Francuski reprezentativci su zabrinuti. Ne zato što sumnjaju u sebe i ne veruju da mogu mnogo na ovom Evropskom prvenstvu. Ili zato što kojim slučajem imaju ikakve nedoumice oko toga kako će proći u Grupi D u kojoj su još Holandija, Poljska i Austrija. Ili zato što su, daleko bilo, nesložni i posvađani kao njihovi prethodnici na Svetskom prvenstvu 2010. u Južnoj Africi.
Ne. Francuska ima sigurno najtalentovaniji tim na ovom prvenstvu – mada u fudbalu, zna se, najtalentovaniji na kraju često ne budu najbolji – i barem na papiru najveći je favorit za titulu evropskog prvaka, koju su Les Bleus već osvajali 1984. i 2000. Grupa u kojoj su nije najlakša, ali nije ni najteža; a nakon nepotrebno tenzične (jer su propustili previše prilika za gol) i bukvalno krvavo zarađene pobede nad Austrijom (Antoan Grizman je, remplovanjem odbačen na reklamu, još i relativno dobro prošao, ali je zato Kilijan Mbape posle sudara s ramenom protivničkog igrača završio sa slomljenim nosem) te takođe tesne, ali opet zaslužene pobede Holandije nad Poljskom, može se reći kako su dva favorita pola posla oko prolaska u drugu fazu takmičenja već obavila. A nema ni najmanjih znakova nesloge među igračima.
Igračima aktuelnog sastava francuske reprezentacije, u kojoj sad već jasnu većinu čine sinovi nekadašnjih imigranata, la patrie ne pripada ništa manje nego onima koji zaziru od njihovog porekla i boje kože
Francuske fudbalere tišti nešto drugo: ono što se trenutno dešava kod kuće. Tamo je na skorašnjim izborima za Evropski parlament uverljivu pobedu odnela desničarska, antiimigrantska partija Nacionalno okupljanje (RN) – a predsednik Emanuel Makron potom sve šokirao odlukom da na to odgovori zakazivanjem prevremenih parlamentarnih izbora za 30. jun i 7. jul, otvarajući tako realnu mogućnost da RN uskoro postane i pojedinačno najjača stranka u Nacionalnoj skupštini. To bi onda, uz ostalo, za posledicu imalo i to da ostatak Makronovog mandata, koji ističe 2027, protekne u onome što se u francuskom političkom žargonu naziva kohabitacijom, a što je zapravo elegantan naziv za političku paralizu zemlje u situaciji kad vladu vodi jedna, a mesto šefa države drži njoj suprostavljena politička opcija.
Prvi je, istina zaobilazno, o donedavno nezamislivoj mogućnosti da RN dođe na vlast progovorio fudbaler Pari Sen Žermena Usman Dembele, koji je novinarima u kampu francuske reprezentacije u nemačkom Paderbornu rekao da su u domovini „popaljeni svi alarmi“.
„Mislim da, svi zajedno, moramo da se pokrenemo i glasamo“, rekao je Dembele komentarišući navode prema kojima tek polovina francuskih birača ima nameru da izađe na predstojeće izbore; ali je, kao što sportisti u takvim prilikama obično i čine, izbegao da ode dalje od ovoga i glasno kaže šta ga, kao mladog i tamnoputog čoveka – kakvi Nacionalnom okupljanju i gorima od njih, poput Rekonkviste, najviše smetaju – u vezi s ovim izborima zapravo najviše onespokojava. Poziv da se izađe glasanje uputiće potom još jedan član reprezentacije, veteran Olivije Žiru.
Dva dana nakon Dembelea, međutim, Markus Tiram se nije snebivao. Nekarakteristično otvoreno i bez uvijanja za sportistu tako visokog profila, ali nimalo iznenađujuće kad se zna ponešto o političkoj osvešćenosti njegovog slavnog oca, napadač milanskog Intera – i sin Lilijana Tirama, koji je za francusku selekciju odigrao 142 utakmice, s njom osvojivši i Svetsko i Evropsko prvenstvo – na brifingu za medije nije ostavio mesta za slobodne interpretacije onoga što je imao da poruči na temu trenutnih političkih prilika u Francuskoj.
„To je tužna realnost našeg društva danas“, konstatovao je Tiram, da bi onda uputio i ono što je izgledalo kao blagi prekor saigračima koji su se opredelili za uzdržaniji nastup. „Razumem to da neki igrači dođu ovde i samo kažu kako treba izaći na izbore, ali mislim da to nije dovoljno; morate da objasnite i kako smo došli ovde i koliko je situacija ozbiljna“, rekao je. „Kao što je Usman rekao, moramo svima da poručimo da izađu na izbore i glasaju. Potrebno je da se svakodnevno borimo da (…) Nacionalno okupljanje ne ostvari uspeh“, poentirao je Tiram, kome je otac ime nadenuo po Markusu Garviju, radikalnom jamajčanskom aktivisti i političaru iz prve polovine prošlog veka.
I tako je jedan vrhunski fudbaler eksplicitno saopštio svoj politički stav, a da se nebesa nisu srušila – kako takve situacije vole da predstave UEFA i FIFA: tobože na večnoj straži protiv politizacije sporta, ove dve organizacije su zapravo (i ni na čije iznenađenje) do guše zaronjene u politiku. Ali se zato nakon Tiramovog istupa oglasio Fudbalski savez Francuske (FFF), pozvavši medije da poštuju „neutralnost“ nacionalnog tima – mada u isto vreme imajući i dovoljno pameti i takta da igračima prizna pravo na slobodno izražavanje stavova o svemu, pa i o politici.
„FFF se pridružuje neophodnom pozivu za izlazak na glasanje, što je osnovni zahtev demokratskog društva. Savez takođe želi da se njegova nezavisnost kao institucije, kao i nacionalnog tima za koji je odgovorna, razume i poštuje. Stoga je neophodno izbeći svaku vrstu pritiska ili političke upotrebe francuskog tima“, saopšteno je nekoliko sati nakon što se Tiram oglasio.
Svim članovima francuske ekspedicije glasanje će, pod pretpostavkom da će se u Nemačkoj zadržati onoliko koliko se očekuje, biti omogućeno preko ovlašćenih predstavnika
A onda je, već narednog dana, pred novinare izašao Mbape.
U priličnom neskladu sa slikom koja o njemu postoji kao distanciranom, hladnom tipu koji računa vodi pre svega o vlastitom interesu – takve su barem glasine o njemu periodično stizale iz Pari Sen Žermena, koji je upravo napustio kako bi konačno prešao u Real Madrid – u dosad sigurno najpolitizovanijem javnom istupu otkako je postao globalni superstar Mbape je rekao kako su „ekstremisti danas pred vratima moći, a Kilijan Mbape je protiv svakog ekstremizma, protiv svake ideologije koja deli ljude“. (Da, o sebi je govorio u trećem licu, i to vam nešto govori o njemu. Ali to nije tema ovog teksta.)
„Pred presudnim smo trenutkom u istoriji naše zemlje. Zato želim da se obratim svim ljudima u Francuskoj, a posebno mladima. Mi smo generacija koja može da napravi razliku. (…) Imamo šansu da izaberemo budućnost naše zemlje“, rekao je Mbape. „Pozivam da se glasa protiv ekstremista koji žele da podele našu zemlju. Želim da i dalje ponosno nosim ovaj dres, i ne želim da posle 7. jula predstavljam zemlju koja vodi politiku suprotnu mojim uverenjima.“
Iako nije bio konkretan kao Tiram, ovo uopšte nije zvučalo loše za jednog od najpoznatijih i najpopularnijih sportista današnjice, koji se dosad nešto i nije isticao relevantnim izjavama na nefudbalske teme. I za najveću zvezdu reprezentacije koja baštini (ne krivicom sportista iznevereno) nasleđe generacije iz 1998, čiji je trijumf u finalu Svetskog prvenstva te godine dobronamerno ali naivno proglašavan vesnikom nove Francuske, u kojoj su njeni čuveni ideali – liberté, égalité, fraternité – „apdejtovani“ u skladu s etničkom i rasnom šarenolikošću tog fenomenalnog tima, tada prozvanog „Black, Blanc, Beur“. Crni, beli i Arapi – ali jedan tim.
Nekome bi se ironičnim moglo učiniti to što apeli da se izađe na izbore i glasa protiv Nacionalnog okupljanja stižu od momaka koji sticajem okolnosti – pod uslovom da francuski tim napreduje onako kako se od njega očekuje – sami neće biti u prilici da glasaju: ulazak u osminu finala onemogućio bi ih da to učine u prvom krugu, a ulazak u polufinale i u drugom. Ali, kao što je i Dembele objasnio, FFF se potrudio da svim članovima francuske ekspedicije – igračima, članovima stručnog štaba i ostatku osoblja – omogući glasanje preko ovlašćenih predstavnika, što je mogućnost koju izborni zakon odranije dozvoljava.
Ostaje, onda, da se 30. juna i 7. jula vidi da li je i većini Francuza do vlastitih ideala još stalo koliko i njenim najboljim fudbalerima.
* * *
Ambalavaner Sivanandan (1923-2018), pisac i aktivista koji je najveći deo profesionalnog života posvetio temi rasnih odnosa u svojoj usvojenoj domovini, Velikoj Britaniji, dao je važan doprinos širokom prihvatanju ideje da je, istorijski posmatrano, rasizam na Ostrvu bio duboko ukorenjen pre svega u institucijama sistema, da bi onda, šireći se odatle, „uvećavao predrasude pojedinaca i zahvaljujući njima još više jačao“.
S tipičnom imigrantskom biografijom – rodom sa Šri Lanke, sin poštara i domaćice – Sivanandan je u Britaniji vremenom postao važna intelektualna figura; a prepoznatljivost i izvan akademskih krugova stekao je zahvaljujući sposobnosti da izvanredno jezgrovito, gotovo u aforističnoj formi, sažme ključne istine o odnosu rase i klase, imperijalizmu, kolonijalizmu i postkolonijalizmu.
Francuska ima sigurno najtalentovaniji tim na ovom prvenstvu – mada u fudbalu, zna se, najtalentovaniji na kraju često ne budu i najbolji
Verovatno najpoznatiji Sivanandanov citat jeste onaj u kome, koliko tačno toliko i duhovito, objašnjava kako su i zašto bivše kolonijalne sile u modernoj eri postale neodoljivo privlačne žiteljima nekada porobljenih zemalja, i zašto iz njih do današnjeg dana nastavljaju da pristižu – ili makar to pokušavaju – pritom neretko rizikujući i živote. „Mi smo ovde“, primetio je, „zato što ste vi bili tamo“.
E pa, tako su se i elitni fudbaleri okupljeni u aktuelnom sastavu francuske reprezentacije, u kojoj sad već jasnu većinu čine sinovi nekadašnjih imigranata, našli tu gde jesu, i ni Nacionalno okupljanje, makar i da uskoro preuzme vladu, to neće moći da promeni: onima koji zaziru od njihovog porekla i boje kože la patrie danas ne pripada ništa više nego tim mladim ljudima.
