Srbija trenutno ima solidan trend privrednog rasta od oko četiri odsto, za jedan procentni poen brži od zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE). To izgleda dobro, ali samo na prvi pogled, jer nije svaki rast jednako kvalitetan i održiv. A sadašnji privredni rast Srbije niti je dovoljno kvalitetan, niti je dugoročno održiv.
Kad je kvalitet privrednog rasta u pitanju, model Srbije fundamentalno se razlikuje od zemalja CIE. Dok one rast sve više temelje na inovacijama i razvoju naprednih visokotehnoloških sektora, Srbija se oslanja na velike državne investicije i snažan priliv stranih direktnih investicija (SDI), koji je od 2017. do 2023. kumulativno dostigao skoro 25 milijardi evra. To, međutim, nisu investicije koje Srbiju modernizuju, jer su stranci uglavnom ulagali u tradicionalne privredne grane – rudarstvo, proizvodnju guma, osnovnih metala, sklapanje i proizvodnju bazičnih komponenti za auto-industriju… Tako se eksploatišu prirodni resursi i jeftinija radna snaga, a ne donose se znanja i napredne tehnologije, kojima bi se domaća privreda transformisala i priključila razvijenoj Evropi. Uporedo sa velikim javnim i stranim investicijama, domaći privatni sektor je hiberniran, zapostavljen, nedovoljno investira, a i ta mala ulaganja pretežno su usmerena na tradicionalne grane privrede.
Sadašnji model privrednog rasta Srbije je neodrživ, a već je počeo i da se iscrpljuje
Radi se, dakle, o državnom modelu rasta, koji guraju javne investicije (države i javnih preduzeća) i SDI, koje država na razne načine privlači, a ne o preduzetničkom modelu, baziranom na inicijativi, inovacijama i investiranju domaćeg privatnog sektora. Samo potonji može da obezbedi kvalitetan (visoko produktivan) i održiv privredni rast.
Nedovoljan kvalitet privrednog rasta može dobro da se vidi kad se privredni rast Srbije stavi pod lupu, što sam, sa koautorima, uradio u istraživanju koje smo sproveli za poslednju Konferenciju SANU. Tu smo pokazali da Srbija, i pored nešto bržeg privrednog rasta, ima sistematski slabiji rast produktivnosti od zemalja CIE. Dakle, naš rast se zasniva na kvantitetu, tj. uvećanju kapitala i zaposlenosti, što ima ograničen vek trajanja. Druge zemlje CIE idu u drugačijem smeru povećanja kvaliteta privrede, ulažu u visokoproduktivne sektore i rast produktivnosti. To je bolji i održiv pristup.
Investiciona politika države od 2018. vodi se van uređenog sistema, zaobilaženjem i preskakanjem standardnih procedura, poslovi se ugovaraju direktnim pogodbama s izvođačima umesto na tenderima, ugovori su obično tajni, a projektna dokumentacija loša
Postoje naznake da je sadašnji neodrživi model privrednog rasta Srbije već počeo da se iscrpljuje. Uzmimo, na primer, javne investicije. One pokreću rast BDP-a po dva osnova. Prvi je kad se iz godine u godinu snažno povećavaju, jer takva promena angažuje nove zaposlene, više građevinske operative, podstiče veću proizvodnju građevinskog materijala. Međutim, taj kanal je sad iscrpljen, budući da su investicije države dostigle maksimalan nivo koji može da se finansira. To se vidi i po tome što se neki veliki projekti, poput izgradnje metroa, odlažu.
Drugi pozitivan efekat javnih investicija nastupa onda kad se one završe i kada izgrađena infrastruktura omogući ekspanziju privatnog sektora. To je ranije, kad su se gradili najvažniji putni koridori, bilo nesporno, ali je sad sve upitnije. Kolike će dugoročne koristi imati privreda od Nacionalnog stadiona ili Ekspa? Kolika je korist od projekata čija je cena ogromna a kvalitet radova upitan uključujući, sada vidimo, i njihovu pouzdanost i bezbednost?
Efekat javnih investicija bio je pozitivan dok su se gradili najvažniji putni koridori. A kakve će koristi imati privreda od Nacionalnog stadiona, Ekspa ili projekata čija je cena ogromna, kvalitet radova upitan, a sada vidimo da je upitna i njihova bezbednost
Pomenuti problemi posledica su toga što se investiciona politika države od 2018. vodi van uređenog sistema, zaobilaženjem i preskakanjem standardnih procedura. Najveći projekti biraju se bez jasnih kriterijuma, bez objavljenih analiza isplativosti, poslovi se ugovaraju direktnim pogodbama s izvođačima umesto na tenderima, ugovori su obično tajni, a projektna dokumentacija loša.
Jedan od poslednjih izveštaja Fiskalnog saveta, dok sam bio na njegovom čelu, bavio se upravo tim pitanjima, sa zaključkom da iz ovakvog sistema mora da se izađe. U kratkom roku, za projekte koji su već započeti, presudna bi bila transparentnost – objavljivanje analiza troškova i očekivanih koristi svih projekata, ugovora i drugih dokumenata. U ovom pogledu su studenti svojim zahtevima, intuitivno, udarili na fundamentalni problem. Da je to tako pokazuje i odbijanje vlasti da prethodno i učine.
Za već započete projekte presudno bi bilo da se objave analize troškova i očekivanih koristi, ugovori i drugi dokumenti. U tom pogledu su studenti svojim zahtevima, intuitivno, udarili na fundamentalni problem. Da je to tako pokazuje i odbijanje vlasti da im sve te zahteve ispuni
U dužem roku uvođenje uređenog i transparentnog sistema traži znatno bolju državnu administraciju sposobnu da efikasno sprovodi i prati investicione projekte. Preskakanje procedura bio je najlakši način da se podignu javne investicije. Ali kad to traje predugo, što je definitivno slučaj u Srbiji, sistem se deformiše i donosi više štete nego koristi.
Stranci će za godinu, dve početi više novca da iznose, nego da unose u Srbiju
I SDI takođe polako posustaju. Iako se Vlada hvali njihovim rastom u evrima, on se zapravo sistematski usporava, jer je u 2019. neto priliv SDI iznosio 7,4 odsto, a u 2024. teško da će da premaši 5,5 procenata BDP-a. I to ima vrlo jednostavno objašnjenje. U prethodnim godinama Srbija je lako privlačila SDI jer je imala dostupnu, nezaposlenu radnu snagu i relativno niske plate, a imala otvoreno tržište EU za plasman proizvoda. Sad takve radne snage više nema, makar ne u istoj meri kao ranije. Stopa nezaposlenosti pala je na oko osam odsto i raspoloživih radnika je sve manje, delom i zbog loših demografskih trendova i velike emigracije radno sposobnog stanovništva ka zemljama EU.
Uz manjak radne snage, atraktivnost Srbije za ovakve SDI smanjio je i povezani visok rast plata u evrima iz prethodnih godina. To ne mogu više da izdrže SDI usmerene u tradicionalne sektore, koji dominiraju u Srbiji, i moguće je da će neki strani investitori početi uskoro i da napuštaju zemlju. Strane investicije čiji veliki priliv može da se nastavi i u budućnosti su one koje se oslanjaju na eksploataciju prirodnih bogatstava i tzv. prljave tehnologije. Takvim investitorima ne smeta veći trošak radne snage, ali pitanje je da li nam je to potrebno.
Neki strani investitori počeće uskoro i da napuštaju Srbiju, dok će nastaviti da dolaze samo oni koji se oslanjaju na eksploataciju prirodnih bogatstava i „prljave tehnologije“. Takvim investitorima ne smeta veći trošak radne snage, ali je pitanje da li je nama to potrebno
Postoji još jedan specifičan problem koji donosi snažan rast SDI, naročito kad one nisu usmerene u nove tehnologije i znanja. Strani investitori koji posluju u Srbiji došli su ovde, kao i drugde, da zarade. Oni, dakle, prvo unose mnogo kapitala dok traje investicioni ciklus. Rezultirajući višak deviza onda utiče na jačanje dinara i omogućava povećanje domaće potrošnje, ali to nije posledica jačanja ekonomije. Problem nastaje onda kad se završi investicioni ciklus i investitori počinju da iznose profit, odnosno devize iz zemlje.
Upravo to sad u Srbiji počinje uveliko da se dešava. U prvih deset meseci 2024. iz zemlje je izneta „zarada“ SDI od 3,3 milijarde, dok je priliv novih iznosio 3,5 milijardi evra. Za godinu, dve, strani investitori više će kapitala da iznesu iz zemlje nego da u nju unesu. To u zemlji poput Srbije, koja ima veliki spoljnotrgovinski deficit, može napraviti ozbiljan platnobilansni problem. Takve neravnoteže usporavaju privredni rast, a mogu da izazovu i ozbiljnu krizu ako se na njih ne reaguje na vreme. Opisani ciklus SDI odavno je uočen u drugim privredama i ne bi smeo da nas iznenadi. Nadam se da se o tome u Vladi ozbiljno razmišlja.
Istina je manje impresivna od iluzije o rastu plata u Srbiji
Zbog svega toga, postavljeni cilj da prosečna plata u 2027. bude 1.400 evra ne predstavlja zdrav i dugoročno održiv rast zarada. Ipak, skrenuo bih prvo kratko pažnju na to da se u ovoj brojci možda krije i jedan propagandni trik. Iako se to ne kaže javno, izgleda da se cilj od 1.400 evra odnosi samo na decembarsku platu, koja je uvek znatno veća nego u ostatku godine. Verovatno se zapravo gađa prosek u 2027. od oko 1.250 evra, što bi odgovaralo decembarskoj plati od 1.400 evra. Druga opcija, da se zaista predviđa prosečna zarada od 1.400 evra tokom čitave 2027, daleko je od realistične.
Cilj vlasti da prosečna plata u 2027. bude 1.400 evra nije u skladu sa zdravim i dugoročno održivim rastom zarada i tako postavljen je suštinski ekonomski pogrešan. Za zaposlene nije poenta u tome kolika je plata u evrima, već šta za nju može da se kupi
Na stranu što je ovako postavljen cilj suštinski ekonomski pogrešan. Posmatrano iz ugla zaposlenog, nije poenta u tome kolika je plata u evrima, već šta za nju može da se kupi. Prosečna plata je od 2018. do 2024. porasla sa 375 na 840 evra, što deluje impresivno. Ali, kad se izračuna koliko sad robe i usluga može s većom platom da se kupi, uporedivi rast plata bio bi sa 375 na oko 540 evra. Dakle, onaj opipljivi deo rasta plata u poslednjih šest godina bio je svega 165 evra, što više nije toliko impresivno. Ostatak povećanja posledica je visoke inflacije u Srbiji i evrozoni uz jačanje (realnog) kursa dinara. Od tih činilaca zaposleni nisu dobili ništa sem iluzije da primaju veće zarade i verujem da su i oni svesni te iluzije.
Iz šireg ekonomskog ugla, zdrav i dugoročno održiv rast plata može da proizađe samo iz rasta produktivnosti privrede, a ona u Srbiji realno raste manje od tri odsto godišnje. Svaki realni rast plata preko toga suštinski nije ekonomski opravdan i može da ima ozbiljne negativne posledice po Srbiju ako traje duži niz godina. A izgleda da se sad upravo to planira.
Vladi, dakle, osnovni cilj ne bi trebalo da bude rast plata, već povećanje produktivnosti privrede. A onda će veće plate doći kao posledica toga, a ne kao cilj za sebe. Preskakanje koraka može biti veoma opasno. Za razliku od Srbije, u tri susedne zemlje, Bugarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj, produktivnost raste oko pet odsto godišnje. Iz toga se jasno vidi kakav je trenutno kvalitet privrednog rasta Srbije i gde je njeno pravo ekonomsko mesto u evropskim okvirima.
Svi pomenuti elementi ukazuju da je trenutna ekonomska politika u Srbiji okrenuta na pogrešnu stranu. Ono što je domaćoj privredi zaista potrebno je da se ona nekako prikači na voz zemalja CIE, koje već ulaze u klub razvijenih evropskih zemalja. To može da se postigne samo jačanjem institucija, vladavine prava, suzbijanjem korupcije, zdravom tržišnom konkurencijom – ukratko, ambijentom u kom će se inovativni i napredni domaći investitori osećati slobodno i sigurno.
Uz to, potrebna su veća ulaganja u obrazovanje, zdravstvo, životnu sredinu, jer je produktivan ljudski kapital osnovni resurs razvijenih zemalja, kojim bi trebalo da težimo. Umesto toga, naša ekonomska politika očekuje čuda od javnih ulaganja u projekte poput Ekspa ili od stranih investitora poput Rio Tinta. Mi smo našim istraživanjem upravo pokazali da je postojeći državni model privrednog rasta na stranputici i da odgovor na taj problem nikako ne sme da bude – još više istog. Naprotiv, takva politika može skupo da nas košta i da donese ozbiljne makroekonomske neravnoteže i rizike.
Ako država već želi da zada sebi neki ekonomski cilj, onda bi najbolje bilo da to bude transformacija privrede ka naprednim sektorima, uz rast produktivnosti od oko pet odsto godišnje, kakav imaju zemlje iz okruženja slične Srbiji. S takvim rastom produktivnosti, prosečna plata mogla bi posledično do 2027. da poraste na više od 1.000 evra, na zdrav način. To jeste niže od sadašnjeg cilja Vlade, ali takvu platu ne bi „pojela“ visoka inflacija, niti bi ona dovela ekonomiju u rizik spoljnoekonomske krize. Pritom, ovako ostvaren rast zarada mogao bi održivo da se nastavi i nakon 2027. Sa sadašnjim politikama, čak i da se ostvari proklamovana ciljana plata od 1.400 evra (ili, ipak, od 1.250 evra za celu 2027), to ne bi bio slučaj.
Napokon, međunarodna istraživanja pokazuju da je za rast inovativne, preduzetničke privrede presudna velika populacija obrazovane i mlade radne snage, koja može lako da preuzme nova znanja i da koristi nove tehnologije. Odatle se crpe novi preduzetnici koji su glavni pokretači razvoja privrede. A za to je neophodno kvalitetno srednje obrazovanje sa širokim obuhvatom, jer ono stvara, pokazuju istraživanja, populaciju obrazovanih i preduzetnih mladih ljudi. Poruka za Srbiju je jasna – zaustaviti tekuće devastiranje srednjeg (i osnovnog) obrazovanja i njegov kvalitet staviti u fokus ako se želi zdrav i održiv privredni razvoj.
Zaokret fiskalne politike u lošem smeru
Nažalost, i fiskalna politika je tokom 2024. napravila zaokret u lošem smeru. Od završetka fiskalne konsolidacije 2017. do 2023. Srbija je strukturno imala izbalansiran budžet. Drugim rečima, visok fiskalni deficit tokom i posle korone nije bio izazvan strukturnim, trajnim poremećajima javnih finansija, već različitim jednokratnim državnim davanjima i saniranjem štete koju su napravila loše vođena javna preduzeća iz energetskog sektora. To jesu bili ogromni troškovi i gubici koje je razumna i odgovorna ekonomska politika mogla najvećim delom da predupredi, ali su svi ti rashodi, ipak, bili prolazne prirode, a budžet je u svojoj srži ostao zdrav i stabilan.
Od 2024. takva fiskalna politika se napušta. Država suspenduje fiskalna pravila koja je sama donela da obezbedi zdrave javne finansije. Trošenje se povećava novim politikama i projektima, koji se, uz to, često ispostavljaju znatno skupljim nego što se prvobitno očekivalo i sad budžet odjednom postaje napet. Fiskalni deficit od tri odsto BDP-a, koji se planira u naredne tri godine je veliki, a i on je jedva zatvoren, tako što su neki projekti odloženi, poput izgradnje metroa.
Veliki fundamentalni problem javnih finansija je što se fiskalna politika prilagođava diskrecionim odlukama najviših nivoa vlasti, tako da fiskalne strategije i godišnji budžeti postaju sve manje obavezujući za strukturu i obim državne potrošnje
Drugi fundamentalni problem javnih finansija je što se fiskalna politika prilagođava diskrecionim, ad hoc odlukama najviših nivoa vlasti, uz minimalnu parlamentarnu kontrolu i poštovanje uobičajenih institucionalnih i demokratskih procedura. Srednjoročni planski dokumenti države, poput fiskalne strategije, kao i godišnji budžeti, tako postaju sve manje obavezujući za strukturu i obim državne potrošnje.
Subvencija za stambene kredite mladima nema ni u budžetu, ni u fiskalnoj strategiji za 2025. godinu
Primer za to je i poslednja najavljena meru o subvencionisanju stambenih kredita za mlade, za koju se još uvek ne zna ni kako će tačno da izgleda. Nju nisu predvideli ni fiskalna strategija, ni budžet za sledeću godinu, a ne znam da postoji i neka analiza koja preporučuje ovakvu meru za eventualni problem stanovanja u Srbiji.
Povodom ove inicijative odmah mi pada na pamet nekoliko potencijalnih problema. Prvo, odakle nam sad novac za ove subvencije kad je budžet i bez toga jedva zatvoren i to uz visoki deficit. Ako je namera da se inicijalno trošak prevali na državnu i ostale banke, on će se jednog trenutka ponovo vratiti u budžet, kao što to ranija iskustva pokazuju. Drugo, zašto je najavljeni kriterijum za dobijanje subvencije samo starosna dob. Među mladima ima i bolje stojećih i stambeno obezbeđenih koji ne bi trebalo da dobiju subvenciju države. A zašto je, s druge strane, ne bi dobili oni koji ne zadovoljavaju predviđenu starosnu granicu – samohrani roditelji s nerešenim stambenim pitanjem, zaposleni u prosveti, naučnici i istraživači, koji su važni za dalji razvoj.
Odakle državi sad novac za subvencionisanje stambenih kredita za mlade kad je budžet i bez toga jedva zatvoren i to uz visoki deficit. Ako je namera da se inicijalno trošak prevali na državnu i ostale banke, on će se jednog trenutka ponovo vratiti u budžet
Treće, da li se razmišljalo da bi ova mera mogla podstaći preterano zaduživanje mladih koje u nekim slučajevima može biti i neracionalno i samim tim rizično? Najzad, da li će ona dovesti do značajnijeg rasta tražnje za nekretninama, a time i njihovih cena, te je pitanje kako će se koristi od nje preraspodeliti. Prethodno izneto je samo ilustracija, a ne analiza da donošenje ovakve mere traži ozbiljno proučavanje njenih troškova i efekata, a ne improvizaciju.
Mere poput ove sigurno jesu popularne, ali taj kriterijum po pravilu daje loše rezultate. Uostalom, pre nekoliko godina isto tako su se odjednom pojavili veliki novčani podsticaji za rađanje dece, bez bilo kakvih analiza, svega dan nakon usvajanja budžeta u kom o toj meri nije bilo ni reči. I kakav je efekat te mere? Nisam stručnjak za populacionu politiku, ali podaci mi, uz sve ograde, ne ukazuju da je došlo do populacionog buma. Zašto se sad ne napravi analiza te politike?
Inflacija kao posledica dominacije fiskalne nad monetarnom politikom
Što se tiče inflacije, u prvoj polovini 2024. činilo se da je Srbija na dobrom putu da je obuzda. To je ohrabrilo i NBS da od juna krene sa dobrodošlim postepenim popuštanjem monetarne politike. Od tada se, međutim, međugodišnja inflacija „zakucala“ blizu gornje granice ciljanog intervala, dok je bazna inflacija (bez hrane, energenata, alkohola i duvana) sve vreme bila iznad pet odsto i čak je ubrzavala.
U prethodne dve godine često se moglo čuti opravdanje da je najveći deo povećanja potrošačkih cena bio uvezen spolja, ali je sada slika potpuno drugačija. Uvozna inflacija spustila se praktično na nulu, te ona koči domaću, koja se „hrani“ domaćim uzrocima. Najočiglednije se to vidi u sektoru nerazmenjivih usluga, koje nisu izložene međunarodnoj konkurenciji, jer je mesecima njihov godišnji rast cena veći od sedam odsto i predstavlja grubu procenu kolika bi inflacija bila kod nas da nema „pomoći sa strane“. Ta procena predstavlja pravu meru domaćih neravnoteža koje guraju rast cena. A osnovna neravnoteža je brži rast plata od produktivnosti. On ima dva efekta na rast cena. S jedne strane veći raspoloživ dohodak (plata) povećava tražnju za uslugama, a s druge, uslužni sektor je radno intenzivan, zbog čega se rast zarada neposredno preliva na troškove proizvodnje.
Ali na inflaciju utiče i velika državna potrošnja i sa njom povezan značajan rast budžetskog deficita. Stoga, za dalje obaranje domaće inflacije presudna je dobra koordinacija između monetarne i fiskalne politike, što trenutno nije slučaj. Suočena sa postojanim cenovnim pritiscima, NBS je opravdano prikočila sa smanjivanjem osnovne kamatne stope. Sasvim suprotno, fiskalna politika vuče na drugu stranu. Vlada je najpre povećala planirani deficit u ovoj godini sa 2,1 na 2,7 odsto, a u 2025. na tri odsto BDP-a. Takvo povećanje državne potrošnje će zahtevati da NBS prestane sa popuštanjem, a to će onda platiti privreda i stanovništvo preko skupljeg zaduživanja. Ovakav odnos poznat je u ekonomskoj teoriji i empiriji kao dominacija fiskalne politike nad monetarnom i povremeno je imao tužan kraj.
