Ovogodišnju Nobelovu nagradu za ekonomiju, ili preciznije, nagradu Švedske (centralne) banke za ekonomske nauke u znak sećanja na Alfreda Nobela, podelili su jedan ekonomski istoričar, Džoel Mokir i dva teoretičara privrednog rasta, Filip Agion i Piter Hauit. Šta zajedničko oni imaju? To što ih je zanimalo fundamentalno objašnjenje privrednog rasta. Zaključili su, pristupajući tom fenomenu na različite načine, da se dugoročni, održivi privredni rast zasniva na inovacijama, pre svega na tehnološkom napretku u najširem smislu, kao jedinom neiscrpnom činiocu uvećanja ukupne faktorske produktivnosti – izvora ne samo privrednog rasta, shvaćenog kao uvećanje bruto domaćeg proizvoda, nego i povećanja životnog standarda.
Kako se navodi u obrazloženju, Nobelovu nagradu su podelili „za objašnjenje privrednog rasta zasnovanog na inovacijama“. Time su nobelovci to objašnjenje vratili tamo gde mu je mesto – na mikronivo. Na nivo pojedinaca koji, samostalno donoseći različite poslovne odluke, uključujući i one da inoviraju ili ne, doprinose ili odmažu privrednom rastu. Diktatori, naravno, mogu da narede privredni rast, čak i da licitiraju njegovu stopu, da, poput onog sovjetskog, strpaju milione ljudi u radne logore, ali sve to nema nikakve svrhe ukoliko ne postoje podsticaji za inovacije, a to neminovno znači i za ulaganje u istraživanje i razvoj, budući da inovacije i tehnološki napredak ne padaju s neba.
Kulturni obrasci kao osnovni preduslov održivog rasta
Budući da je polovina nagrade dodeljena Mokiru „za identifikaciju preduslova za održivi rast zasnovan na tehnološkom napretku“, opravdano pitanje čitaoca koji nije duboko zainteresovan za ekonomsku istoriju glasi: koji su to preduslovi? Mokirov odgovor je jednostavan – kultura. Stoga je i naslov njegovog ključnog dela Kultura rasta: poreklo moderne privrede.
Mokir je pokazao da su za Industrijsku revoluciju od odlučujuće važnosti bili kulturni obrasci shodno kojima su motivi sticanja materijalnog bogatstva bili legitimni, i oni koji su omogućili i pospešili razvoj nauke, putem slobodne razmene informacija između učenih ljudi
Ne samo da je Mokir, za razliku od mnogih koji su olako upotrebljavali tu reč, veoma precizno definisao pojam kulture i sve njegove elemente (skup uverenja, vrednosnih sudova i preferencija), kao i obrasce, one koji pogoduju privrednom rastu. Kultura je, za Mokira, stvar svesti pojedinca, stvar individualnog izbora, prenosi se socijalno, pojedinci je dele, ali ne prisilno. Država, bez obzira na to ko je na vlasti, malo šta tu može da učini – kulturni obrasci se menjaju sporo. Ukratko, kulturna revolucija je contradictio in adjecto.
Istražujući kulturne preduslove Industrijske revolucije, presudnog događaja u ekonomskoj istoriji čovečanstva, Mokir je pokazao da su od odlučujuće važnosti bili kulturni obrasci shodno kojima su motivi sticanja materijalnog bogatstva bili legitimni, i oni koji su omogućili i pospešili razvoj nauke, putem slobodne razmene informacija između učenih ljudi. Industrijskoj revoluciji je prethodila naučna (u prirodnim naukama) i slobodan protok novih uvida o svetu koji nas okružuje. Tek kada su društveno već potpuno prihvaćeni preduzetnici bili opskrbljeni naučnim saznanjima zašto i kako nešto funkcioniše, njihov nesputani preduzetnički duh omogućio je dotad nezamećene inovacije i tehnološki napredak, koji je izbavio čovečanstvo od milenijumske stagnacije.
Za Agiona i Hauita ključni preduslov inovacija i tehnološkog napretka su institucije koje štite intelektualne svojine. Ukoliko one ne postoje ili ako nisu delotvorne, onda ni preduzetnici neće imati podsticaje da se upuštaju u istraživanje i razvoj, pa neće biti ni inovacija
Možda će neki cinik reći da je ovakvim izborom Nobelovo klatno otišlo na suprotnu stranu. Posle prošlogodišnje Nobelove nagrade za ekonomiju koju su dobili Daron Asemoglu, Sajmon Džonson i Džejms Robinson, koji su u svojim radovima insistirali na ekonomskim institucijama, i to onim stvorenim unutar političkih, u političkom procesu, kao odlučujućem činiocu privrednog rasta, nipodaštavajući kulturu i njen uticaj, navodeći kao dokaz primer podeljenog grada Nogalesa, naseljenog kulturno homogenim Meksikancima (siromašna polovina je u Meksiku, bogata u SAD), došlo je vreme da se preispita ta institucionalna isključivost.
Teorija održivog rasta kroz kreativnu destrukciju
Drugu polovinu nagrade zajednički su poneli Agion i Hauit, kako se navodi „za teoriju održivog rasta kroz kreativnu destrukciju“. Ekonomisti bi to formulisali malo rogobatnije: „za teorijski model endogenog rasta zasnovanog na vertikalnim inovacijama“. Endogenog, zbog toga što za uvećanje proizvodnje, to jest za privredni rast, nije potreban porast angažovanih resursa, i zbog toga što se nivo tehnološkog napretka, pa time i uvećane ukupne faktorske produktivnosti, definiše u samom modelu. Taj napredak zavisi od investicija u istraživanje i razvoj, kojima se stvara nova tehnologija, i od efikasnosti korišćenja tih sredstava. A i jedno i drugo zavisi od delotvornosti zaštite intelektualne svojine.
Polako se kristališe slika u kojoj su za dugoročan i održiv privredni rast potrebne i odgovarajuće institucije i primereni kulturni obrasci. Ukoliko ni uz najdelotvorniju moguću zaštitu intelektualne svojine ne postoji razvijena preduzetnička kultura, teško da će pokuljati inovacije i na njima zasnovan privredni rast
Inovacije u ovom modelu su vertikalne zbog toga što novi, superiorni proizvodi iz upotrebe uklanjaju one stare, inferiorne. To je ta „kreativna destrukcija“ koja se pominje u obrazloženju. Nije ovo jedini teorijski model endogenog rasta. Za prethodni, kojim se pretpostavljaju horizontalne inovacije, pri čemu novi proizvod ne istiskuje stari, nego se samo uvećava diversifikacija proizvoda na tržištu, Dejvid Romer je dobio Nobelovu nagradu 2018. Mnogi su tada smatrali da su Agion i Hauit nepravedno zapostavljeni, budući da je njihov teorijski model barem ravnopravan, ukoliko ne i superioran u odnosu na Romerov.
No, ključna poruka modela koji su formulisali Agion i Hauit je da su preduslov inovacija i tehnološkog napretka institucije koje omogućavaju zaštitu intelektualne svojine. Ukoliko te institucije ne postoje, odnosno ukoliko nisu delotvorne, onda ni preduzetnici neće imati podsticaje da se upuštaju u istraživanje i razvoj, pa neće biti ni inovacija. Prema tome, shodno ovom modelu, dobre institucije (u ovom slučaju one koje štite intelektualnu svojinu) od presudnog su značaja za privredni rast. Da li se, stoga, ovakvom dodelom ovogodišnje Nobelove nagrade u jednom njenom delu stalo na stranu kulture kao ključnog činioca privrednog rasta, a u drugom na stranu institucija?
Utisak autora ovog teksta je da je uspostavljena ravnoteža. Mokir nigde nije negirao značaj institucija, čak se neki elementi kulture, prema njegovoj definiciji, preklapaju sa institucijama. Niti su Agion i Hauit negirali značaj kulture. Ukoliko ni uz najdelotvorniju moguću zaštitu intelektualne svojine ne postoji razvijena preduzetnička kultura, ukoliko nedostaje silovit preduzetnički poriv, ukoliko izostaje snažno izražena kultura snošenja rizika, a inovacije su neizbežno rizične, teško da će pokuljati inovacije i na njima zasnovan privredni rast.
Ako se insistira samo na institucijama, ne mogu se objasniti različiti ishodi u pogledu privrednog rasta na područjima sa istovetnim institucijama, poput EU ili bivše SFRJ. Kao što ni u Češkoj, za privredni rast pogodni kulturni obrasci, nisu mogli da učine ništa bez odgovarajućih institucija, koje u toj zemlji nisu postojale u vreme socijalizma
Ukratko, polako se kristališe slika u kojoj su za dugoročan i održiv privredni rast potrebne i odgovarajuće institucije i primereni kulturni obrasci. I jedno i drugo su potrebni uslovi. Ukoliko se insistira samo na institucijama, ne mogu se objasniti različiti ishodi u pogledu privrednog rasta na područjima sa istovetnim institucijama, poput Evropske unije ili, nekada, socijalističke Jugoslavije. Takođe, ni za privredni rast pogodni kulturni obrasci, poput onih u Češkoj, ne mogu da učine ništa ukoliko ne postoje odgovarajuće institucije, kao što u toj zemlji nisu postojale u vreme socijalizma.
Razmatranjima ekonomske nauke su svojstvene dve strane: ponuda i tražnja, prihodi i rashodi, štednja i investicije, potraživanja i dugovanja. Tim dualitetima, čini se, treba pridružiti još jedan: institucije i kultura, kao činioci, odnosno iz drugog ugla posmatrano, objašnjenja privrednog rasta. Ne treba ih razdvajati. Nisu alternativna, nego komplementarna. Čini se da je to poruka koja je stigla iz Stokholma.
