Ministar finansija Siniša Mali nedavno je, sa Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, slavodobitno, kao da je to jedna od najvažnijih vesti za građane, saopštio da je Vlada Srbije potpisala ugovor o strateškoj saradnji sa američkom kompanijom Archer Aviation, proizvođačem električnih letelica za vertikalno poletanje i sletanje (eVTOL), „letećih taksija“. I pride se pohvalio da je Srbija prva u Evropi potpisala takvu vrstu ugovora, pa će biti i prva evropska zemlja u kojoj će se te letelice testirati.
Vlast prve letove planira u sklopu svečanog otvaranja Ekspa 2027, 14. maja naredne godine, a stručnjaci za tu vrstu saobraćaja tvrde da preostalo vreme od oko 450 dana nije dovoljno da se ispoštuju sve procedure i standardi bezbednosti. Tim pre što proizvođač naručenih „letećih taksija“, Archer Aviation, još nije dobio ni dozvole za letenje od američke Federalne uprave za avijaciju. Bez njih bi ceo posao mogao da propadne.
Evropska pravila „nepovoljna za biznis“
Na stranu što je Evropa u tom pogledu mnogo zahtevnija od SAD. O tome svedoče i ocene predstavnika Archer Aviation da su propisi koje donosi Evropska agencija za vazduhoplovnu sigurnost (EASA) „nepovoljni za biznis“ i da njeni strogi zahtevi mogu usporiti ili otežati komercijalnu primenu letećih taksija na evropskom tržištu.
Osim kupovine letelica, Vlada i Archer Aviation planiraju i neke druge vidove saradnje koji uključuju kritične, retke minerale i komponente za baterije. Da li se iza toga krije namera da se na mala vrata ponovo oživi projekat Rio Tinta ostaje da se vidi
Zbog toga se čini da bi pažnju više trebalo usmeriti na deo saopštenja u kome Archer navodi da je „ušao u strateški dijalog sa Vladom Srbije o razvoju saradnje na industrijalizaciji, uključujući kritične (retke) minerale i komponente za baterije“. Da li se iza toga zapravo krije namera da se na mala vrata ponovo oživi projekat Rio Tinta ostaje da se vidi.
Za sada se iz izjave ministra Malog i saopštenja američke kompanije zna samo da je Srbija izrazila spremnost i dobila opciju da nabavi početnu flotu do 25 letelica tipa Midnight, koje vertikalno poleću i sleću i imaju pogon na baterije. Svaka od njih košta oko pet miliona evra, a cilj njihovog razvoja je da u dogledno vreme budu jeftinije za upotrebu od helikoptera, pre svega zahvaljujući električnom pogonu i jednostavnijim tehničkim rešenjima.
Domet ovih letelica je, zavisno od kapaciteta baterija, od 80 do 130 kilometara i pored pilota mogu da prime četiri putnika. Srbija je u međuvremenu, da bi omogućila ovaj vid prevoza, izmenila pravila kojima su regulisani uslovi za obavljanje vazdušnog saobraćaja i obuku pilota, tako što je u domaći pravni sistem uneta odgovarajuća uredba Evropske komisije kojom se reguliše korišćenje ovakvih vazduhoplova. Treba li podsećati da u Evropi još nijedna zemlja nije sertifikovala i izdala dozvole za ovu vrstu vazduhoplova, da međunarodna sertifikacija letelica traje godinama, da u Srbiji ne postoji nijedan vertiport – vazdušna luka za sletanje, poletanje i servisiranje električnih letelica sa vertikalnim uzletanjem i sletanjem, da nema obučenih pilota za tu vrstu letelica, specijalizovanih priključaka za punjenje baterija, sigurnosnih protokola…
Kolika će biti cena prevoza i može li se ta investicija ikada otplatiti
Čak i ako se zanemare ti tehnički i pravni preduslovi, postavlja se ključno pitanje – da li postoje bar elementarne pretpostavke da korišćenje 25 „letećih taksija“ u komercijalne svrhe može biti isplativo. I kolika će biti cena prevoza, s obzirom na to da su takve letelice, zbog kapaciteta baterija i dometa, namenjene za kratke relacije, dakle samo za malobrojne elitne i platežno najsposobnije putnike. Ili za državne zvaničnike, čiji će se letovi plaćati iz budžeta, novcem svih poreskih obveznika. Veoma bitno je i koliko će, pored same nabavke letelica, koštati izgradnja potrebne infrastrukture koja će ovo pratiti.
Srbija će i za ovu „investiciju“ morati dodatno da se zaduži, jer je i bez tih 125 miliona evra za ovu godinu planiran deficit budžeta od oko 2,55 milijardi evra. Zato će javni dug od 39 milijardi evra, koliko je bio krajem januara, nastaviti da se uvećava
Tek na bazi svih tih podataka može se aproksimativno utvrditi koliki bi prihod godišnje trebalo da ostvare sve te letelice da bi ova investicija bila rentabilna. To očito nije bilo ni na kraj pameti inicijatorima ideje o „letećim taksijima“. Uostalom, sam predsednik Aleksandar Vučić je u emisiji Oko na RTS-u, na pitanje novinarke Anice Telesković odgovorio da za mnoge javne investicije nisu rađene studije isplativosti. „Da smo za svaki projekat radili studiju ekonomske opravdanosti, u Srbiji nikada ništa ne bi bilo izgrađeno“, ispalio je Vučić kao iz topa. No comment.
Za građane još je važnije pitanje ko će to zadovoljstvo bogate manjine da plati. Tim pre ako se ima u vidu da su svi ostali partneri kompanije Archer po pravilu bogate zemlje, koje imaju izvore nafte ili su tehnološki neuporedivo naprednije od Srbije.
Nikome od zvaničnika nije na pamet palo da se uradi studija isplativosti za nabavku 25 vazduhoplova. „Da smo za svaki projekat radili studiju ekonomske opravdanosti, u Srbiji nikada ništa ne bi bilo izgrađeno“, priznao je Vučić. Tome nikakav komentar nije potreban
Nema odgovora ni na pitanje zašto je vlast odustala od namere da „leteće taksije“ nabavi iz Kine. U maju 2024, posle sastanka sa kineskim predsednikom Si Đinpingom, Vučić je izjavio da su mu se u Srbiji smejali kada je govorio o letećim taksijima, a da je tokom posete Kini razgovarao da jednom kompanijom o tim letelicama. Godinu i po kasnije, u novembru 2025, kineska firma Xpeng Aridge počela je njihovu masovnu proizvodnju. To je još jedna kockica u mozaiku ogromnog tehnološkog napretka Kine, koja je u 2024. iz budžeta odvojila 56 milijardi dolara za finansiranje naučno-tehnološkog razvoja.
Zbog sumnjive nabavke, poleteće – javni dug
Srbija će i za ovu „investiciju“ morati dodatno da se zaduži, jer bez novih pozajmica ne može da plati ni dospele obaveze, ni druge državne izdatke, jer je prošle godine minus u državnoj kasi bio 2,3 milijarde, a za ovu godinu planiran je još veći deficit od oko 2,55 milijardi evra. Zato će javni dug od 39 milijardi evra, koliko je bio krajem januara, nastaviti da se uvećava. Ne samo za 125 miliona evra, koliko će biti plaćeni „leteći taksiji“, već najmanje za još toliko, koliko će koštati gradnja prateće infrastrukture. S obzirom na vek eksploatacije, neophodna ulaganja u infrastrukturu, tehničke i ljudske resurse, da bi se ta investicija isplatila, godišnje bi prihod od korišćenja svake od tih 25 letelica morao da bude bar pet miliona evra.
Za građane još je važnije pitanje ko će to zadovoljstvo bogate manjine da plati. Tim pre ako se ima u vidu da su svi ostali partneri kompanije Archer po pravilu bogate zemlje, koje imaju izvore nafte ili su tehnološki neuporedivo naprednije od Srbije
A još se ne zna ko će njima upravljati. Država ili neko drugi kome će ona poveriti taj posao u njeno ime. Mnogo pitanja bez ijednog odgovora za investiciju od 125 miliona evra, plus još toliko za dodatnu opremu i infrastrukturu. Očito je da u ovom poduhvati nema nikakve ekonomske logike i da je kod predstavnika vlasti prevladala logika pijanih milionera.
