ekonomski rast pod uticajem teško sagledivog mnoštva činilaca funkcionalno izukrštanog i često suprotno usmerenog dejstva i da su mehaničke komparacije golih stopa rasta vrlo daleko od toga da telle-quelle mogu bez daljih analiza da se uzmu kao indikatori relativne efikasnosti. Kakav god da je ishod tih daljih kompleksnijih istraživanja, ostaje nepobitna i rečita fundamentalna činjenica da ova privreda faktički ne formira sopstvenu akumulaciju. Ta zaprepašćujuća manjkavost ne može tako dugo da opstane bez pogubnih promašaja u ekonomskoj politici i još ubitačnijih nedostataka u regulativnim ustrojstvima i institucijama. Analogna istina važi i kad je reč o navedenoj ogromnoj razlici u stopama rasta od 2000. do 2008. i od 2012. do 2023, dok je period od 2009. do 2011. isključen kao nereprezentativan zbog turbulencija izazvanih svetskom finansijskom krizom.
Šta bi vlast htela da sakrije, a šta bi trebalo da uradi opozicija
Predloženi scenario ne završava se na ovome. Iako bi predloženi projekat verovatno dao dragocene rezultate koji bi vodili dramatičnom poboljšanju ekonomske politike, vlast ga najverovatnije ne bi prihvatila. Među razlozima neprihvatanja je svakako i okolnost da bi projekat otkrio i stvari za koje bi vlast po svaku cenu htela da ostanu prikrivene i nepoznate. Drugi razlog neprihvatanja je izvesnost otkrivanja nekih činjenica koje su toliko dramatične da ih nikakvi sofizmi na liniji relativizovanja i pozivanja na nepovoljne okolnosti ne bi mogli da opravdaju.
Kao reakcija ne to odbijanje trebalo bi isti predlog uputiti opoziciji, s tim što bi trebalo organizaciju posla urediti tako da u njemu nađe svoj interes većina stranaka i da svakoj od njih bude dostupan i zadugo koristan. Za opoziciju bi to bio pravi rudnik argumentacije u borbi sa vlašću i veoma inspirativan izvor argumenata u izbornim i eventualno nekim drugim kampanjama. To bi bila izvanredna osnova za pripremu platforme sa koje bi se vlasti redovno i neprestano upućivali pozivi za različite vrste verbalnih duela i polemičkih obračuna.
Vlast, pogotovo ona vrhovna, takve polemičke susrete sa opozicijom uporno i sistematski izbegava, ali to bi u javnosti stvorilo jasnu i svakom razumljivu situaciju u kojoj vlast beži od argumentovane razmene stavova i pratećih dokaza. To bi u isti mah moglo da se pokaže kao izvanredno efikasan aranžman za napadanje vlasti i skraćivanje horizonta za njen silazak sa političke pozornice.
U svemu tome veliku bi ulogu igrala i ekonomska nauka i na nju naslonjena profesija. Po logici svog poziva istraživača, oni su prirodno posvećeni traganju za istinom, a to ih automatski čini saveznicima opozicije. Jer, čini se da opozicija nešto više drži do etičkih načela i pravila ispravnog delanja i, važnije od toga, ona ima daleko manje mogućnosti za izvrtanje istine i manipulacije kanalima društvenog komuniciranja.
Balkanski tigar prometnuo se u nekog izanđalog malaksalog zeca, koji deluje kao da mu ističu poslednji dani. Kada bi se inflaciono naduveni makroekonomski agregati umanjili za efekat inflacije, to bi bilo ravno silasku iz efemernog i varljivog carstva snova na čvrsto tlo ispravno odabranih podataka i realnih činjenica
Ne bi trebalo isključiti mogućnost, a ta bi varijanta očigledno bila i povoljna i poželjna, da i vlast i opozicija prihvate ovakvu inicijativu. To bi bio pravi blagdan i za ekonomsku struku i za društvo kao celinu. Konfrontacija nalaza dvaju konkurentnih timova produkovala bi pravi vatromet ideja i istraživačkih rezultata. Konfrontacija suprotstavljenih ideja i istraživačkih nalaza tvorila bi moćan izvor novih ideja i novih uvida. Tako bi se, lakše i jasnije nego kroz bilo koji drugi vid traganja za uzročnicima izostajanja akumulacije u ovoj privredi, otkrilo šta u krajnjoj liniji ometa privredne subjekte da se na pravi način posvete stvari koja je za pokretanje i održavanje razvoja najvažnija. To je, naravno, formiranje nacionalne štednje i, još i više, iznalaženje opcija njenog delotvornog ulaganja.
Bilo bi tu govora i o neshvatljivo demotivišućim politikama, o političkoj instrumentalizaciji ekonomskih procesa i aktera, o drastično izdiferenciranoj motivaciji domaćih preduzetnika u odnosu na strance i o izostajanju ozbiljnog angažovanja vlasti na planu zaštite vlasničkih prava i ugovora.
