Dok nadležni ispituju ko je odgovoran za pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024, pod čijim je teretom poginulo 16 ljudi, istraživanje Radara pokazuje da prihodi i profiti većine firmi, angažovanih za njenu rekonstrukciju, ne samo da nisu pali, već su značajno porasli. Od glavnog domaćeg podizvođača, Startinga, do svih koje je on unajmio za neke od poslova.
Ironija je htela da baš u 2024. Starting obori sve rekorde. Njegovi prihodi lane su povećani 39,2 odsto, na skoro 100 miliona evra, a profit čak 250 procenata, na takođe do sada rekordnih 4,6 miliona. Uz to i najbrže rastuće kompanije na svetu ne mogu se pohvaliti da su za samo devet godina, od 2016. do 2024, prihode povećale 109 puta. Slučajno ili ne, vrtoglavi rast poklapa se sa promenom vlasničke strukture. Do sredine 2019. jedini vlasnik Startinga bio je Nikola Trivić, koji je tada 70 odsto udela preneo Ljiljani Tripković, ali je ostao njegov direktor.
Od 2021, kada je China Civil Engineering Construction Corporation zaključila prvi ugovor sa Startingom za radove na novosadskoj stanici, nijedne godine njeni prihodi nisu bili manji od 64 miliona evra. Firmi iz Batajnice to, međutim, nije jedini državni posao, jer je učestvovala i u realizaciji još jednog, za vlast važnog projekta, Beograda na vodi. A na veze vlasnika sa ljudima iz vrha vlasti ukazuje i činjenica da je još jednu firmu Ljiljane Tripković, Rojal stroj, u sudskom sporu zastupala advokatska kancelarija oca doskorašnjeg generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića.
Kakva se tajna krije iza avansa od 23 miliona evra
S druge strane, godinama je neto dobit bila više nego skromna u odnosu na prihode, u 2022. jedva 380.000, a godinu kasnije 1,3 miliona evra. Na molbu da „zaroni“ u bilanse Startinga, sudski veštak ekonomske struke uočio je za Radar da na računu ima 15 miliona evra gotovine, što je prilično neuobičajeno. Čudno je, kaže, i što firma ima veliku dobit i puno para na računu, a vlasnici nijedne godine nisu sebi isplatiti dividende. Neobično je i što su primljeni avansi veći od 23 miliona evra. Jedna mogućnost je, objašnjava, da je Startingu krajem 2024. uplaćena značajna suma za neke velike poslove u 2025, a druga je da su radovi završeni, ali niko nije hteo ništa da „potpiše“, pa firma nije mogla da izda račune za njih, čime bi ti avansi bili „zatvoreni“, a odgovarajući iznos bi se iskazao u bilansima kao prihod.
Drugi sagovornik Radara, takođe ekonomista, ne isključuje mogućnost da vlasnici sebi isplaćuju bonuse, a da dobit ostaje neraspoređena. To se i njima, objašnjava, više isplati, jer se porezi i doprinosi na bruto zarade plaćaju samo do određenog limita a porez na dobit na celokupnu dividendu. U prilog tome navodi da su ukupni troškovi za zarade lane bili 892 miliona ili oko 399.750 dinara bruto po zaposlenom mesečno. Poređenja radi, u prva dva meseca ove godine prosečna bruto plata u građevinarstvu je dva i po puta manja. Naš sagovornik uočio je još jednu specifičnost Startinga. Sa rastom prihoda i profita pada broj zaposlenih, pa je na platnom spisku te firme prošle godine bilo 186, a pre četiri godine 36 radnika više.
Timskim radom Deko tim za pet godina prihode uvećao 2.032 puta
Istraživanje Radara pokazalo je da su još brže rasli prihodi i profiti nekih firmi koje je Starting angažovao kao svoje podizvođače. To pre svega važi za Deko tim, čiji su prihodi u prethodnih pet godina povećani 2.032 puta. Pri tome je 2020, kada je osnovan, završio u minusu od 200.000, a prošlu godinu u plusu od 19,3 miliona dinara.
Tu firmu Starting je angažovao za kamenorezačke radove na stanici, iako ju je Nenad Ignjatović osnovao za „nespecijalizovanu trgovina na veliko“, da bi naknadno njenu delatnost proširio na „trgovinu na malo posredstvom pošte i preko interneta“, onda za „pranje i hemijsko čišćenje tekstilnih i krznenih proizvoda“, a tek početkom 2022. i za „postavljanje podnih i zidnih obloga“. Tada je počeo i njen vrtoglavi uspon i od 2021. do 2024. je prihode uvećala sa 2,7 na 406,5 miliona dinara. Uz to, Deko tim je na kraju prošle godine imao i 31 milion dinara potraživanja i to od tri kineske kompanije, CRSC internešnel, Čajna civil inženjering konstrakšn korporejšn i Čajna rejlvej konstrakšn end elektrifikejšn grupe, od kojih je bilans uspeha za 2024. objavila samo poslednja i u odnosu na 2023. je prihode povećala sa 12 na 28 miliona evra, a neto dobit sa 0,2 na 2,8 miliona evra.
Nije Deko tim jedini podizvođač osnovan posle jula 2018, kada je Vlada potpisala 943 miliona evra vredan ugovor sa kineskim kompanijama CRIC i CCCC za izgradnju brze pruge od Novog Sada do Subotice. Inače, gradnja pruge od Beograda do Kelebije poreske obveznike koštala je do kraja aprila 1,6 milijardi evra, a na tom projektu angažovane su i tek osnovane firme, kao da su radile na stotinama sličnih poslova.
Vlasnici pojedinih firmi ceo profit isplaćuju sebi kao lična primanja
Jedna iz te plejade je novosadski Industrija tim, koji je u avgustu 2018. osnovala Tamara Milosavljević. Ta preduzetnička radnja je od 2020. do 2024. prihode uvećala sa jedan na 90,9 miliona dinara, a tome je doprinelo i razmeštanje gasovoda za deonicu brze pruge. Iako su joj lane prihodi bili duplo veći nego 2023, neto dobit je sa 19,7 pala na nepunih 1,5 miliona dinara. „Kvaka“ je u tome što je vlasnica sama sebi 2024. kao lična primanja isplatila 38,8 miliona. Da nije, neto dobit bi premašila 40 miliona dinara.
Iz zvaničnih dokumenata se vidi da se ta praksa ponavlja tri puta u poslednje četiri godine. U 2021. Milosavljević je sebi u vidu ličnih primanja isplatila 3,3 miliona, koliko je otprilike bila i dobit ostvarena u toj i prethodnoj godini, a u 2022. još 14 miliona. I tada sledi zanimljiv obrt. U finansijskom izveštaju za 2023. piše da te godine sebi nije isplatila ni dinar, dok u izveštaju za 2024. stoji da je te godine sebi isplatila 38,8 miliona, a prethodne 30,9 miliona dinara!?
Dok Vučić tvrdi da država nije birala podizvođače, njegov šef kabineta donosio odluke
Od pada nadstrešnice vlast se svim silama upire da dokaže da nema nikakve veze sa firmama koje su bile angažovane za rekonstrukciju stanice. Svojevremeno je i predsednik Aleksandar Vučić za RTS izjavio da „država ne bira podizvođače“. „Nije posao države da ih bira. Mi imamo ugovor sa izvođačem (dve kineske kompanije), a izvođač bira podizvođača“, rekao je on.
Biće da, ipak, nije sve baš tako. U nekim mejlovima u vezi sa rekonstrukcijom pruge pominje se i ime Ivice Kojića, šefa Vučićevog kabineta. „Iz tih mejlova se vidi da on daje naloge, traži informacije i donosi određene odluke. Kako Ivica Kojić nema formalnih ovlašćenja u tom poslu, ili bi se moglo reći da je nenadležan, neumitno se postavlja pitanje u čije ime to radi i u čemu je snaga kojom vedri i oblači nad javnim projektima u Srbiji“, pita se Vladimir Obradović, profesor FON-a i član Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za urušavanje nadstrešnice.
„Zašto visoki funkcioneri, poput bivše potpredsednice Vlade i ministarke Zorane Mihajlović prosleđuju njemu bitne informacije iz pregovaračkog postupka i ispunjavaju njegove zahteve van okvira zakona. Konkretno, prilikom ugovaranja projekta rekonstrukcije pruge, Mihajlović je elektronskom poštom tražila da se ključne informacije prenose Kojiću, od koga je dobijala i upute za dodatne analize. Po kom osnovu su ovom nenadležnom pojedincu slate osetljive informacije iz pregovaračkog procesa? Kasnije smo u drugim mejlovima videli da se Kojić lično zauzimao da pozove sve neophodne aktere kako bi ubrzao radove na rekonstrukciji pruge od Novog Sada do Kelebije. Čiji je on interes zastupao, svoj lični, interes predsednika ili Kineza koji su sve to debelo naplatili. Sigurno nije u pitanju interes građana jer je projekat na kraju koštao mnogo više, dok su radovi izvedeni na neadekvatan način“, ističe Obradović za Radar.
Prilikom ugovaranja projekta rekonstrukcije pruge Zorana Mihajlović je tražila da se ključne informacije prenose Ivici Kojiću, a on je lično zvao da se ubrzaju radovi. Čiji je interes zastupao, svoj lični, interes predsednika Srbije ili Kineza koji su sve to debelo naplatili
Vladimir Obradović
Tužilaštvo bi, smatra on, moralo odmah da pozove Kojića u svojstvu građanina i zatraži od njega informacije koje ima o projektu u okviru koga je bila rekonstrukcija stanične zgrade u Novom Sadu. „Šef predsednikovog kabineta bi morao da objasni u čije ime je uticao na izbor rešenja, ubrzavanje radova i povećanje troškova. Kojić je sa ovim projektom upoznat od samog početka, još od kad je bio šef kabineta, pa državni sekretar kod Mlađana Dinkića, pa sve do danas kao udarna pesnica Aleksandra Vučića. Da li Kojić, dok ovo pišem, ubrzava još neke projekte u Srbiji? Mislite o tome“, poručuje Vladimir Obradović.
Iz minusa u plus uz pomoć države
Nema sumnje da je lavovski deo javnog novca završio na računima kineskih kompanija, ali u skladu sa onom narodnom „gde ima, tu se i prosipa“, nešto je leglo i firmama čiji su vlasnici iz Srbije. U toj grupi je i Bob, koji je Starting angažovao za bravarske radove na nadstrešnici. Iako je CIP troškove „aluminarije i bravarskih radova“ procenio na milion evra, Anketna komisija je iz specifikacije troškova, koju je Bob poslao Startingu 6. avgusta 2024, utvrdila da su na kraju ti troškovi povećani na 1,44 miliona evra bez PDV-a.
Mlađi od krovnog ugovora za železnicu je i Smart fondejšn. U trenutku osnivanja, krajem 2019. njegov većinski vlasnik bio je Jovan Anđelković. Udeo manjinskog partnera, Izoteksa Radosava Mitrovića u oktobru 2024. dodatno je smanjen na samo 0,2 odsto, da bi posle samo par nedelja bio povećan na 99,72, a Anđelkovića smanjen na mizernih 0,09 odsto. U međuvremenu je profit Smart fondejšna povećan devet puta, a neraspoređena dobit je veća od 270.000 evra.
Marija Peković je Ika Pek osnovala krajem 2012, pola godine po dolasku SNS-a na vlast, a kao i vlasnik Deko tima 2021. promenila je delatnost i umesto drumskim prevozom počela da se bavi izgradnjom puteva i auto-puteva, a u Novom Sadu je bila angažovana za uklanjanje nadstrešnice i zida perona, zamenu trupa pruge i još neke radove. Pre te promene Ika Pek je bio u minusu, a od tada, iako je broj radnika smanjen sa 30 na 12, stalno je u plusu i u prethodne četiri godine je utabao put vlasnici do ukupnog profita od 530.000 evra.
Pored tek osnovanih, na železničkoj infrastrukturi angažovane su i neke firme već oprobale na brojnim državnim projektima, koje su finansirali vlade Srbije i Vojvodine, ministarstva policije, odbrane i zdravlja… U tu grupu spada i Elita kop Siniše i Dragana Romića, o čijim se dilovima sa državom pisalo naširoko. Za razliku od nekih manjih podizvođača, Elita kop je godinama imao stabilne prihode između 36 i 41 milion evra, da bi ih lane povećala na rekordnih 62,4 miliona, a neto dobit na više od 2,1 milion evra. Samo u poslednjih pet godina firma je gazdama napravila neto profit veći od pet miliona evra.
Stabilnim rastom može se pohvaliti i novosadski ZGOP, koji je angažovan za „dopunske radove“ na stanici. Direktor i posredni vlasnik, preko Ekstra auto transporta iz Vrbasa je Marko Sokanović, koji ga je nakon kupovine pripojio novoj firmi sa sličnim imenom, EAT ZGOP. I Sokanovićev Ekstra auto transport je takođe bio podizvođač na potkonstrukciji, servisnom i pristupnom putu i demontaži koloseka na pruzi od Novog Sada do Kelebije. Ta dva preduzeća zajedno, od 2020. Sokanoviću su zaradila 21 milion evra čistog profita.
Spisak podizvođača je mnogo duži, ali i ova analiza Radara dovoljna je da se zaključi da za razliku od nadstrešnice njihovi prihodi i profiti nisu pali. Kao da je Vučić bio u pravu kada je pokušao da obmane javnost tvrdnjom da „samo nadstrešnica nije rekonstruisana“.
