Slučaj Odebreht, brazilske građevinske kompanije, koja se uglavnom bavi izgradnjom auto-puteva i kapitalnim investicijama, jedan je od najvećih primera dokumentovane korupcije u novijoj istoriji Latinske Amerike. Zasnovan je na istrazi Ministarstva pravde SAD, a posebno je pitanje zašto je američko pravosuđe moralo da se bavi tim slučajem od 2014. Istraga je dokazala da je Odebreht, da bi ostvario što veću korist javnim ugovorima, pune dve decenije podmićivao predsednike, bivše predsednike i vladine zvaničnike 10 zemalja: Argentine, Brazila, Kolumbije, Dominikanske Republike, Ekvadora, Gvatemale, Meksika, Paname, Perua i Venecuele, tokom zadnje dve decenije. Ukupna vrednost samo mita, procenjuje se na milijarde dolara!
Najveća „vidljiva“ posledica korupcije ogleda se i u novinskim naslovima iz 2019, da je „bivši peruanski predsednik Alan Garsija preminuo nakon što je pucao u sebe tokom hapšenja“… E, sad, da li je to bilo samoubistvo ili „samoubistvo“, jer je, ipak, valjda kao predsednik države bio i ugledan čovek…
Odebreht je navodno korumpiranim peruanskim zvaničnicima platio oko 29 miliona dolara u vezi sa više od 20 projekata javnih radova. U martu 2018, bivši predsednik Perua Pedro Pablo Kučinski postao je prvi šef latinoameričke države koji je podneo ostavku zbog talasa optužbi povezanih sa tim slučajem. Keiko Fudžimori, osnivač i predsednica desničarske političke stranke Narodna snaga (Fuerza Popular – FP), takođe je optužena za primanje nezakonitih sredstava za kampanju od Odebrehta. Još jedan bivši predsednik, Alehandro Toledo, krajem prošle godine osuđen je na 20 godina i šest meseci robije zbog primanja 35 miliona dolara mita od brazilskog građevinskog giganta, koji je u međuvremenu promenio ime u Novonor.
U Kolumbiji su, pak, najmanje četiri osobe, ključne za istragu o slučaju Odebreht, ili misteriozno preminule ili su teško povređene. Horhe Arango, jedan od tri arbitra koji su radili na rešavanju problema sa ugovorom između Odebrehta i Kolumbijske nacionalne agencije za infrastrukturu, preminuo je zvanično od srčanog udara u avgustu 2018. Taj ugovor je, prema pisanju lista El Tiempo, navodno bio kamen temeljac istraga vezanih za Odebreht protiv javnih zvaničnika u Kolumbiji u vezi sa brojnim aferama.
Slike uhapšenih ministara iza zatvorskih rešetaka zbog mita od 200 miliona dolara
Zadržaću se, međutim, samo na slučaju Dominikane. Zašto? U maju 2017. boravio sam tamo kao gost moje kume Džoane, arhitekte po zanimanju. Na aerodromu su me dočekali naglašeni naslovi novinskih članaka o aferi Odebreht: slike uhapšenih ministara, bukvalno iza zatvorskih rešetaka (moje zapažanje: rešetke su prečnika 25 milimetara). Novine su pisale o ukupnom mitu od 200.000.000 dolara! Čak se i danas, na stranici Vikipedije nalazi detaljno opisan taj slučaj.
U Uvodu tog članka piše: „Slučaj Odebreht u Dominikanskoj Republici bio je šema davanja mita i pranja novca koja je bila deo šireg slučaja Odebreht, koji je započeo u Brazilu i pogodio deset zemalja Latinske Amerike. Slučaj Odebreht je u Dominikani bio samo jedan deo skandala operacije pljačke kroz korupciju. U junu 2017, sudija Vrhovnog suda Fransisko Ortega poslao je osam osoba uhapšenih u vezi sa slučajem Odebreht, uključujući dva senatora i druge nosioce funkcija u zatvor i dvoje u kućni pritvor, uz nekoliko sadašnjih ili bivših nosilaca funkcija. Osumnjičeni su optuženi za primanje mita, pranje novca i druga krivična dela. Činilo se da je do sredine 2019. slučaj bio u zastoju, sve dok javno tužilaštvo nije podiglo optužnicu i poslalo šestoricu na suđenje, koje je počelo u septembru 2020, ali je slučaj oslabljen kada nijedan od svedoka nije mogao da svedoči da je bio svedok podmićivanja. U junu 2021, bivši šef javnog tužilaštva od 2016. do 2020. je uhapšen po brojnim optužbama u vezi sa ovim slučajem, što je dodatno izazvalo sumnju u nepristrasnost optužbi. Ipak, dvojica optuženih za korupciju su osuđeni u oktobru 2021, ali je bilo pitanje validnosti presude.
Presudu je u maju 2023. potvrdio Apelacioni sud. U avgustu 2024. Vrhovni sud pravde poništio je odluku Apelacionog suda, proglasivši optužene nevinim.“
Korupcija kao tipičan izbor korporacijskih „japija“ i promene posle slučaja Odebreht
Zašto je za nas važan ovaj slučaj, i kakva je veza slučaja nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu i slučaja Odebreht?
U prevedenom Uvodu nalazi se sažet opis slučaja i kako je on „završio“, a može se očekivati da će se po ugledu na taj slučaj, verovatno „završiti“ i slučaj nadstrešnice. Sa jednom „malom“ razlikom: u slučaju Odebreht nije ubijeno 16 nedužnih ljudi, koji su samo čekali „svoj red vožnje“…
Dominikana je do 2017. imala relativno malo iskustva u vođenju projekata izgradnje auto-puteva. Ta činjenica sama po sebi ne mora da predstavlja problem, da je Odebreht kao glavni izvođač imao dobronameran pristup za realizaciju izgradnje auto-puteva i bili bi izbegnuti mnogi rizici koje bi inače Odebreht morao da podnese, pa samim tim i projekat kao celina da pretrpi. Umesto toga, izbor je bio – korupcija. Tipična odluka korporacijskih „japija“…
Dominikana 2017, kada sam je posetio, nije imala obdaništa i država je rešila (planirala budžet) da napravi oko 250 obdaništa. Ali, eksplicitno nije htela da posao poveri nijednoj „velikoj“ firmi, nego je posao poverila direktno inženjerima. Kako?
Posle slučaja Odebreht, Dominikana je rešila da napravi 250 obdaništa, ali taj posao nije htela da poveri nijednoj „velikoj“ firmi, nego je za svako od njih izabran po jedan zainteresovani član Inženjerske komore, čiji je broj na pingpong loptici izvučen iz mešalice za beton, a sve poslove država je avansno finansirala
Država je raspisala pojedinačni konkurs za sve članove Inženjerske komore koji su hteli da učestvuju u izvođenju projekta „obdaništa“. Svi članovi koji su se prijavili na konkurs dobili su svoje brojeve. Ti brojevi su upisani na pingpong loptice i ubačeni u mešalicu za beton. Uključili su mešalicu za beton i onda uparivali izvađene brojeve sa konkretnim obdaništima…
Tako je moja kuma Džoana dobila izvođenje jednog obdaništa… Za realizaciju tog posla, država nije zahtevala da Džoana otvori firmu za izvođenje projekta (takozvanu projektnu firmu), niti privatnu agenciju. Ceo posao se odvijao preko njenog privatnog (ličnog) računa.
Projekat obdanište su podelili u četiri faze: 1) temelji, 2) gruba gradnja, 3) zanatski radovi, 4) završni radovi. Svaka od tih faza procenjena je na oko 100.000 dolara. Država joj je za prvu fazu uplatila na lični račun 100 odsto avans, a ona je u obavezi da skuplja sve račune koji se odnose na investiciju (za plaćanje svih resursa, uključivši i njene lične, a vezane za gradnju).
Po završetku svake faze, obavezna je da pozove opštinskog inspektora čiji je zadatak da uporedi i uskladi njene račune sa izvedenom fazom gradnje. Na odobreni iznos država joj priznaje plus 20 odsto zarade (njen profit). Posle usklađivanja, država joj uplaćuje 100 odsto avansa za sledeću fazu gradnje i ciklus se ponavlja sve do konačnog obračuna.
Naravno, ja sam je odmah pitao: „Šta bi se dogodilo da dobiješ 100 odsto avansa i pobegneš u Srbiju“? Odgovorila je: „Verovatno ništa, to bi moglo da bude, ali nikad ne bih mogla da se vratim u Dominikanu da vidim sestru ili sahranim majku. To ne dolazi u obzir“…
Tako je završen jedan od oko 250 objekata obdaništa u Dominikani. Ono što sam primetio (i za šta mi je eksplicitno tražila pomoć) jeste da je imala problem sa temeljima i „grubom gradnjom“, jer njihov pravilnik za beton i armirani beton (naš PBAB) ima samo oko 20 stranica, pa je suštinski problem bio kvalitet!
Dva kineska izvođača i mnogo njihovih „filter“ firmi
Naravno, u rekonstrukciji nadstrešnice nije učestvovao brazilski Odebreht, nego konzorcijum kineskih firmi, CRIC i CCCC. Zašto konzorcijum? E, pa, Kinezi „nisu blesavi“, znaju tačno zbog čega… Nisu slučajno otvorili i „filter“ firme: CRDC, CCECC, CRCC11 i CRCEBG! Za svako od ovih preduzeća, probajte da pronađete podatke u APR-u i „nemojte“ da budete sumnjičavi: za sva „normalna“ preduzeća i agencije na APR-u nalaze se svi podaci, osim za sâm APR. Najzad, ništa nije slučajno…
Srpska javnost je krenula da „napada“ firmu Starting, iako je ona tek „treća ruka“, a možda i četvrta ili peta, što bi istraga trebalo da utvrdi.
Obični ljudi, koji žive od svojih 10 prstiju, ne mogu ni da zamisle kakva je veličina i obim prevara u kojima žive. Postoje ljudi koji samo razmišljaju o tome na koji način i kojim radnjama će da izvrše prevaru i krađu, odnosno da žive na račun drugih, kao stvarni vampiri, a ne oni iz Transilvanije.
Nagledali smo se holivudskih filmova o velikim pljačkama banaka, ali nijedna banka ne čuva vrednost koju „čuva“ katastar. A naš katastar je „smešten“ u Zagrebu. Pljačka katastra je bila izražena u Crnoj Gori (konkretno: Opština Kotor, gde su službenici uhvaćeni u krađi, svi pohapšeni, katastar potpuno zatvoren mesecima, i najzad njih sedmoro su 2011. osuđeni).
Iako je, nimalo slučajno, kineski konzorcijum CRIC i CCCC otvorio niz „filter“ firmi, CRDC, CCECC, CRCC11 i CRCEBG, u žiži javnosti je samo Starting, a on je tek treća, četvrta ili peta „ruka“, što bi istraga trebalo da utvrdi, jer neki, kao stvarni vampiri, razmišljaju samo o tome kako da žive na račun drugih
Slično tome, pljačka parlamentarnih i lokalnih izbora (naravno, uz zloupotrebe) neuporedivo je veća od bilo koje pljačke banke. Običan čovek može da bude ubeđen u ispravnost celog okruženja (ili sistema), a potpuno nesvestan obima prevare u kojoj se nalazi. Prethodne rečenice su potpuno u skladu sa slučajem nadstrešnice.
Obim opsena i prevara je toliko velik da „običan“ čovek jednostavno ne samo da ih ne vidi, nego i kad ih vidi – ne može da poveruje u takvu i toliku laž, ni kvalitativno, ni kvantitativno.
Nadstrešnica, naime, nije samo građevinski slučaj, već mnogo više od toga. Ljudi su intuitivno uvideli da je osnovni problem sadržan u kvalitetu, u ovom slučaju izgradnje. I u pravu su. Ali, šta sve podrazumeva kvalitet? Kakva je veza između korupcije i kvaliteta? Kao inženjer sa velikim iskustvom dajem sebi za pravo da odgovorim: veza korupcije i kvaliteta je obrnuto proporcionalna: što je manje para za kvalitet, to je više para za korupciju. U tom smislu, da bi se zadovoljila zakonska forma, zakoni o izgradnji i prateći propisi su „pripremani“ i često menjani.
Tako je 2018. usvojen Zakon o građevinskim proizvodima, koji u suštini odstupa od naših standarda i sertifikata akreditovanih tela, jer se njima priznaju standardi EU, ali se prenebregava da postoje proizvodi koji važe „za Nemačku“ i „za ostale“.
Zakoni o izgradnji i prateći propisi često su menjani, a 2018. usvojen je Zakon o građevinskim proizvodima, koji u suštini odstupa od naših standarda i sertifikata akreditovanih tela, jer se njima priznaju standardi EU, ali se prenebregava da postoje proizvodi koji važe „za Nemačku“ i „za ostale“
Ovaj zakon uvodi dva nova termina: deklaraciju o performansama i znak o usaglašenosti. Njegova primena podrazumeva postojanost proizvodnog procesa odgovarajućih materijala, što veoma često nije slučaj. Na primer, u članu 27. piše: „Ako zainteresovano lice na tržištu građevinskih proizvoda ili organ koji vrši nadzor nad primenom ovog zakona smatra da srpski dokument za ocenjivanje ne zadovoljava u potpunosti zahteve koje treba da ispuni u vezi sa osnovnim zahtevima za objekat, podnosi ministarstvu nadležnom za poslove građevinarstva primedbe, navodeći svoje argumente. Ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva, nakon razmatranja primedaba i savetovanja sa telom za tehničko ocenjivanje koje je izradilo, odnosno izrađuje srpski dokument za ocenjivanje, daje svoje mišljenje.“
Taj koji je ove rečenice napisao – nije izgradio ni šupu!
Da li je kriv „zakon gravitacije“ ili izvršna vlast i skupštinska većina koja je usvojila loše zakone
Sva tri pojedinačna elementa Upravljanja građevinskim projektom (UGP) – planiranje, realizacija i kontrola kvaliteta – ponaosob sadrže mnogo problema. Oni su toliko izraženi – od velike docnje do finansijskih problema – da su projekti često kompromitovani u toliko izraženoj meri da nadzor osnovano može da sumnja u sposobnost izvođača da realizuje projekat.
Ključna zamerka se odnosi na našu zakonsku regulativu. Stručni nadzor, naime, nema moć da obustavi radove dok se neusaglašenost u izvedenim radovima ne ispravi, već prema pravilniku (i FIDIC ugovoru) mora „bez odlaganja da obavesti investitora i izvođača da je došlo do odstupanja“.
Jedino republički inspektor ima pravo da obustavi predmetne radove, što je proces koji može da traje više meseci. Time je funkcija stručnog nadzora potpuno degradirana. Izvođač to jako dobro zna i nesmetana je njegova samovolja na gradilištu.
Šta sve to praktično znači? Nadzor izvođaču naloži da nešto uradi, a izvođač ne uradi ništa. Naravno, dogodi se tačno to – ništa. Pri tome nadzor je bespomoćan, odnosno može da se žali glavnom inženjeru (vođi projekta) ili republičkom inspektoru, u svojstvu „savesnog građanina“.
Najzad, najveći problem koji stručni nadzor može da ima u profesionalnom smislu je kada mora da nadzire „jeftine“ izvođače (namerno nisam rekao glavne izvođače). Kad kažem „jeftine“ mislim na upravljačke, organizacione i kadrovske potencijale izvođača, upravljanje znanjem i dokumentima (knowledge management i document management), higijenu, bezbednost, ekologiju, opremu, mehanizaciju i ostale opšte korporativne vrednosti.
Prvih pet svojstava izvođač ne može da kupi, mora da ih „gradi“ vremenom, a to je direktno uslovljeno sa kvalitetom kadrova kojima raspolaže. Naravno da nijedan od njih ne želi da izgleda „jeftino“, ali većina to čini tako što prvih pet svojstava zanemaruje (uglavnom zbog velike fluktuacije kadrova koji nemaju odgovarajući motiv za rad), a prioritet im je ulaganje na ostale korporativne „vrednosti“, odnosno na sve što može da se kupi „za pare“.
Najveći problem stručnom nadzoru je kad mora da nadzire „jeftine“ izvođače, koji nemaju potrebne upravljačke, organizacione, tehnološke, kadrovske, bezbednosne i ekološke kvalitete. Ta svojstva ne mogu da se kupe, već moraju da se grade vremenom, a njihov nedostatak dovodi u sumnju svaki izgrađeni objekat
Nedostatak odgovornosti izvođača je podržana zakonima, što sam u više navrata već okarakterisao kao „šojićizaciju“ Srbije u različitim segmentima, pa i u građevinskoj industriji. Na kraju se sve svede na to da dobra preduzeća, koja poštuju sve standarde, ne nude mito da bi dobila posao, a ishod je da zbog toga ona i ne dobijaju posao. Tako u suštini poslove ne dobijaju dobre firme, već one koje nude mito baš zato što ne rade dobro.
Poseban problem je što smo svedoci žestokog obračuna države sa državnim univerzitetima, odnosno sa visokim obrazovanjem. A kad sruši i devalvira obrazovanje, država će moći da kreira zakone koji će ovakve pojave da legalizuju, ne hajući što će zbog toga da bude sve veća sumnja u kvalitet svakog novoizgrađenog objekta. Zbog toga kao jedino rešenje vidim nezavisnu komisiju koju bi formirao Građevinski fakultet u Beogradu i da ona redom detaljno proveri sve te objekte.
Nedostatak odgovornosti izvođača je podržan čak i važećim zakonima tako da je na delu svojevrsna „šojićizacija“ Srbije. Ona se svodi na to da dobra preduzeća, koja poštuju standarde, ne nude mito da bi dobila posao, a zbog toga ih i ne dobijaju ona, već firme koje nude mito baš zato što ne rade dobro
U tom smislu, kada i ako dođe do incidentne situacije, odgovornost ne bi trebalo tražiti u nekome ko nema moć da sprovede odgovarajuće odluke, koje bi unapred sprečile bilo kakav incident. Rešenje je da se izmene zakoni i to tako da onaj koji ima moć da donosi konkretne odluke, mora da bude i odgovoran za njih. Ovako, kako sada piše u zakonima, niko nije odgovoran, odnosno, kriv je „zakon gravitacije“. A zapravo odgovorna je ne samo Vlada Srbije, koja je takve zakone predlagala, već i Skupština, tačnije svi poslanici koji su njih glasali u poslednjih par decenija.
