Danas je u to teško poverovati, ali veličanstveni svaštojed Pariz, grad nad gradovima, mogao je da podseti na starinsku palanku i pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. U novinama su tada tvrdili da u Parizu nema ni jedanajs osto apartmana skupatilom, a pojava stranca, pogotovo ako je taj bio upleten u neku sumnjivu uličnu scenu, bila je događaj za ceo kvart. Kada je jedan takav misteriozni tip ušao u dućan obućara Gridua, jer su mu pertle crkle, šuster je žarko želeo da o njemu sazna što više, ali je doznao samo da uljez ne mari mnogo za spanać. Stranac je, naime, bio izgubljen. I ne na konvencionalan način, koji se može rešiti uputima o tome kako stići do metroa, već dublje, egzistencijalno izgubljen; toliko da nije znao ni kako se zove ni da li je ime ikada imao.
Albanci su iz paklene grupe izašli poraženi, ali nikako poniženi. Gruzini su dobili simpatizera koliko ih svojedobno nije imao ni onaj najslavniji Gruzin. Slovaci i Slovenci su prešli svaku prepreku na putu ka četvrtfinalu, svaku osim činjenice da fudbal ume da bude surov. Da su zalutale, to se ne može reći čak ni za dve reprezentacije koje su pokazale najmanje, za Škotsku i Srbiju
Mogli bismo ovako do kraja kolumne, do kraja interneta zapravo, iz čistog zadovoljstva, ali verujemo da je čitalac već u drugoj rečenici, u onoj opasci o apartmanima, prepoznao Cacu u metrou Remona Kenoa. Ako nije, trebalo bi odmah da ostavi ovaj tekst, i uputi se u potragu za tim romanom, jer Kenoovo delo – pored toga što i najsumornijem čoveku može vratiti poverenje u književnost, u jezik, u neke ljudske vrline – ilustruje šta je na ovom Evropskom prvenstvu pošlo naopako za takozvane velikane.
No sada, na samom kraju, ne bi trebalo da nas zanimaju izgubljene velesile. Njihovu smo priču ispleli pozivajući se na fenomenalno književno delo, i to je već mnogo više nego što su zaslužile. Pamćenje zaslužuju oni koji se nizu izgubili. Reći timu ili pojedincu da su „zalutali“ jedna je od najtežih uvreda u sportskom žargonu, jer se time želi kazati da nisu ni minimalno opravdali prisustvo na takmičenju. A na ovom Evropskom prvenstvu zalutalih nije bilo. Prvi kandidati za taj nečasni epitet rascvetali su se u senzacije. Albanci su iz paklene grupe izašli poraženi, ali nikako poniženi. Gruzini su dobili simpatizera koliko ih svojedobno nije imao ni onaj najslavniji Gruzin. Slovaci i Slovenci su prešli svaku prepreku na putu ka četvrtfinalu, svaku osim činjenice da fudbal ume da bude surov. Da su zalutale, to se ne može reći čak ni za dve reprezentacije koje su pokazale najmanje, za Škotsku i Srbiju. Škoti su imali šansu za plasman u nokaut fazu sve do poslednjeg minuta nadoknade poslednje utakmice koju su igrali. Srbiji je za taj plasman falio samo jedan gol.
(Ovde je, naravno, neophodna digresija. To što je Srbiju od osmine finala delio samo jedan gol, ne znači da njen nastup nije bio havarija. Tu činjenicu možemo – i treba – da čitamo drugačije: Srbija nije uspela da postigne taj jedan potreban gol ni na jednoj od tri utakmice koju je igrala. Ne govorimo, dakle, o razlici između dobrog i lošeg nastupa, već o razlici između lošeg nastupa i zalutalosti. Nismo zalutali. Bili smo loši.)
Kada u završnoj sceni Kenoovog remek-dela majka pita Cacu da li se dobro zabavljala u Parizu, naslovna junakinja knjige odgovara „Nako“. Nije videla metro, što je baš želela. Pa šta je onda činila? Omatorila je. Čini se da većina gledalaca misli da je i ovo Evropsko prvenstvo bilo ’nako, da vreme prođe i još se malo omatori. A mogli bismo da budemo i pozitivniji, i za to nije važno hoće li večeras pobediti Španija ili Engleska. Da, istorija fudbala bodri Engleze, želeći nadoknadu za bezmalo šest razočaravajućih decenija, a budućnost fudbala zahteva trofej za Špance, jedini veliki tim ovog Evropskog prvenstva. Za dobrobit fudbala, međutim, nisu bitni ni jedni ni drugi. Za dobrobit fudbala je pre svega bitno da naučimo kako se izgovaraju gruzijska prezimena.