Nakon što je otkazano i treće ročište, u poslednjem u nizu sudskih postupaka koje bivši radnici Jugoslovenskog aerotransporta i Jat ervejza od 2016. vode protiv države Srbije i Er Srbije, članovi Udruženja malih akcionara Jata svoje pravo će početi da traže – na ulici. Bivši radnici, naime, gube nadu da će svoje pravo moći da ostvare ukoliko se sudski postupak nastavi dosadašnjom dinamikom i očiglednom opstrukcijom i pritiskom na sud tuženih strana i zbog toga Udruženje malih akcionara (UMA) razmišlja o izlasku iz faze poverenja, čekanja i ćutanja. Drugim rečima, bivši radnici, sada uglavnom penzioneri, od kojih je više od 1.500 podnelo kolektivnu tužbu, planiraju da organizuju proteste na kojima će vlastima izneti svoje zahteve i insistirati da konačno dobiju adekvatnu novčanu nadoknadu koja im pripada po zakonu, a koju nadležne državne institucije već 16 godina nemaju nameru da ispoštuju.
Svi dobili – sem jatovaca
Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu, koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, Skupština Srbije je usvojila krajem 2007. Tri godine kasnije dopunom su posebno apostrofirana prava zaposlenih i bivših zaposlenih Galenike i Jat ervejsa, koji, kako je navedeno, „ostvaruju pravo na prenos bez naknade akcija tih preduzeća u iznosu do 15 odsto kapitala koji se privatizuje, pre sprovedenog postupka privatizacije“, da „zaposleni i bivši zaposleni u preduzeću pre sprovedene privatizacije ostvaruju pravo na prenos bez naknade akcija tog preduzeća u visini od 200 evra za svaku navršenu punu godinu radnog staža u preduzeću u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, a najviše za 35 godina radnog staža“.
Na osnovu istog zakona, svi punoletni građani Srbije, njih više od 4,8 miliona, dobili su 2010. akcije Telekoma Srbija i NIS-a, a kasnije i Aerodroma Beograd. Akcije nisu dobili samo radnici koji su u prethodnom periodu već ostvarili to svoje pravo, ili je to pravo trebalo da ostvare po drugom osnovu. Tako su radnici Galenike kasnije dobili adekvatnu novčanu nadoknadu. Dakle, baš svi, izuzev radnika bivšeg Jata. A to nisu samo radnici Jat ervejza, sada Er Srbije, koji su ostali u preduzeću nakon izdvajanja većeg dela iz matične kompanije, već i radnici Tehničke operative, Hotela Slavija, Apartmana Kopaonik, Keteringa, Pilotske akademije i Privredne avijacije.
U Udruženju malih akcionara kao glavne prepreke za ostvarivanje svojih prava vide „dvojicu malih“: Sinišu Malog i Branislava Malovića, člana uprave Er Srbije, koji u ime Vlade i vladajuće stranke ima najveću moć i uticaj u ovoj kompaniji
Odmah nakon donošenja Zakona i posebne Uredbe, 6.391 zaposleni, bivši zaposleni i penzioner Jata dobio je od Agencije za privatizaciju pravno valjane potvrde o upisu u evidenciju za njihovo izdavanje. Sredinom 2008. pokrenut je postupak privatizacije Jat ervejza. Nakon tri neuspešna pokušaja prodaje dela državnog kapitala, 1. avgusta 2013. potpisan je Ugovor o transakciji između Vlade Srbije, Etihad ervejsa i Jat ervejsa i na zvaničnom sajtu Vlade je objavljeno da je „Etihad danas potpisanim sporazumom kupio 49 odsto Jata, a država će, sa 51 odsto udela, ostati većinski vlasnik nacionalnog avio-prevoznika sa novim imenom“.
Pošto pre privatizacije nisu dobili svoj paket akcija, jatovci su očekivali da će sada, konačno, da dobiju adekvatnu novčanu naknadu. Kad je i to otpalo, krajem 2014. su formirali Udruženje malih akcionara i krenuli u borbu za svoja prava. Najpre su se nekoliko puta pismeno obratili nadležnim državnim organima – resornom Ministarstvu privrede i zaštitniku građana, koji je početkom aprila 2016. utvrdio da je Ministarstvo privrede načinilo propust u radu zbog toga što još uvek nije odlučilo o postupku i načinu prenosa akcija bez naknade zaposlenima Jata, uprkos tome što su oni stekli pravo na besplatne akcije i novčanu naknadu. Njegova preporuka bila je da resorno ministarstvo u najkraćem mogućem roku donese tu odluku, ali ono to nije učinilo, uz obrazloženje „da zbog složenosti pravne situacije još uvek nije donelo odluku o ovom pitanju“. Drugim rečima, priznalo je osnovanost zahteva, ali je i dalje izbegavalo da sprovede svoju obavezu.
Privatizacija na osnovu bilateralnih sporazuma sa vladama drugih zemalja
S obzirom na to da do akcija nisu mogli da dođu dogovorom, članovi Udruženja su odlučili da povedu sudski postupak. Od 11. aprila 2016. do 23. marta 2017. podneli su tri zajedničke ili ukupno 1.344 tužbe privrednom sudu u Beogradu protiv Vlade i Er Srbije. U međuvremenu je zbog pritiska rukovodstva Er Srbije na zaposlene, 18 radnika odustalo od tužbi, tako da se proces nastavio sa 1.326 tužbi. Krajem prošle godine predata je i četvrta zajednička tužba, sa 206 novih tužilaca, tako da svoje pravo preko Privrednog suda sada potražuju 1.532 radnika bivšeg Jata.
Glavna rasprava, kojom su obuhvaćene prve tri grupe tužbi, održana je 4. maja 2017, nakon čega je Sud odbio tužbeni zahtev, uz obrazloženje da privatizacija Er Srbije nije izvršena po Zakonu o privatizaciji i da tužioci nemaju pravo na novčanu nadoknadu, koju bi inače ostvarili u postupku privatizacije. Udruženje je odmah podnelo žalbu Privrednom apelacionom sudu tvrdeći da je Er Srbija nesporno privatizovana i da Etihad poseduje 2.354.040 akcija ili 49 odsto osnovnog kapitala. Udruženje je, takođe, konstatovalo da je prilikom privatizacije prekršeno nekoliko pravnih propisa i da nije vršena procena vrednosti osnovnog kapitala Er Srbije, što je bila obaveza, kako bi se utvrdio procenat vlasništva svakog od akcionara.
Do 23. marta 2017. podnete su tri zajedničke tužba, a krajem prošle godine i četvrta, tako da sada pravo na besplatne akcije ili novčanu nadoknadu preko Privrednog suda potražuju 1.532 radnika bivšeg Jat ervejza
Istina, Jat nije privatizovan po Zakonu o privatizaciji, ali privatizacija se ne mora izvršiti samo po tom, već i po Zakonu o privrednim društvima, u stečaju, po osnovu međudržavnog ugovora… Konkretno, u ovom slučaju pravni osnov za privatizaciju bio je bilateralni sporazum o saradnji između vlada Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, zaključen 17. februara 2013. u Abu Dabiju, koji je Skupština Srbije potvrdila 15. marta, a stupio je na snagu 12. novembra iste godine.
Bitno je to da je došlo do transfera društvene u privatnu ili drugu svojinu, što predstavlja suštinu i bit postupka privatizacije. Tako su, po osnovu međudržavnih ugovora, privatizovani i NIS, Internešnel CG i Generaleksport u stečaju, a po tužbama njihovih zaposlenih sud je dosudio novčane naknade u iznosu od 200 evra za svaku godinu staža u tim preduzećima.
Prava izgubljena u pravnom lavirintu
Na osnovu žalbe Udruženja, Privredni apelacioni sud je decembra 2018. ukinuo prvostepenu presuda i predmet vratio na ponovno odlučivanje. Marta 2020. sud je doneo međupresudu kojom je utvrđeno da je osnovano potraživanje radnika Jata. Usledila je žalba tužene strane i celokupan predmet je prosleđen Privrednom apelacionom sudu, koji je u septembru 2021. doneo konačnu odluku i naložio prvostepenom Privrednom sudu da otpočne sa postupkom utvrđivanja visine novčanih iznosa po zahtevima članova UMA.
Usledila je nova reakcija tuženih strana. Vlada Srbije je dala nalog Državnom pravobranilaštvu da Vrhovnom kasacionom sudu podnese zahtev za posebnu reviziju celog postupka i presude, čime je ceo postupak vraćen na početak i ubačen u pravni lavirint, iz kog se izlaz još ne nazire.
Kasacioni sud je ukinuo odluke Privrednog suda i predmet je vraćen na ponovni postupak. Kako je rečeno, u ponovnom postupku će se za svakog tužioca, člana UMA ponaosob utvrditi da li ima pravni osnov na akcije i ukoliko ima, u kom iznosu. I pored toga što su tužbe bile zajedničke, naloženo je da se veštačenjem razmotri svaki tužbeni predmet pojedinačno?! Na pripremnom ročištu je trebalo da se odrede sudski veštaci koji će obaviti ovaj posao.
Ova informacija je izazvala burne i različite reakcije bivših radnika Jata. I, dok su jedni smatrali da je i Kasacioni sud ovom odlukom de fakto priznao njihovo pravo na novčanu nadoknadu, a da je novi postupak samo još jedna faza odugovlačenja i izbegavanja tužene strane da ispuni svoju obavezu, mnogi su bili veoma razočarani. Odluka Kasacionog suda, po svemu sudeći, znači da u slučaju dobijanja spora, neće biti automatizma u ostvarivanju prava, već će pravo na prenos akcija ili novčanu naknadu ostvariti samo 1.532 potpisnika tužbi. Drugim rečima, svi ostali, koji nisu podneli tužbu, izgleda neće moći da ostvare to pravo. Ne samo zbog ove odluke Kasacionog suda, već i zbog zastarelosti, isteka pravnog roka u kome su bivši zaposleni Jata imali mogućnost da potražuju to svoje pravo. Zakonom o obligacionim pravima, naime, propisan je opšti rok zastarelosti od 10 godina. S obzirom na to da je Er Srbija privatizovana 2013, poslednji rok za potraživanje ovog prava bio je kraj prošle godine. Nakon toga potraživanje zastareva i poverilac ima vrlo „sužen izbor“ pravnih instrumenata za naplatu svojih potraživanja.
Prilikom privatizacije prekršeno je nekoliko pravnih propisa. Nije procenjena ni vrednost osnovnog kapitala Er Srbije, što je bila obaveza, kako bi se utvrdio procenat vlasništva svakog od akcionara
Prvo ročište pred Kasacionim sudom bilo je zakazano za 8. novembar 2023, ali nije održano zbog štrajka poštara, pa predstavnici UMA nisu primili tužbeni podnesak tužene strane i nisu mogli da se izjasni o njemu. Drugo ročište, 25. januara 2024. nije održano „zbog bolesti sudije“. Interesantno je da je sudinica, prema informaciji advokatice koja zastupa UMA, dan pre toga bila na radnom mestu. Odloženo je i treće ročište, zakazano za 28. mart, „zbog porodičnih problema sudije, koja je sud napustila u 11 sati“, a ročište je bilo zakazano za 12 sati i 10 minuta. Sledeće ročište je zakazano za 14. maj 2024.
Prav(n)a pozadina sudskog odugovlačenja
Otkazivanje i trećeg ročišta, što više ne može biti slučajnost, niti se može bilo čime opravdati, nije iznenadilo članove UMA. Pre bi se reklo da je to bilo očekivano i da se ovim potezom samo potvrđuju strahovanja da iza odluka i postupaka suda stoje neki drugi faktori i interesi. Otuda i odluka da se pravo potraži na nekim drugim mestima i na drugačiji način.
Poziva na proteste od strane članova Udruženja, pa čak i na radikalnije metode iskazivanja nezadovoljstva, poput blokade Aerodroma „Nikola Tesla“, bilo je i ranijih godina, ali je rukovodstvo UMA insistiralo na tome da je put do pravde spor ali dostižan, odnosno bilo je ubeđeno u pozitivan ishod sudskog postupka i zato nije podržalo inicijative za proteste. I pored pokušaja nekih političkih aktera da se uključe u rešavanje spora i da se Udruženje svrsta na njihovu stranu, rukovodstvo UMA te ponude nije prihvatilo, niti je podržalo izlazak na ulicu, pogotovo ne pred izbore u decembru 2023, ne želeći time da svojim aktivnostima daju nikakvu političku konotaciju.
Male tajne velikih majstora „političke kuhinje“
Ulje na vatru dodatno je dosulo najpre prvo, potom drugo, i naročito treće odlaganje ročišta, što je kod pojedinih članova Udruženja izazvalo još veće nezadovoljstvo i počelo se govoriti čak o formiranju novog, radikalnijeg udruženja. Nakon trećeg odlaganja postalo je sasvim jasno da i dalje ne postoji politička volja da se ovaj spor reši po zakonu.
Kao pošalica, među članovima UMA prepričava se da su glavna prepreka tome „dvojica malih“: Siniša Mali, ministar finansija, jedan od aktera privatizacije Jat ervejsa, koji je dugo godina bio u najužem rukovodstvu novoosnovane kompanije Er Srbija i Branislav Malović, član Uprave Er Srbija i izvršni direktor za odnose sa državnim organima i organizacijama, zapravo čovek koji u ime Vlade i vladajuće stranke ima najveću moć i uticaj u nacionalnoj avio-kompaniji.
Najavljujući proteste, u UMA ističu tri osnovna zahteva koji će tom prilikom biti izneti. Prvi je da se otkoči i ubrza sudski postupak i da se pod hitno donesu prva rešenja za prvu grupu tužitelja. Drugi, da novčani iznos bude 200 evra po godini staža provedenog u preduzeću, plus kamate. I treći da, odmah po utvrđivanju prava, počne isplata novčanih naknada za sve grupe tužitelja. Da se ne desi da dobiju sudsku odluku, ali ne i novac, čega se, takođe, pribojavaju.
Svesni da se svakim odlaganjem konačne presude i odugovlačenjem procesa, iscrpljuju životni resursi tužitelja, kojih je svake godine sve manje među živim, iz Udruženja poručuju da će u slučaju da izgube spor, ako ne oni, onda njihovi potomci svakako, pravdu tražiti i van granica Srbije, pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Pritom jasno poručuju da znaju zbog čega se ovaj sudski postupak odugovlači bez konačne presude, jer bez te presude, ma kakva ona bila, nije moguće pokretati sudski spor pred drugim, pa i međunarodnim sudovima.
Potpis za sliku 1
Nekad bilo: U avgustu 2013, u prisustvu najviših zvaničnika, potpisan je ugovor po kom je Etihad ervejs postao vlasnik 49 odsto Er Srbije, a malo kome je bilo do slikanja kada je deset godina kasnije, u novembru 2023, država ponovo postala jedini vlasnik nacionalne avio-kompanije
Kako je država „otela“ Jat
Odbijanje države da ispoštuje sopstvene zakone i da bivšim radnicima Jata dodeli akcije ili isplati adekvatnu novčanu naknadu nakon privatizacije Er Srbije, nije prvi greh Republike Srbije prema radnicima nekadašnjeg Jugoslovenskog aerotransporta, pa i prema samom preduzeću.
Početkom devedesetih godina, u vreme rasplamsavanja sveopšte krize na tlu Jugoslavije, kao posledica i te krize, došlo je, naime, do pravog tektonskog poremećaja u poslovanju i upravljanju Jatom. Nakon štrajkova i smene generalnog direktora, Jat se suočio sa finansijskim problema i nagomilanim gubicima. Izlaz je tražen u reorganizaciji i svojinskoj transformaciji. Obavezu pronalaženja rešenja preuzela je Vlada Srbije, koja je novembra 1991. izašla sa predlogom da se Jat transformiše u deoničarsko-akcionarsko društvo i to dokapitalizacijom, izdavanjem deonica radi povećanja kapitala, čime bi se prevazišle poteškoće u radu i obezbedio dodatni kapital.
I za Jat je to bio najprihvatljivije rešenje, jer bi u tom slučaju novac prikupljen prodajom deonica pripao preduzeću. Suština je bila da se Jatu omogući da uspostavi mešovitu strukturu kapitala i uvede nov sistem upravljanja, zasnovan na strukturi kapitala. Shodno tome preduzeti su prvi koraci u procesu transformacije, izrađen je predlog odluka o izdavanju deonica radi pribavljanja dodatnog kapitala i Statut deoničarskog društva. Sprovedena je anketa među zaposlenim, koji su se gotovo plebiscitarno opredelili za ovakav vid transformacije Jata.
Vlada Srbije je, međutim, promenila mišljenje i 28. februara 1992. Skupština Srbije je na vanrednoj sednici usvojila Zakon o osnivanju Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj Jugoslovenski aerotransport, kojim je Jat postao javno preduzeće u mešovitoj svojini. I tako je preko noći društveno preduzeće, do tada u vlasništvu radnika, bukvalno oteto i predato na upravljanje Vladi Srbije, sve sa imovinom koju su prethodnih decenija svojim rukama, znanjem i sredstvima stvarale generacije jatovaca.
Time je Jat, koji je od sredine pedesetih godina poslovao i razvijao se potpuno samostalno, izjednačen sa državnim preduzećima, kao što su EPS, Železnica…. koja su poslovala i razvijala se zahvaljujući isključivo državnim sredstvima. Ne samo da niko nije pitao radnike za mišljenje, već je izostala i bilo kakva javna rasprava na ovu temu. Nije bilo prilike da se ukaže da je Jat oduvek poslovao po tržišnim principima, da su avioni kupovani i sve drugo investirano iz sopstvenih sredstava i komercijalnih kredita. Poslednje avione država je za potrebe Jata kupila polovinom pedesetih godina. Sve ostalo, kompletnu mlaznu flotu, hangare, zgrade, hotele, infrastrukturu… kupovali su i gradili radnici Jata, od sredstava koje su zarađivali na domaćem, a još više na međunarodnom tržištu, kao i komercijalnim kreditima, koje devedesetih godina nisu mogli da vraćaju zbog međunarodnih sankcija prema SR Jugoslaviji.
