Nedovršeni automobil koji se spušta sa montažne trake ne dočekuje Čarli Čaplin. U današnjim modernim vremenima kupcu mercedesa dešava se, kako prenese mediji, da ne dobije rezervni ključ, elektronsko podešavanje volana… Ključni razlog je nedostatak poluprovodnika i čipova. Ako stane njihova proizvodnja neće ostati samo parkirani automobili, već dronovi i frižideri, usisivači i francuski rafali, kompjuteri i mobilni telefoni…
Ključna asocijacija američkog predsednika Donalda Trampa na Ukrajinu nije rat već retki minerali koji se koriste za baterije i visokotehnološke proizvode. Otuda se ne samo automobilska industrija Evrope okreće dobavljačima iz bližeg i daljeg komšiluka. EU planira da do 2030. industriju poluprovodnika, odnosno čipova subvencioniše sa 43 milijarde evra. SAD daju uvek više, oko 52 milijarde dolara subvencija, dok će Kina u državne firme za istraživanje i razvoj „upumpati“ trostruko više, čak 150 milijardi dolara.
Manjak od milion radnika
Industrija poluprovodnika dočekaće 2030. s manjkom od milion radnika, iako trenutno zapošljava više od dva miliona ljudi širom sveta. Veličina globalnog tržišta 2024. dostigla je približno 610 milijardi dolara. Procene su da bi do 2032. ovo tržište moglo da naraste na oko 2.000 milijardi dolara. Prošlogodišnji prihod Envidije iznosio je 80 milijardi dolara, otprilike koliko i srpski BDP. Japan, Južna Koreja i Tajvan, takođe, nude poreske olakšice, dok u arenu poluprovodnika ulaze Brazil, Meksiko, Vijetnam i Kenija, a Mađarska, Rumunija i Poljska postaju atraktivne za dizajn čipova, istraživanje i razvoj.
610 milijardi dolara
vredelo je globalno tržište poluprovodnika u 2024, a procenjuje se da će do 2032. narasti na 2.000 milijardi, pri čemu je lane samo prihod Envidije iznosio 80 milijardi, kao srpski BDP
Tržište raste kao kvasac. Gde se nalazi Srbija? Sudeći po najavama zlatoustih političara, bar dve ovdašnje fabrike trebalo je da uveliko „štancuju“ čipove. Ni fabrika, ni čipova. Srbija ostaje na raskrsnici i pred strateškim izborom izrada ili dizajn, projektovanje čipova.
Predrag Vraneš jedan je od autora monografije Uvod u projektovanje VLSI kola, koja i posle 30 godina ostaje jedina monografija domaćih autora posvećena toj temi. Zahvaljujući tim aktivnostima, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, mogli smo da se uključimo u projekat Eurochip. Nažalost, akademska sredina nije pokazala veći stepen interesovanja, čak je bilo i određenih otpora ovoj inicijativi, što u izvesnoj meri traje i danas.
Nekadašnji direktor Odeljenja za računarski inženjering Instituta „Mihajlo Pupin“ u Beogradu, osnivač i dvadeset godina generalni direktor međunarodne kompanije za pružanje IT rešenja S&T Srbija objašnjava koliko smo tada išli u korak sa svetskim iskustvima.
„Moj je utisak da smo tada i neko vreme pre toga bili blizu svetskih trendova. Tradicija i iskustva su započeti još tokom šezdesetih i sedamdesetih kada smo razvili, lokalno primenili i izvozili sopstvene računare familije CER (Cifarski elektronski računar). U prvoj polovini osamdesetih godina realizovan je i 32-bitni računar na bazi RISC (Reduced Instruction Set Computer) procesora (PMO – Procesor multi obrade) u saradnji i za potrebe Instituta problema upravljanja iz SSSR-a, gotovo u isto vreme kada se koncept RISC procesor pojavio i promovisao na Berkli univerzitetu“, navodi Vraneš, koji je magistrirao računarske nauke na UCLA i radio kao istraživački saradnik u IBM istraživačkom centru Tomas Dž. Votson.
Neverica američkih profesora
Sagovornik Radara, inače nekadašnji golman Partizana i jugoslovenske vaterpolo reprezentacije, ukazuje da smo u to vreme bili jedna od retkih zemalja u svetu koja je proizvodila simulatore za avione, tenkove i podmornice.
Pre nekoliko decenija bili smo blizu svetskih trendova, šezdesetih i sedamdesetih razvili smo i izvozili sopstvene računare, a u prvoj polovini osamdesetih i 32-bitni računar, kada je taj koncept promovisan i na Berkli univerzitetu
Predrag Vraneš
„Sećam se kada sam 1982. došao na američki univerzitet UCLA kako su tamošnji profesori sa nevericom gledali na moj rad koji se odnosio na projekat digitalnog hardvera simulatora leta. Tokom devedesetih, stvari su se, iz opšte poznatih razloga, pogoršale i naša tadašnja inicijativa uključujući i tu knjigu o projektovanju čipova bio je pokušaj da se i u tim (ne)prilikama, koliko god je moguće, zadrže svetski trendovi“, objašnjava Vraneš.
Istraživačka i nastavna interesovanja Siniše Ranđića, profesora Fakulteta tehničkih nauka u Čačku i jednog od vodećih učesnika pomenutog PMO projekta, usmerena su na dizajn integrisanih kola. Ima decenijsko iskustvo u projektovanju digitalnih sistema i intenzivno je istraživao mogućnosti projektovanja VLSI kola u Srbiji. Da li se Srbija nalazi na pragu značajne prilike u industriji dizajna poluprovodničkih čipova?
„Zaključak istraživanja od kraja osamdesetih godina prošlog veka do danas je da kod nas postoje svi uslovi da Srbija, tačnije njeni inženjeri mogu i treba da budu deo ekosistema za projektovanje integrisanih elektronskih kola. Ovaj zaključak je baziran na tradiciji koju kod nas ima projektovanje elektronskih sistema i rezultatima koji su na tom planu ostvareni. Takođe, inženjeri koji se školuju na našim univerzitetima u oblasti elektronike i računarstva dobijaju najšire obrazovanje potrebno za projektovanje elektronskih sistema“, smatra profesor Ranđić.
Postoje svi uslovi da Srbija i njeni inženjeri budu deo ekosistema za projektovanje integrisanih elektronskih kola. Ali, da bi se ta oblast razvila, mora se ojačati saradnja univerziteta i industrije, povećati podrška razvoju i pospešiti domaće investicije
Siniša Ranđić
Zahvaljujući stečenom znanju naši inženjeri lako nalaze zaposlenje i u najvećim kompanijama iz ove oblasti, što ukazuje na kvalitet stečenog znanja. Uočavajući tu činjenicu mnoge svetske kompanije su odlučile da svoje kancelarije otvore u Srbiji. Njihov broj se povećava. Ali… „Da bi se oblast projektovanja integrisanih elektronskih kola u potpunosti razvila, neophodno je: ostvariti jačanje saradnje univerziteta i industrije, povećati podršku R&D sektoru i pospešiti domaće investicije u ovu oblast“, navodi Ranđić.
Ambicije ne propadaju toliko zbog želje koliko zbog nestrpljenja
U Srbiji već posluje značajan broj najvećih svetskih kompanija iz oblasti dizajna čipova. Nedavna akvizicija francuske kompanije Capgemini, koja je kupila srpski HDL dizajn haus i partnerstvo Novelika sa firmom Sona komstar, koje uključuje i investiciju od 40 miliona evra, svedoče o domaćim potencijalima. Globalni igrači kao što su Elsis, Veriest, Infineon i Čipglob posluju u nekoliko srpskih gradova. Nedavni dolasci kompanija poput Nekst silikon (Izrael), Tenstorent i AMD (SAD) ukazuju na rastuće poverenje u srpske inženjere i tržišne mogućnosti.
Poznato je da ambiciozna osoba ne propada toliko zbog želje koliko zbog nestrpljenja. Slobodan Simović je strpljivo, godinama gradio karijeru. Istaknuti inženjer u korporaciji Broudkom, bio je suosnivač i izvršni direktor kompanije Iberium komjunikejšn, vodećeg dobavljača poluprovodničkih IP tehnologija za prijem digitalne televizije. Pre toga je obavljao razne izvršne, tehničke i savetodavne uloge kako u startap kompanijama, tako i u velikim kompanijama, uključujući NXP, Panasonik… Pitamo ga da li je presmelo tvrditi da dizajn poluprovodničkih čipova predstavlja značajnu stratešku priliku za Srbiju.
„Dizajn čipova se već radi u Srbiji, a napredak postignut bez podrške države predstavlja uspešan dokaz koncepta. Jasno je da je to izvodljivo. Sledeći izazov je da se ceo proces podigne na viši nivo i proširi u svim pravcima, što zahteva odlučnost i dugoročnu posvećenost države. Strateški razlozi zbog kojih bi naša, ili bilo koja druga država, trebalo da se uključi su veličina i značaj poluprovodničkog tržišta, posebno u kontekstu razvoja veštačke inteligencije, koje će ove godine, očekuje se, dostići 700 milijardi dolara, strane investicije i potencijalna geostrateška uloga“, objašnjava dr Simović, koji je karijeru u SAD započeo kao dizajner procesora u San Majkrosistemsu, radeći na značajnim projektima procesora u industriji, Ultraspark-1 i Ultraspark-2. Poseduje sedam američkih i međunarodnih patenata u oblasti dizajna procesora i TV tehnologije.
Dizajniranje čipova može biti isplativije u zemljama sa nižim troškovima rada i infrastrukture. U razvijenim zemljama, SAD ili Japanu ono može da košta i do 50 odsto više nego u Srbiji, što je nesumnjiva, bitna konkurentska prednost naše zemlje
Broudkom je posle Envidije druga najveća svetska kompanija po tržišnoj vrednosti u oblasti projektovanja čipova. Da li bi taj iskorak Srbije iznenadio jednog od najbogatijih Amerikanaca i suosnivača Broudkoma, kompanije u kojoj radite?
„Ne verujem da bi Henri Samueli, inače Amerikanac prve generacije i sin istočnoevropskih imigranata, bio iznenađen time da jedna mala istočnoevropska zemlja poput Srbije može (i hoće) da postane aktivan igrač u dizajnu čipova“, odgovara.
Proizvodnja ili projektovanje
Jedna od dilema u javnosti nametnuta je političkom inicijativom da bi prednost, u odnosu na dizajn, trebalo dati podizanju fabrika za izradu čipova. Jedna je uključivala, verovatno najpoznatiju svetsku firmu u ovoj industriji – Intel, a druga potencijalnu investiciju globalnog investitora u fabrike čipova, fond Mubadala iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Oba projekta su podrazumevala više milijardi dolara investicije, ali do realizacije nije došlo. Pored neophodnih investicija koje premašuju pet milijardi dolara, proces fabrikacije u velikoj meri zavisi od specifične, visoko kvalifikovane radne snage, velikih i pouzdanih zaliha električne energije i vode, ekosistema specijalizovanih dobavljača potrebnih materijala, transportne i logističke mreže i suočava se sa značajnim ekološkim izazovima.
S druge strane projektovanje uključuje manje kapitala, ali zahteva visok nivo talenta i stručnosti. Dizajniranje čipova može biti isplativije, posebno u zemljama sa nižim troškovima rada i infrastrukture. Na primer, dizajniranje čipova u razvijenim zemljama, kao što su SAD ili Japan, može da košta i do 50 odsto više nego u Srbiji, što je nesumnjiva, bitna konkurentska prednost naše zemlje. Sa strateškim pristupom, odgovarajućim podsticajima i podrškom talentima, sektor bi mogao da privuče stotine miliona dolara direktnih stranih ulaganja u prvih tri do pet godina, posebno iz kompanija povezanih sa veštačkom inteligencijom i IoT-om (Internet of Things). Po mišljenju naših sagovornika, Srbija bi trebalo da se fokusira na projektovanje čipova.
Inženjeri na ceni
Najviše zaposlenih, prema javno dostupnim podacima, ima HDL DH, sada Capgemini, između 200 i 300. Takođe, Elsis u Beogradu, Novom Sadu i Nišu ima više od 100 zaposlenih. Izraelska kompanija Veriest hompejdž, sa približnim brojem zaposlenih, takođe je prisutna u tri najveća grada u Srbiji. Ostale firme uglavnom na platnom spisku imaju manje od 100 ljudi, poput nemačke kompanije Infineon tehnolodžis sa dvadesetak zaposlenih.
Procenjuje se da u Srbiji trenutno postoji značajan inženjerski potencijal u oblastima koje konvergiraju projektovanju čipova od gotovo 1.000 ljudi. Aktivnosti ovih firmi trenutno su više okrenute verifikaciji nego samom projektovanju čipova. Dokaz da ova oblast ima perspektivu i potencijal za dalji strateški razvoj u Srbiji je dolazak i najava značajnih investicija poznate američke firme AMD.
Uz njih, nemali broj naših stručnjaka radi na prestižnijim svetskim univerzitetima (UCLA, Berkli, Stanford, MIT...), kompanijama (Envidia, Intel, Broudkom, AMD, Epl, Kualkom...) ili su uspešni preduzetnici u osnivanju startap firmi (Tensturent, Ajar labs, Flekslodžik…).
No, da bi Srbija tu priliku iskoristila potrebno je mnogo toga.
„Najvažnije od svega je postojana odlučnost i dugoročna posvećenost države. Sve počinje od toga. Iako su pojedinačni uspesi mogući i bez državne podrške, što smo već pokazali, oni ostaju ograničeni po obimu i uticaju. Bez temeljne i kontinuirane podrške, ostaćemo zaglavljeni u etapi sporadičnih dostignuća i marginalne uloge na globalnom nivou. Važno je zapamtiti da nije potrebno biti velik da bi se postigao nesrazmerno veliki uspeh. Tajvan i Izrael su dobri primeri malih zemalja sa izuzetnim rezultatima u dizajnu čipova“, zaključuje Slobodan Simović.
Najvažnija je odlučnost i dugoročna posvećenost države. Sve počinje od toga. Bez temeljne i kontinuirane podrške ostaćemo zaglavljeni u etapi sporadičnih dostignuća i marginalne uloge na globalnom nivou
Slobodan Simović
On ključnim i neophodnim smatra dve inicijative države. Prva je podrška dizajnu čipova u akademskim i istraživačko-razvojnim institucijama, kroz ciljane investicije kao što su istraživački grantovi, EDA alati za dizajn integrisanih kola i oprema. Strateški fokus države mora biti na negovanju simbiotičkog odnosa između akademije i industrije, što danas ne postoji, smatra sagovornik Radara i kao drugu meru navodi uspostavljanje dugoročne politike i preporučenih praksi koje stvaraju uslove pogodne za preduzetništvo u oblasti dizajna čipova.
