U slučaju da akcije Naftne industrije Srbije u vlasništvu ruskih preduzeća Gaspromnjefta i Gasproma, koja poseduju većinski paket od 56 odsto, ne budu ubrzo nacionalizovane, ceo NIS će biti paralisan sankcijama koje su SAD toj kompaniji uvele 10. januara i ostavile vlastima u Srbiji rok do 25. februara da reše taj „vlasnički problem“. Pre svega, NIS neće moći da se snabdeva naftom preko Jadranskog naftovoda (Janafa), a oko 80 odsto svih benzinskih pumpi u Srbiji snabdeva se derivatima proizvedenim u NIS-ovoj rafineriji u Pančevu. Drugim rečima, paraliza NIS-a dovela bi do paralize cele Srbije, što ne bi smelo da se dopusti.
Rešavanje ovog problema je od najvećeg značaja za celu Srbiju i zbog toga je to pitanje od „javnog interesa“ i u smislu člana 58 Ustava Republike Srbije. Zbog toga je potrebno pronaći zakonito i efikasno rešenje za nacionalizaciju ruskih akcija u NIS-u, koje istovremeno štiti Republiku Srbiju od negativnih posledica eventualnog spora ovim povodom. U nastavku teksta skiciraću jedno takvo rešenje.
Pod kojim uslovima je moguća eksproprijacija i nacionalizacija
Sporazum između Vlade Ruske Federacije i Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije о stimulisanju i uzajamnoj zaštiti ulaganja iz 1996, u članu 4 uređuje pod kojim uslovima je eksproprijacija i nacionalizacija dozvoljena za ulaganja ruskih preduzeća u Srbiji (i obrnuto). U tom članu se doslovno navodi da se „ulaganja jedne strane ugovornice, koja su realizovana na teritoriji druge strane ugovornice neće eksproprisati, niti nacionalizovati ili podvrgavati drugim merama koje imaju slične posledice (u daljem tekstu: ’eksproprijacija’), osim slučajeva kada se takve mere preduzimaju u opštem interesu, ро zakonskim propisima koji nisu diskriminacioni, а praćeni su isplatom brze i adekvatne nadoknade“.
Ako se ne reši „vlasnički problem“ NIS neće moći da se snabdeva naftom preko Janafa, a oko 80 odsto svih benzinskih pumpi u Srbiji derivate nabavlja od NIS-ove rafineriji u Pančevu. Zato bi paraliza te kompanije dovela do paralize cele Srbije, što ne bi smelo da se desi
U nastavku istog člana precizira se da „nadoknada treba da odgovara najmanje tržišnoj vrednosti eksproprisanih ulaganja, neposredno pre nego što је zvanično postalo poznato da ćе se stvarno sprovesti ili da predstoji eksproprijacija“, da će se „nadoknada isplaćivati bez neosnovanog zakašnjenja u konvertibilnoj valuti i neometano ćе se transferisati u inostranstvo“, te da će se „do momenta isplate, na iznos nadoknade, zaračunavati kamate ро kamatnoj stopi one strane ugovornice na čijoj teritoriji su izvršena ulaganja“.
U istom duhu Ustav Republike Srbije, u članu 58, uređuje da „pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne“. Takođe, Ustav u članu 16 predviđa da „opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju“.
Sporovi između investitora i država
Dokument pod nazivom Odgovornost država za međunarodno protivpravne akte, koji je 2001. objavila Komisija za međunarodno pravo Ujedinjenih nacija, predstavlja kodifikaciju opšteprihvaćenih pravila o međunarodnoj odgovornosti država koja se primenjuju pred međunarodnim sudovima, centrima za rešavanje investicionih sporova (ICSID tribunali) i drugim sličnim institucijama. Ne može se u sporovima protiv država prepustiti tuženoj državi da svojim zakonima procenjuje svoje postupke prema drugim državama ili stranim ulagačima.
Srbija može legalno da usvoji specijalni zakon o nacionalizaciji akcija u vlasništvu ruskih preduzeća u NIS-u, kojim bi se predvidela i naknada po tržišnoj vrednosti, po cenama akcija na Beogradskoj berzi na dan pre nego što je nacionalizacija postala javno poznata
Zbog toga je međunarodno pravo moralo da kodifikuje opšteprihvaćena pravila (kriterijume) o odgovornosti države (pripisivost akta državi, osnovi isključenja odgovornosti, obaveza obeštećenja, i dr.) koja se primenjuju kada je država tužena za povredu neke međunarodne obaveze, na primer navedenog Sporazuma SRJ sa Ruskom Federacijom.
Ovaj dokument UN se redovno primenjuje i u investicionim sporovima između investitora i država domaćina. U tom smislu, UN dokument Odgovornost država za međunarodno protivpravne akte sadrži upravo ta „opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava“, koja su „sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju“ po članu 16. Ustava Srbije.
Za nas su ovde važne odredbe o višoj sili i krajnjoj nuždi, definisane članovima 23 i 25 tog dokumenta UN. U članu 23 se navodi da je „protivpravnost akta države, koji nije u skladu s međunarodnom obavezom, isključena ukoliko je akt posledica više sile, odnosno pojave neodoljive sile ili nepredviđenog događaja izvan kontrole države, koji čini materijalno nemogućim ispunjenje obaveze u datim okolnostima“, s tim što se precizira da se taj stav jedan ne primenjuje ukoliko „situacija više sile proizlazi, bilo sama ili u kombinaciji s drugim faktorima, iz postupanja države koja se na nju poziva; ili je država preuzela rizik nastanka takve situacije“.
Viša sila i krajnja nužda
U članu 25 se, pak, precizira da se „država ne može pozivati na nuždu kao osnov za isključenje protivpravnosti akta koji nije u skladu s međunarodnom obavezom te države: osim ako taj akt predstavlja jedini način da država zaštiti suštinski interes od ozbiljne i neposredne opasnosti; i ne ugrožava ozbiljno suštinski interes države ili država prema kojima obaveza postoji, ili međunarodne zajednice u celini“. U tom članu, takođe se navodi da se „u svakom slučaju, država ne može pozvati na nuždu kao osnov za isključenje protivpravnosti ako: međunarodna obaveza isključuje mogućnost pozivanja na nuždu; ili je država doprinela nastanku situacije nužde.“
Iz stava 1. člana 25 UN dokumenta Odgovornost država za međunarodno protivpravne akte jasno je da je nacionalizacija akcija Gasproma i Gaspromnjefta u NIS-u jedini način da Srbija (bez saglasnosti Rusije) zaštiti suštinski interes od ozbiljne i neposredne opasnosti i da se nacionalizacijom akcija te dve kompanije u NIS-u ne ugrožava suštinski interes Rusije.
S obzirom na to da su oba ta kriterijuma zadovoljena, Republika Srbija time ispunjava uslove koji opravdavaju nacionalizaciju u krajnjoj nuždi po međunarodnom pravu.
Iz svega navedenog može se zaključiti da je legitimni izlaz iz krajnje nužde, izazvane sankcijama, usvajanje specijalnog zakona o nacionalizaciji akcija u vlasništvu ruskih preduzeća u NIS-u. Pravni osnov za nacionalizaciju je „javni interes“ iz člana 58 Ustava Srbije, koji podupire „opšti interes“ iz člana 4 navedenog Sporazuma o ulaganjima između Ruske Federacije i Republike Srbije (SRJ). Po istim tim odredbama, specijalni zakon za nacionalizovane akcije trebalo bi da predvidi naknadu ruskim kompanijama po tržišnoj vrednosti, odnosno po cenama NIS-ovih akcija na Beogradskoj berzi na dan pre nego što je nacionalizacija postala javno poznata.
Nacionalizaciju NIS-a, koja bi se sprovela usvajanjem specijalnog zakona, omogućava i član 58 Ustava Republike Srbije, u kome se precizira da „pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne“
„Javni interes“ za nacionalizaciju iz člana 58 Ustava je potvrđen situacijom (krajnje) nužde, jer nema drugog načina da se spreči energetski i ekonomski kolaps Srbije, koji je precizno uređen u članu 25 dokumenta UN Odgovornost država za međunarodno protivpravne akte, koji je deo pravnog poretka Srbije (Ustav, član 16) i međunarodnog prava kao UN dokument koji se primenjuje i za slučaj spora sa Gaspromom i Gaspromnjeftom. Sve to u skladu je sa Ustavom Srbije i ne povređuje član 4 Sporazuma sa Ruskom Federacijom, jer zadovoljava kriterijume koji su u njemu predviđeni za nacionalizaciju.
Konačno, utvrđena cena za akcije ruskih kompanija u NIS-u biće isplaćena kada američke sankcije za plaćanje, koje kontroliše Kancelarija za kontrolu strane imovine američkog Ministarstva finansija, budu ukinute (kada prestane „viša sila“, po članu 23 UN dokumenta) i bez plaćanja kamate za kašnjenje (iz člana 4 Sporazuma Republike Srbije sa Ruskom Federacijom) jer nema krivice Srbije za višu silu.
