Većina zaposlenih u Srbiji proslaviće novogodišnje i božićne praznike uobičajeno neradno. Za razliku od njih, više od polovine radnika Prvog partizana iz Užica na radna mesta neće se vratiti ni nakon praznika. Naprotiv, ostaće kod svojih kuća do kraja januara, a neki od njih u fabriku municije će, eventualno, biti pozivani „u skladu sa potrebama rada“…
Predstavnici zaposlenih procenjuju da će između 1.000 i 1.200 od oko ukupno 1.550 zaposlenih januar provesti kod kuće, umesto u pogonima. Taj prinudni odmor, odlukom menadžmenta, biće „pokriven“ sa sedam dana starog godišnjeg odmora i prekovremenim satima, dok je ostatak plaćeno odsustvo, za koje im sleduje 60 odsto plate za puno radno vreme.
Kako je radnike obavestio generalni direktor Dobrosav Andrić, užička fabrika neće raditi od 29. decembra ove do 9. januara naredne godine. Nakon toga, na posao će se vratiti zaposleni u izmeštenom pogonu za kompletiranje i pakovanje komercijalne i vojne municije Dautovac, dok će zaposlene u proizvodnji municije (čaura i zrna) u januaru pozivati „sukcesivno, u skladu sa potrebama rada“. U delu fabrike za proizvodnju alata i mašina smenski rad biće organizovan „u zavisnosti od potreba proizvodnje municije“, a druge linije u tom delu fabrike neće da rade. Zaposleni u službama zaduženim za finansije, marketing, logistiku, kvalitet i održavanju na posao će biti pozivani „isključivo prema stvarnim potrebama“.
„Neizvesnost ubija“
„Magacini su nam prepuni, završili smo posao za ovu godinu, a ne znamo da li ćemo i šta da radimo naredne, jer municiju nemamo više gde da skladištimo, niti kome da prodamo. Otuda će većina zaposlenih početak 2026, umesto u pogonima, da provede kod svojih kuća. Šta će biti posle, videćemo. Po prvi put nakon Drugog svetskog rata strahujemo za budućnost fabrike, kao i za sopstvenu egzistenciju, jer u trenutnim okolnostima ni otpuštanja zaposlenih nisu isključena. Naprotiv! Ako fabrika stane, staće pola Užica, jer pekare, apoteke, prodavnice, restorani, sve to, uglavnom, živi od naših zarada“, priča za Radar jedan od zaposlenih u Prvom partizanu, nakon što je predsednik Aleksandar Vučić pre šest meseci zabranio izvoz domaćeg oružja i municije.
Prvi put nakon Drugog svetskog rata strahujemo za budućnost fabrike i za sopstvenu egzistenciju, jer ni otpuštanja zaposlenih nisu isključena. Naprotiv. A ako mi stanemo, staće pola Užica, jer pekare, apoteke, prodavnice, restorani, sve to, uglavnom, živi od naših zarada, navode zaposleni u Prvom partizanu
Ta zabrana naročito je pogodila užičku fabriku, najvećeg proizvođača streljačke i komercijalne municije na Balkanu, koji je pre toga 95 odsto proizvodnje prodavao u više od 100 zemalja i koji je godinama unazad bio najveći srpski izvoznik na američko tržište. Najgore je, kaže drugi, što nema nikakvih nagoveštaja ni zvaničnih, ni nezvaničnih, kad bi ta zabrana mogla da bude ukinuta. „Puni magacini plaše, neizvesnost ubija“, poručuje.
Situacija nije mnogo bolja ni u ostalim vodećim fabrikama domaće vojne industrije, Krušiku iz Valjeva, Slobodi iz Čačka, Zastavi oružje iz Kragujevca… Zbog toga je predsednik Vučić krajem oktobra nemačkom magazinu Cicero priznao da je Evropskoj uniji ponudio da otkupi svu srpsku municiju, te da, nakon što je preuzme, „može s njom da radi šta hoće“. Ta izjava dodatno je zakomplikovala odnose Moskve i Beograda, a glasnogovornica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je javno je upitala „da li Srbija ima jednog ili više predsednika“, jer je Rusija „sa najvišeg nivoa iz Beograda dobijala uveravanja da se izvoz municije proizvedene u Srbiji nalazi pod kontrolom i da se ona neće isporučivati Ukrajini“.
Posledica te njene izjave je da i dva meseca posle Vučićeve ponude EU da otkupi svu srpsku municiju, domaća vojna industrija nastavlja da puni već prebukirane magacine, a ukupna šteta zbog zabrane izvoza u drugoj polovini ove godine već se procenjuju na više stotina miliona evra. A gubici su svakog dana sve veći.
Prvi put odnosi dve zemlje zakomplikovani su kada je sredinom godine Spoljna obaveštajna služba Rusije (SVR) oštro ukorila Srbiju zbog izvoza municije i oružja, preko posrednika, u Ukrajinu. Nakon toga Savet za nacionalnu bezbednost Srbije, na Vučićev predlog, 23. juna potpuno je zabranio sav izvoz, pa i lovačko-sportske municije, koju proizvodi Zastava oružje.
Za devet meseci ove godine Zastava oružje je prodala oružja za 2,24 milijarde dinara ili tek 36,8 odsto od planirane sume za 2025. Kako je fabrici za isplatu zarada u tom periodu bilo potrebno 3,57 milijardi dinara, samo po tom osnovu zabeležila je gubitak od 1,33 milijarde
Povlačenje odluke o zabrani izvoza teško da će ubrzati vest o misterioznoj smrti Radomira Kurtića, predstavnika Jugoimporta SDPR u Moskvi prošlog meseca. U međuvremenu javnost je sa mesec dana zakašnjenja saznala da je iz moskovskog predstavništva srpske državne kompanije za plasman i proizvodnju oružja nestala sva dokumentacija, uključujući i kompjuterske hard diskove, a u međuvremenu ruske vlasti nisu Beogradu dostavile ni forenzičke izveštaje, što oružarski krugovi tumače kao svojevrsna poruku i upozorenje.
Neposredno pre ošte reakcije SVR, ruski Gasprom je u maju, kad je istekao desetogodišnji gasni sporazum, odložio potpisivanje novog dugoročnog aranžmana i od tada Srbiji produžava isporuke na po tri meseca. Ovih dana produžen je do 31. marta 2026, a nedelju dana ranije ističe najnoviji rok, koji je američki OFAK dao da se reši probem vlasničke strukture NIS-a, odnosno da ruski Gasprom njeft nađe novog kupca za većinski udeo od 56,15 odsto u toj kompaniji i da se sa tom transakcijom složi Ministarstvo finansija SAD.
Gasni aranžman kao poluga za pritisak
Pofesor Ognjen Radonjić za Danas je izjavio da je to dokaz da Moskva koristi NIS i gasni aranžman kao poluge pritiska, da Kremlj drži Vučića u stanju permanentne zavisnosti i da postaje vidljivo da je Srbija talac aranžmana koje ne kontroliše. Stručnjak za energetiku Miodarg Kapor tvrdi da Srbija i pored svesnog opstruisanja diversifikacije uvoza i dalje ima više načina za alternativno snabdevanje prirodnim gasom. Danas je situacija mnogo povoljnija nego 2009, jer Srbija, pored Balkanskog toka, ima interkonekciju sa Bugarskom, preko koje može da uvozi azerbejdžanski, ali i gas od mnogih drugih država sa tečnog terminal u Aleksandropulosu, u Grčkoj, kaže Kapor.
„Prestankom rada rafinerije u Pančevu, Srbija automatski troši otprilike 25 odsto prirodnog gasa manje, što prilično smanjuje potrebu za uvoz tog energenta. Uz to, Srbija ima više alternativnih opcija da makar za ovu zimu ugovori potrebne količine, bez značajnijeg povećanja troškova, jer je cena prirodnog gasa na spot tržištu na holandskom TTF tržištu polovinom decembra bila oko 280 evra za 1.000 kubnih metara, dok je cena ruskog gasa, prema izjavama direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića, 290 evra“, ističe Kapor.
Kragujevačka Zastava nekoliko godina unazad zaposlenima ne uplaćuje ni doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje. Fondu PIO duguje skoro 7,8 milijardi, Energetici oko 2,8 milijardi, a dobavljačima čak 11,8 milijardi dinara
Za gas, dakle, Srbija ima više alternativnih rešenja, ali za domaću, izvozno orijentisanu vojnu industriju jedino rešenje je da se ukine zabrana izvoza. Najveće vojne fabrike, već dobrano „očerupane“ poslovnim kombinacijama sa privilegovanim privatnim trgovcima oružjem, bliskim samom vrhu aktuelnog režima, zabrana izvoza dodatno je dotukla i dovela ih do ivice kolapsa.
Zastava na pola koplja
Pored Prvog partizana, čije poslovanje, prema svedočenju dela zaposlenih, opterećuje stranačka SNS kadrovska politika, ali i to što im je Jugoimport SDPR preko svoje firme u Uzićima preuzeo proizvodni program, u „buli“ je i Zastava oružje iz Kragujevca, čiji su dugovi i gubici za 200 miliona evra premašili vrednost kapitala, ali se državnim finansijskim injekcijama veštački održava u životu. Njima uz rame je Krušik iz Valjeva, kojem ni stotine miliona dolara vredne isporuke mina, granata i raketa, od kojih su neke završile u Ukrajini, nisu pomogle da stane na zdrave noge, dok program Slobode iz Čačka navodno sve više preuzimaju neke privatne firme.
Zastavi je, doduše, nedavno ponovo dozvoljen izvoz lovačkog i sportskog oružja u Ameriku, ali je sada opterećen višim Trampovim carinama od 35 odsto, dok su isporuke pešadijskog naoružanja i dalje stopirane. Pojedini stručnjaci tvrde da je fabrike u takvoj sitiaciji da ne može da ispuni ni preuzete obaveze prema državi, odnosno Vojsci Srbije, ali da se posledice zabrane isporuka stranim kupcima, ipak, osećaju.
Od početka godine do kraja septembra Zastava je, prema nezvaničnim informacijama, prodala oružja za 2,24 milijarde dinara, što je tek 36,8 odsto od ukupnog plana za 2025. Kako je fabrici za isplatu zarada za tih devet meseci bilo potrebno 3,57 milijardi dinara, samo po tom osnovu je zabeležila gubitak od 1,33 milijarde. Finansijskom gimnastikom, tvrde sagovornici Radara, gubitak je sveden na 678 miliona dinara.
Zaposleni u državnim vojnim fabrikama poručuju da ukidanje zabrane izvoza očekuju kao ozebli sunce i izražavaju sumnju da se ta „rampa“ zloupotrebljava da se obezvrede preduzeća iz namenske industrije, kako bi se lakše i brže dokapitalizovala, odnosno privatizovala
Zastava oružje, inače, nekoliko godina unazad zaposlenima ne uplaćuje doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje. Dugovi preduzeća premašili su 25 milijardi dinara, pri čemu Fondu PIO za neuplaćene doprinose duguje skoro 7,8 milijardi, Energetici za neplaćenu toplotnu i druge vidove energije oko 2,8 milijardi, a dobavljačima čak 11,8 milijardi dinara.
U Krišiku strahuju od otpuštanja
Zaposleni u valjevskom Krušiku su, takođe, nezadovoljni i uplašeni za sopstvenu egtistenciju. Fabrika radi, ali se mine, granate i rakete lageruju po već prepunim magacinima. Uprkos tome i dalje se radi „udarnički“, za plate koje su i uz prekovremeni rad subotama u proseku manje od 100.000 dinara. Uslovi rada su, kao i u kragujevačkoj Zastavi, „tihi očaj“, krovovi u pojedinim pogonima prokišnjavaju, temperature u halama ne prelazi osam do devet stepeni Celzujusa.
Sve glasnije špekuliše se o novim otpuštanjima. Krušik bi dogodine broj zaposlenih sa sadašnjih oko 2.000 trebao navodno da svede na 1.600 trudbenika. Pre početka izvoza u Ukrajinu tvrdilo se da bi optimalno bilo da u fabrici radi oko 1.500 zaposlenih. Kako se, međutim, i dalje radi kao da izvoz nije stopiran, za taj obim proizvodnje neophodno je znatno više radnika.
Iz Prvog partizana poručuju da ukidanje zabrane izvoza očekuju k’o ozebli sunce i izražavaju sumnju da se ta „rampa“ zloupotrebljava da se obezvrede preduzeća iz namenske industrije, kako bi se lakše i brže dokapitalizovala, odnosno privatizovala.
Prva iskra iz Bariča jedna je od retkih domaćih vojnih fabrike čije poslovodstvo i zaposleni javno ne izražavaju nezadovoljstvo. Iako je i njima zabranjen izvoz, zaposleni u toj kompaniji za Radar kažu da imaju dosta posla i na domaćem tržištu, te da očekuje i u ovoj godini neto dobit od oko četiri miliona evra, kolika je bila i u 2024.
Srbija je od sredine 2022. do 23. juna ove godine, prema pisanju Fajnanšel tajmsa, izvezla oružja oružja i municije za najmanje 800 miliona evra. S obzirom da je to sve traženija roba na svetskom tržištu, jasno je da raste i izgubljena dobit ovdašnjih fabrika zbog zabrane izvoza
U septembru država je pojedinim privatnim firmama i Jugoimportu SDPR dozvolila ograničen izvoz baruta u BiH, municije i oružja u Saudijsku Arabiju, za tamošnju Nacionalnu gardu, kao i u neke od afričkih zemalja, ali to nije dovoljno za normalan rad domaće vojne industrije, jednog od najvećih proizvođača pešadijske, komercijalne, minobacačke, artiljerijske i tenkovske municije u Evropi.
Štete od zabrane izvoza postaju nemerljive. Srbija je od izvoza municije i oružja od sredine 2022. do 23. juna ove godine, prema proceni Fajnenšel tajmsa, zaradila između 800 miliona i milijardu evra. Poznavaoci prilika na tom tržištu tvrde da tu cifru treba pomnožiti sa dva ili tri puta, jer su oružje i municija sve traženiji na svetskom tržištu. A samim tim veća je i izgubljena dobit ovdašnjih fabrika.
