O tome je mnogo toga već napisano i izrečeno. Stavovi su podeljeni. Izjave zvaničnika obojene su optimizmom o mogućim blagodetima po stanovnike Jadra i Srbije. Oponenti upozoravaju na fatalni ishod eksploatacije jadarita po taj isti Jadar i Srbiju. I promoteri i protivnici rudarenja su u pravu. Biće profita za investitora i mrvice sa stola za još ponekog. Biće i štete po neposrednu okolinu i šire, po Srbiju, kako to biva sa svakim rudnikom bilo gde u svetu. Kakva i kolika bi bila ta šteta, od čega i na kojim mestima u tehnologiji rudarenja? E, tu već manjkaju podaci.
Svaki rudnik ostavlja negativan otisak na okolinu, počev od njegovog otvaranja, tokom veka trajanja, čak i decenijama nakon zatvaranja. Tako bi bilo i sa rudnikom u Jadru, sa svim štetnim posledicama koje bi ga pratile. Umesto sadašnje pastoralne panorame Jadra, dobila bi se nekakva socrealistička slika, sa rudarskim oknima, novostvorenim brdom otpadnog rudarskog materijala, nekoliko laguna ko-zna-kakvog sastava tečnosti i mulja u njima, jalovištem iz pripreme rude i još koječime. Slika će biti i grđa, ako se bude gradilo i industrijsko postrojenje za preradu koncentrata jadarita do komercijalnih proizvoda, sa otpadnim materijalima i vodama koje će pritom nastati. Nedostajaće samo pesma Maljčiki da bi slika dobila i odgovarajuću zvučnu pozadinu.
A šta je sa vazduhom, koji bi kontinuirano bio zagađivan, gasovima i prašinom, tokom čitavog veka rudnika? To bi trebalo proceniti kroz količinu ugljen-dioksida (CO2), koja bi nastajala rudarenjem, polazeći od podataka o dinamici iskopavanja rude (od 1,5 do 2,2 miliona tona godišnje), o veku eksploatacije (minimum 30 godina), o vrsti i potrošnji eksploziva i goriva, o količini utrošene električne energije i normativnog materijala visokog koeficijenta CO2. Bilansiranjem količine emitovanog CO2 stvorila bi se tek približna slika o doprinosu eksploatacije jadarita efektu staklene bašte, zadržavajući se pritom samo na delu iskopavanja i obogaćivanja rude.
Korišćenje eksploziva u rudniku bi doprinelo znatno većoj emisiji štetnih gasova i prašine
Zagađenje vazduha štetnim gasovima i prašinom bilo bi posledica miniranja u otkopima i radom rudarske mehanizacije u jami i na površini rudnika. Učinak rudarenja jadarita na generisanje CO2, mogao bi da se sagleda kroz dinamiku iskopavanja rude od 1,85 miliona tona godišnje ili 5.520 tona na dan, uz pretpostavku da će se godišnje raditi 335 dana u tri smene, sa tri miniranja dnevno.
Ako bi se koristio ANFO eksploziv, specifične potrošnje od 0,3 do 0,8 kilograma po toni rude, za projektovanu proizvodnju svakog dana bi bilo potrebno od 1,7 do 4,4 tone eksploziva, koji bi, prilikom miniranja, stvarao gas zapremine od 1.620 do 4.200 kubnih metara. Kako je ANFO eksploziv smeša amonijum-nitrata (94 odsto) i dizela (šest procenata), to bi glavni konstituenti u gasovima bili ugljen-dioksid (432 kilograma na dan ili oko 145 tona godišnje), ugljen-monoksid (70 kilograma CO na dan ili oko 23,3 tone godišnje), azotni oksidi (1.126 kilograma NOx na dan ili oko 42,2 tone godišnje) i prašina od eksplozija (10 do 13 kilograma dnevno ili od 3,4 do 4,4 tone godišnje).
Nedostaje samo pesma Maljčiki da bi slika budućih rudarskih okana, postrojenja za preradu koncentrata jadarita, novih brda otpada i laguna ko-zna-kakvog sastava tečnosti u njima dobila i odgovarajuću zvučnu pozadinu
Ventilacija bi održavala koncentraciju štetnih sastojaka u radnom prostoru na dozvoljenenom nivou, a merni instrumenti na izlazu iz ventilacionog okna, beležili bi uglavnom zadovoljavajuće koncentracije gasova i prašine, osim mogućih odstupanja, neposredno nakon miniranja bušotina.
Prašina nastala pri miniranju bivala bi odnošena u atmosferu i sa prašinom stvaranom radom mašina u krugu rudnika bi se taložila na tlo, krupnije čestice već u zoni rudnika i zaštitnog pojasa, a finije, nošene vazdušnim strujama, u daljoj okolini rudnika. Protokom vremena (30 godina), nataložena prašina, sa približno istim mineraloškim sastavom kao i iskopana ruda, stupala bi spontano u biohemijski proces sa atmosferskim padavinama i kiseonikom, zasićujući površinski sloj zemlje rastvornim proizvodima, trujući latentno biljni i životinjski svet u toj oblasti.
Prašina nastala pri miniranju i stvorena radom mašina u krugu rudnika bi se taložila na tlo, krupnije čestice već u zoni, a sitnije u daljoj okolini rudnika. U površinskom sloju zemlje bi se povećala koncentracija magnezijuma, natrijuma, kalijuma, litijuma i bora
Može se pretpostaviti da bi došlo do povećane koncentracije magnezijuma, natrijuma, kalijuma, litijuma i bora u površinskom sloju, čineći ga slatinastim. Gasoviti sastojci bi se akumulirali u atmosferi, gde bi se CO oksidovao spontano do CO2, doprinoseći povećanju njegovog ukupnog bilansa. Azotovi oksidi bi reagovali sa vlagom iz vazduha, tvoreći azotastu i azotnu kiselinu, koje bi doprinele kiselosti kiša, sa svim njenim posledicama po okolinu.
I potrošnja dizela i električne energije bi povećala emisiju ugljen-dioksida
Dizel gorivo bi se trošilo najvećim delom za utovar i transport iskopina u jami i na površini rudnika, te za proizvodnju i transport kamenog agregata i jalovine za zasip, kao i za transport zasipa. Sa grafikona u prilogu može se videti dnevna emisija ugljen-dioksida šest najznačajnijih potrošača dizela u okviru projekta Jadar, uz pretpostavku da se troši 0,6 litara dizela od po toni iskopina i da svaki litar stvara 2,4 kilograma CO2.
Dnevno bi se, dakle, u jamskom delu i na površini proizvodilo oko 23 tone CO2 ili oko 4,17 kilograma po toni iskopane rude. Uticaj malih potrošača na zagađenje vazduha bio bi neznatan u odnosu na tešku mehanizaciju, pa bi specifična proizvodnja CO2 bila zaokružena na 4,2 kilograma po toni rude, što bi se moglo smatrati skromnom proizvodnjom CO2 u potencijalnom rudniku jadarita. Na nekoj tribini je čak bila izrečena tvrdnja da proizvodnja ugljen-dioksida u rudniku jadarita ne bi bila bitno veća od postojeće u oblasti Jadra. Da li je baš tako?
281.633 tona CO2
godišnje bi bilo proizvedeno, s tim što bi indirektna proizvodnja bila skoro 27 puta veća od direktne, koja bi se mogla pripisati samom rudniku jadarita i postrojenjima za preradu
Postrojenje za pripremu rude, naime, trebalo bi da godišnje proizvede oko 700.000 tona koncentrata jadarita kao finalnog proizvoda rudarenja. Mineraloški sastav rude implicira značajnu koncentraciju karbonatnih minerala kojih će, u dovoljnoj količini, biti i u koncentratu. Bilo da se takav koncentrat tretira termički ili sulfatacijom, dobilo bi se oko 34,6 kilograma CO2 po toni rude, ili gotovo osam puta više od one dobijene samo pri rudarenju. Uzimajući u obzir i ovu količinu, ukupna emisija bi se povećala na 38,8 kilograma CO2 po toni rude.
Slika o svakodnevnoj emisiji CO2 eventualnim rudarenjem u Jadru biće bitno drugačija, ako bi se uzela u obzir i indirektna proizvodnja CO2, kroz normativ električne energije, koja bi se trošila pri rudarenju i zasipanju rudarskih radova nakon završene eksploatacije. Procenjeno je da bi, za rad rudnika (jamski i površinski deo) i postrojenja za obogaćivanje rude bilo potrebno oko 61 MWh električne energije. Sa prosečnim opterećenjem transformatora od oko 40 odsto, to bilo oko 24,4 MWh.
Ko bi plaćao taksu za emisiju CO2, koja trenutno iznosi od 70 do 100 evra po toni ili oko 20 miliona evra godišnje? Budući rudnik, kako bi i trebalo da bude, ili svi potrošači u Srbiji? I da li bi EPS taj trošak, štiteći sebe, nadomestio povećanjem cene struje
U Srbiji se oko 70 odsto električne energije proizvodi u termolektranama, pa bi udeo energije iz uglja bio oko 17,1 MWh. Specifična potrošnja uglja (lignita ili mešavine) u termoelektranama je oko 0,87 tona po MWh. Za tu količinu energije trebalo bi oko14,6 tona uglja, a pri sagorevanju tone uglja nastaje 1,46 tona CO2, što bi odgovaralo proizvodnji od oko 504 tona CO2 na dan ili specifičnoj proizvodnji od 91,3 kilograma CO2/ po toni rude!
Indirektni štetni efekti višestruko veći od direktnih
Istovremeno, za količinu zasipa od 800.000 tona godišnje, trebalo bi oko 74.000 tona cementa. To bi, s obzirom da u cementari Titan iz Kosjerićanastaje oko 600 kilograma CO2 po toni proizvedenog cementa, odgovaralo godišnjoj proizvodnji od 44.400 tona CO2, odnosno 23,9 kilograma CO2 po toni rude. U stvari, ova cifra bi bila i veća, imajući u vidu da se u rudničkim prostorijama koristi brizgani beton za stabilizaciju zidova i krovine, o čijoj potrošnji, za sada nema podataka.
Sumarno, indirektna specifična proizvodnja CO2 bila bi oko 115,2 kilograma po toni rude, skoro 27 puta veća od direktne, ili oko tri puta veća ako se uključi i CO2 nastao luženjem koncentrata. Iz slike u prilogu može se videti da indirektna u ukupnoj proizvodnji CO2 a učestvuje sa čak 75 odsto.
Međutim, ovolika količina CO2 nije do sada i neće biti nigde izražena, jer će biti proizvedena tamo negde u termoelektranama i cementarama, kilometrima daleko od mesta gde bi se ruda iskopavala i prerađivala. Ukupno, direktna i indirektna specifična proizvodnja CO2 bila bi 154,2 kilograma po toni rude. Za planiranu proizvodnju 5.520 tona rude na dan, to bi bilo 281.633 tona CO2 godišnje.
Kako je projektovana godišnja proizvodnja 58.000 tona litijum-karbonata, za svaku njegovu tonu bilo bi proizvedeno 4,86 tona CO2. I to bi bio doprinos rudarenja jadarita i luženja koncentrata globalnoj dekarbonizaciji atmosfere!
I tako bi bilo svakog dana, tokom 30 godina veka rudnika. Treba li onda Srbiji ovoliki novi izvor zagađenja ugljen-dioksidom, u tipično poljoprivrednoj oblasti? A, to bi trebalo da bude „zeleno rudarstvo“!?
Samo sagorevanjem uglja u domaćim termoelektranama, za proizvodnju električne energije za rad budućeg rudnika svakog dana bi se proizvodilo oko 504 tona ugljen-dioksida, što odgovara emisiji od 91,3 kilograma CO2 po svakoj toni rude. A sve se i radi da bi se navodno smanjila emisija štetnih gasova
Paradoksalno je da bi Srbija rudarenjem jadarita, da bi proizvela jednu komponentu za proizvodnju baterija za skladištenje električne energije, koje bi trebalo da doprinesu smanjenju gasova sa efektom staklene bašte, ostala veliki proizvođač štetnih gasova. I to bi trebalo da bude ekološki i ekonomski održivo rudarenje?
Pitanje je i na koga bi trebalo da se prevali taksa za proizvedeni CO2, što je obaveza Srbije prema Pariskom sporazumu, a trenutno iznosi od 70 do 100 evra po toni CO2? Na budući rudnik, kako bi i trebalo da bude, ili na sve potrošače u Srbiji? A taksa nije mala, jer bi u najboljem slučaju bila oko 20 miliona evra godišnje. Izvesnije je, da bi Elektroprivreda Srbije, štiteći sebe, plaćenu taksu za CO2 nadomestila povećanjem cene struje. A to bi valjda išlo svim potrošačima, zar ne?
I za čiju korist sve to?
