Bil Šenkli, čovek koji je šezdesetih postavio temelj današnje planetarne popularnosti Liverpula, nije bio samo važna kota istorije fudbala, već i duhovit tip, kažu savremenici. Potpirujući vatru rivalstva sa plavom polovinom grada, jednom prilikom je rekao: „Ako bih video da Everton igra u dnu moje bašte, navukao bih zavese.“ Za Bila Šenklija to je bio šaljiv ubod u rivala, za današnji fudbal, to je stvarnost. Bez obzira na to što meč Nemačke i Švajcarske nije obećavao spektakl kakav prosečan gledalac voli – sto golova, dvesta šansi, trista čuda – ipak je već zbog prisustva Nemačke, jednog od favorita za evropsku titulu, bio dovoljno atraktivan da Škote i Mađare, koji su igrali u isto vreme, pokrije zavesa.
Škotska tradicija
Istini na volju, potrošač nije ništa propustio ignorišući sporednu scenu. Malo se igralo, mnogo se grešilo, a obostrana borbenost jeste osnovna sportska vrlina, ali ne i kvalitet koji će privući foteljaške „navijače“. Svaki škotski napad je u završnici bio bezub, Mađarska je tu i tamo škljocnula vilicom, ali uprazno, i tako su akteri mleli vreme sve do poslednjih nekoliko minuta – pride i potreseni teškom povredom Barnabaša Varge – kada su najzad pojmili da ih rezultat 0:0 verovatno sve izbacuje sa takmičenja. Gol Kevina Čobota u 110. minutu delimično je iskupio utakmicu u očima konzumenata fudbala, ali poenta je da je tu utakmicu trebalo gledati sve i da niko na gol šutnuo nije.
Trebalo je gledati je zato što je na terenu bila najstarija fudbalska reprezentacija planete, učesnica prve međunarodne utakmice u istoriji najlepše igre, meča Škota i Engleza odigranog 1872. godine. Zato što iza tih današnjih negledljivih Škota stoje Seltik i Rendžers, akteri jednog od najžešćih i najslavnijih derbija Evrope. Zato što iza njih stoji i Aberdin, tim koji je 1983. iznenadio fudbalski svet pobedivški madridski Real u finalu Kupa pobednika kupova, a na čelu tog Aberdina bio je mlad stručnjak za koga su možda čuli i oni sa kauča, jer se zvao Aleks Ferguson. Trener poraženog Reala bio je Alfredo di Stefano, i posle utakmice je rekao: „Aberdin ima ono što novac ne može da kupi – dušu, timski duh utemeljen u porodičnoj tradiciji“. I ta tradizione di famiglia bila je na terenu i oko terena, i uzdisala je zbog svakog traljavog centaršuta, ali bodrila je Škote do kraja, bez kompromisa.
Škote je trebalo je gledati zato što je na terenu bila najstarija fudbalska reprezentacija planete, učesnica prve međunarodne utakmice u istoriji najlepše igre, meča Škota i Engleza odigranog 1872. godine. Zato što iza tih današnjih negledljivih Škota stoje Seltik i Rendžers, akteri jednog od najžešćih i najslavnijih derbija Evrope
Mađarska „laka konjica“
Alfredo di Stefano najslavnije dane je imao u tandemu sa Ferencom Puškašom, još jednim razlogom zbog kog je trebalo otići na malu scenu. Jer je na terenu, makar i kao uspomena, bio možda i najbolji tim u istoriji fudbala – ona Mađarska koja je izmislila „totalni fudbal“ dve decenije pre Holandije, ona „laka konjica“ Gustava Šebeša sa Ferencom Puškašom i Jožefom Božikom, Nandorom Hidegkutijem i Šandorom Kočišem, koja je 1953, na Vembliju, pobedila Engleze 6:3, a godinu kasnije, na Nepstadionu, za svaki slučaj ih demolirala sa 7:1, tek da ne ostane sumnje u to da fudbal više nije engleska igra. Iza te današnje negledljive Mađarske stoje i Honved i Ferencvaroš, i MTK i Ujpešt i Vašaš, klubovi i ljudi koji su stvarali fudbal kakvom se danas divimo. I ta je istorija bila na terenu i oko terena, i uzdisala je zbog svakog upropašćenog kontranapada, ali bodrila je Mađare do kraja, bez kompromisa.
Iza današnje negledljive Mađarske stoje i Honved i Ferencvaroš, i MTK i Ujpešt i Vašaš, klubovi i ljudi koji su stvarali fudbal kakvom se danas divimo. I ona Mađarska koja je izmislila „totalni fudbal“ dve decenije pre Holandije, ona „laka konjica“ Gustava Šebeša sa Ferencom Puškašom i Jožefom Božikom, Nandorom Hidegkutijem i Šandorom Kočišem
Šenklijeve lekcije
Bil Šenkli, i sam Škot, rekao je i ovo: „Pritisak je raditi u rudniku. Pritisak je nemati posao. Pritisak je kada pokušavate da izbegnete ispadanje iz lige, a plaćaju vas pedeset šilinga nedeljno. Finale Kupa šampiona nije pritisak, već nagrada.“ Liverpul danas od tog duha Bila Šenklija beži brzinom vrhunskog krila. Današnji Liverpul je bitan šraf ekonomske mašinerije koja decenijama ubeđuje prosečne gledaoce, potrošače, konzumente da u fudbalu vredi samo ono što je najbolje; da se fudbal može svesti na Francusku i Englesku, na Mbapea i Belingema, na nekog novog Mesija i uvek novog Ronalda. A ta družina nije fudbal, već niz tačaka u cirkusu podignutom zato da bi reklamirao vodnjikavo pivo i platne kartice. Fudbal nije vašar, već Vašaš, današnji mađarski drugoligaš. I zato valja raskriliti zavese, i zahvaliti se Mađarima i Škotima, jer su lošim fudbalom jednima darovali eksplozivnu radost, drugima duboku tugu – a obe su emocije navijaču neophodne – i time nas podsetili na svrhu najlepše igre.
