Ko je to (bio) Kosta Cukić? Nažalost, malo ljudi u Srbiji zna odgovor. Ponekad ga ne znaju čak ni oni koji se bave ekonomskom naukom. Nije im poznato da je upravo Kosta Cukić sredinom 19. veka tu nauku uveo u Srbiju. Njegov trotomni udžbenik Državna ekonomija, koji je sadržao raznorodne tomove – Narodna ekonomija, Finansija i Ekonomna policija – označio je, što se ekonomske nauke tiče, početak ulaska priproste Srbije u moderna evropska društva. Izdavačka kuća Akademska knjiga pomogla je, izdavanjem osavremenjenog izdanja trećeg toma Cukićevog udžbenika, pod danas razumljivim naslovom Ekonomska politika, nekima da osveži pamćenje na taj, početni trenutak razvoja ekonomske misli u Srbiji, a neke da uputi u to ko je (bio) Kosta Cukić i kako je ekonomsku nauku uveo u zemlju koja tada još uvek nije bila nezavisna, koja je tek započela da gradi evropsko društvo.
Ključna uloga u ovom poduhvatu pripada Bošku Mijatoviću. Uspeo je, veoma vešto, da osavremeni tekst, pisan predvukovskom ćirilicom, po starom pravopisu i prepun reči slabo poznatih ili nepoznatih današnjem čitaocu, pa je stoga „prevodio“ reči poput ovegdanja. Proizvod tog činjenja je veoma čitljiv tekst, koji je, srećom, zadržao prizvuk tog vremena, kome ne nedostaje patina arhaičnosti, sve sa nemačkom sintaksom i glagolom na kraju rečenice. Tako je čitaocu ponuđeno udobno sedište u „vremeplovnoj“ mašini, ali i prilika da sâm spozna koliko je sistematično razmišljao, i kako je jasno i precizno pisao Kosta Cukić.
Kao protivnik državnih preduzeća, Cukić piše da „nije savetno“ da vlada „takova preduzeća osnuje i dalje o svom trošku vodi“, uz opasku da „vlada, kao poznati rđav ekonom, ne treba u ekonomske spekulacije da se upušta“. Kao da je neko ovo napisao danas, a ne pre 162 godine
Pored toga, Mijatović je napisao obiman predgovor, pravu uvodnu studiju o životu i delu Koste Cukića, konstatujući da je Cukićeva centralna briga bila kako povećati narodno blagostanje. A predlog koji je Cukić dao jednostavan je i lako razumljiv, „prost, ali i danas svež i tačan“, kako primećuje autor predgovora: osnovni zadatak države je izgradnja pravne države i podsticanje slobodne privredne aktivnosti građana, uz skromnu državnu intervenciju, koja bi obuhvatala prosvećivanje seljaka i zanatlija, olakšavanje prometa, organizovanje kredita i slično. Dakle, zaključuje čitalac, saksija sa rupom je dosta davno donesena u Srbiju.
Četiri osnovna stuba ekonomske politike
Shodno tom načelnom stavu, Cukićeva ekonomska politika zasniva se na četiri osnovna stuba. Prvi je slobodna konkurencija koja, savremenim rečnikom iskazano, svima stvara podsticaje da se ekonomski efikasno ponašaju i da, vođeni svojim sebičnim interesom, materijalno unapređuju celo društvo.
Drugi stub se naslanja na prvi – Cukić se zalaže za slobodnu spoljnu trgovinu, jasno uviđajući pogodnosti za sve strane u međunarodnoj razmeni. Treće, Cukić je veliki protivnik neposredne uloge države u ekonomskom životu putem državnih preduzeća. Njegovim rečima „…sama vlada sa svojim kapitalom takova preduzeća osnuje i dalje o svom trošku vodi nikako nije savetno, jer, vlada, kao poznati rđav ekonom, ne treba u ekonomske spekulacije da se upušta“. Četvrto, a u skladu sa trećim, Cukić se zalaže za privatizaciju državne imovine, iznoseći brojne argumente u prilog takve državne politike. Pri tome, veoma skrupulozno i sistematično navodi argumente protivnika privatizacije. Svoju opredeljenost za određenu politiku Cukić je zasnivao na dubokom promišljanju i pažljivom razmatranju argumenata obe strane, bez ikakvog nipodaštavanja drugačijeg mišljenja.
Recept za smanjenje siromaštva
Cukić se bavio demografijom, što je uobičajeno za ozbiljne ekonomiste tog vremena, budući da se avet Maltusove turobne zamke siromaštva još uvek nadvijala nad ekonomskom naukom. Argumentovano je Cukić odbacio Maltusovu hipotezu o začaranom demografskom krugu, ukazujući, ne jedini, i na tehnološki napredak i na demografsku tranziciju (roditelji će, vodeći računa o dobrobiti svakog deteta, voljno umanjiti njihov broj). Na samo da su se ovi antimaltuzijanski argumenti koje je Cukić prihvatio empirijski potvrdili, nego ekonomska nauka do dana današnjeg nije pronašla bolje.
Zanimljiva je Cukićeva rasprava o siromaštvu. Za njega postoji samo, današnjim rečnikom iskazano, apsolutno siromaštvo – nivo potrošnje koji ne omogućava zadovoljenje osnovnih egzistencijalnih potreba. Jasno razlikuje „zasluženo“, ono koje je posledica nedovoljne aktivnosti stanovništva, i „nezasluženo“, ono koje je pogodilo ljude koji za takav ishod nisu krivi, bez obzira na to da li je reč o starima, invalidima i tome slično.
Danas, kada ekonomska nauka u Srbiji nesigurno hvata kakav-takav korak sa svetom, red je, onaj elementarni, ljudski, da se prisetimo onoga koji je sve to započeo. I kada neko u Srbiji pomisli da istorija počinje upravo od njega, da se uzdigao iz intelektualne pustinje, ne bi bilo loše da uzme saksiju u ruke. Možda će videti da ima rupu na dnu
„Siromaštvo u Srbiji“, navodi Cukić, „uveliko se ima pripisati neradu naroda“. Stoji na stanovištu da je siromaštvo bolje sprečiti nego lečiti, pa preporučuje „izobraženje naroda“ – današnjim ekonomskim rečnikom iskazano, investicije u ljudski kapital. A za lečenje siromaštva, kada se dogodi, Cukić je razradio sveobuhvatan i detaljan sistem, koji je moderan, ne samo prema kriterijima tadašnjeg doba, nego i po današnjim standardima. Veliku pažnju posvetio je problemu neodgovarajućih podsticaja koji pomoć siromašnima može da stvori, pa se zalaže za skromnu socijalnu pomoć „koliko je za život nužno, kako se ne bi volja k radu, štedljivosti i k sopstvenoj zasluzi oslabila i ubila“.
Papirni novac kao „odveć opasna stvar“
Cukićev odnos prema novcu se, savremenim ekonomskim rečnikom, dâ opisati kao kvantitativna teorija novca, a on smatra da je papirni novac „odveć opasna stvar“, imajući u vidu njegovo izdavanje bez metalnog pokrića. To je iskušenje sa kojim se suočavaju neodgovorne vlasti, koji bi na taj način da finansiraju svoj, današnjim rečnikom iskazano, budžetski deficit – da ga monetizuju. Ko ima neke dileme u tom pogledu, neka se seti 1993. godine.
Iako su Cukićevi pogledi na ekonomsku teoriju izloženi u prvoj knjizi trilogije, Narodna ekonomija, a ne u upravo nanovo objavljenoj, Boško Mijatović u predgovoru s pravom ukazuje na Cukićeve teorijske poglede. Kada ih čitalac pregleda, shvati da su to, u stvari, uvidi savremene ekonomske teorije, počev od maksimizacionog ponašanja pojedinca, subjektivne teorije vrednosti zasnovane na korisnosti, zakona opadajuće granične korisnosti, pa nadalje preko kategorije potrošačevog viška, sve do načela slobodnog formiranja cena, uključujući rezervacione cene i kupca i prodavca.
Zanimljiva je Cukićeva rasprava o siromaštvu. Za njega postoji samo, današnjim rečnikom iskazano, apsolutno siromaštvo – nivo potrošnje koji ne omogućava zadovoljenje osnovnih egzistencijalnih potreba. Jasno razlikuje „zasluženo“, koje je posledica nedovoljne aktivnosti stanovništva, i „nezasluženo“, ono koje je pogodilo ljude koji za takav ishod nisu krivi
Terminologija se razlikuje, način izlaganja je drugačiji (danas bez matematičke formule ne može ni predgovor knjige iz ekonomske teorije da se napiše), ali sve drugo je istovetno. Naravno, savremena ekonomska teorija sada obrađuje (i) neke nove fenomene, metodološki se unapredila, ali njeni osnovi postulati ostali su isti onakvi kakvim ih je pre gotovo dva veka prihvatio i u Srbiju doneo Kosta Cukić.
Upravo je Cukić omogućio da ekonomska nauka u Srbiji započne velikim praskom. To što posle takvog veličanstvenog početka, ekspanzija srpskog ekonomsko-naučnog svemira nije bila održiva, što je, naročito posle komunističkog preuzimanja vlasti došlo do njegove kontrakcije, što se poznavanje ekonomske nauke poistovetilo sa prepričavanjem, ko je uspeo da zapamti, Marksovog Kapitala, to nikako nije Cukićeva odgovornost. A danas, kada ekonomska nauka u Srbiji polako napreduje, nesigurno hvata kakav-takav korak sa svetom, red je, onaj elementarni, ljudski, da se prisetimo – hvala izdavaču na podsećanju – onoga koji je sve to započeo. I kada neko u Srbiji pomisli da istorija počinje upravo od njega, da se uzdigao iz intelektualne pustinje, ne bi bilo loše da uzme saksiju u ruke. Možda će videti da ima rupu na dnu.
