Bez obzira na podatke zvanične statistike, nije teško primetiti da građani Srbije žive sve teže. U prodavnicama se to ne vidi toliko kroz pad količine prodatih proizvoda, koliko kroz tendenciju kupaca da potrošnju pomera sa kvalitetnijih prema manje kvalitetnim, čitaj jeftinijim proizvodima. Plate rastu, ali troškovi života rastu još brže. Građani su se podelili po stranačkoj pripadnosti, na babe i unuke, po regionima, po bogatstvu i ko zna na kakve smo sve podele još spremni. Naravno, kad je društvo tako podeljeno onda se krivica obično traži u nekom drugom.
Ko je kriv što je sve skupo?
U formiranju cena u prodavnicama generalno učestvuju tri strane – proizvođači, trgovci i država. Proizvođači svoje cene formiraju na temelju troškova proizvodnje i uslova na tržištu. Ako se krene od troškova proizvodnje, situacija nije sjajna. Naši proizvođači uglavnom proizvode male serije, jer je tržište malo. Da bi prevazišli taj objektivan problem, potrebno je da krenu sa izvozom, a tu nailaze na veliku prepreku, jer je kurs evra značajno potcenjen. Iz istih razloga otežano je i snižavanje troškova proizvodnje uvođenjem novih tehnologija. I to, naime, ima svoju cenu, koju je teško isplatiti na malom tržištu.
I strah od inflacije podstiče rast cena
Nebrojeni parafiskalni nameti, visoka cena energenata, pre svega motornog goriva, korupcija, pravna nesigurnost ili neusklađenost zakona, dodatni su razlozi zašto domaća proizvodnja pravi skupe proizvode.
Ako se analiziraju tržišni uslovi, uočiće se da postoje bitne razlike i po granama proizvodnje i po proizvođačima, jer neki proizvođači imaju relevantnu konkurenciju, a drugi na ovaj ili onaj način imaju neki privilegovan položaj. I dok prvi muče svakodnevnu brigu kako da prežive, drugi plivaju u novcu, a cene njihove robe na policama se uglavnom doživljavaju kao nepristojno visoke.
Problem se dodatno komplikuje kad proizvođači sa privilegovanim statusom pritisnu trgovce da im daju privilegovan položaj i na policama, što ima za posledicu da mali i srednji proizvođači gube tržišne pozicije i polako nestaju.
Neki proizvođači imaju relevantnu konkurenciju, a drugi privilegovan položaj. I dok prvi muče svakodnevnu brigu kako da prežive, drugi plivaju u novcu, a cene njihove robe na policama se uglavnom doživljavaju kao nepristojno visoke
Slična je situacija i sa trgovcima. Troškovi poslovanja rastu iz godine u godinu. Ako je nekada trebalo 20 odsto marže da bi poslovali pozitivno, sada nije dovoljno ni 25 odsto. Inflatorni strah snažno podstiče rast cena. Svi se boje da će postati inflatorni gubitnici. Trgovci su, po pravilu, inflatorni dobitnici sve dok se inflacija ne vrati u prihvatljive okvire, a onda im na policama ostanu proizvodi sa neprihvatljivo i neopravdano visokim cenama. Sada bi trgovci tu inflatornu dobit trebalo malo da istope kako bi se cene normalizovale, ali to nikada i nigde nije išlo lako. Naročito ako su vodeći maloprodajni lanci u stranom vlasništvu. Ovo ne izgleda lepo, ali je tako. Strane investitore zanima dobit, a ne socijalna zaštita.
Svojevrsni paradoks je da su i akcijske prodaje jedan od razloga visokih cena
Postoji i problem takozvane konsolidacije tržišta, što je eufemizam za uništavanje malih i srednjih trgovaca. Naše tržište se sve više „konsoliduje“, ali to ne znači da će veliki igrači spustiti svoje marže. Čak i ako spuste, krajnje cene koje kupci vide na polici, to je zbog pritiska na proizvođače koje prisiljavaju da im spuste cene proizvoda, a ne zbog neke tehnološke uštede ili smanjenja njihove marže. Veliki trgovci to mogu, mali ne mogu. Oni mogu samo spuštati maržu, okrenuti se manjim ili većim delom sivoj ekonomiji ili staviti katanac na prodavnicu.
S obzirom na to da ni veliki trgovci ne mogu značajno pritiskati proizvođače sa privilegovanim položajem, ostaje im samo da pritisnu male i srednje, uglavnom domaće proizvođače, kojima će to umanjiti zaradu, otežati razvoj i na kraju ih učiniti nekonkurentnim i ukloniti sa tržišta.
Postoji i jedan teško vidljiv, paradoksalan razlog visokih cena – akcijske prodaje. Multinacionalne kompanije sa velikim budžetima za istraživanja ponašanja kupaca u nekom trenutku shvatile su da na kupce puno veći utisak ostavlja jasno izražen popust, nego krajnja cena njihovog proizvoda ili – nije važno šta koliko košta, već koliki je popust. Tako smo dobili akcijsku pomamu, gde se i do 50 odsto robe proda sa dodatnim popustom na redovnu cenu.
Nije trebalo dugo da se dogodi logička posledica. Postala je praksa da proizvođači realnu cenu proizvoda odmah uvećavaju za predviđeni akcijski popust (nekada i do 50 odsto) pa tako na polici osvane ekstremno visoka redovna cena. Jasno je da ovako skup proizvod ne može da nađe kupca pa se odmah pribegava akcijskom sniženju cene… I tako ukrug. Pravilo je da takav model veliki igrači koriste planski, a mali stihijski, pa je i očekivani rezultat porazan po male, kako trgovce, tako i proizvođače.
Kao trgovac imao sam prilike da vidim da se 90 odsto proizvoda čija je redovna cena 1.000 dinara, proda po akcijskoj ceni od 700 dinara. Čemu onda služi „redovna“ cena? Verovatno da bi nervirala kupce, jer po njoj ne može da se proda
S obzirom na to da sam i sam trgovac, moram da kažem da sam ponekada zapanjen rutiniranim radom trgovaca. Jedni slede druge bez ikakve svesti o posledicama takve copy-paste politike. Celi timovi svakodnevno kontrolišu cene konkurentskih kompanija, koriste se sofisticirani softveri da izračunaju optimalne cene, prave se planovi, strategije… I na kraju dobijemo cene koje tržište jednostavno ne prihvata. Imao sam priliku da vidim proizvod čija je redovna cena, na primer, 1.000 dinara, a iz analize se vidi da se 90 odsto tih proizvoda prodaje po akcijskoj ceni od 700 dinara. Čemu onda služi „redovna“ cena? Verovatno da bi nervirala kupce, jer po toj ceni taj proizvod realno ne može da se proda.
Država nekome majka, a nekome maćeha
Glavni igrač u ovoj priči je, ipak, država, jer je ona u isto vreme i ogroman proizvođač, i ogroman potrošač, a ujedno donosi obavezujuća pravila za sve učesnike u tržišnoj utakmici. Naša država voli da bude preduzetnik, ali nekako na kraju ispadne da su državne investicije uglavnom neefikasne. Osim ako nemaju monopolski položaj, uređen nekim zakonom ili podzakonskim aktom.
Naša država voli da troši novce pravdajući to podsticanjem privrede, ali opet nekako ispadne da sve što kupi uglavnom višestruko preplaćuje. Donosi zakone koji bi trebalo da urede tržište na isti način prema svima, čuvajući interese građana, ali opet nekako ispadne da su oni nekome majka, a nekome maćeha.
Kada spojimo ova tri elementa – neefikasne investicije (na primer u bolnicu koja nikada ne primi bolesnike), nerazumno trošenje novca (kad kilometar auto-puta platimo dvostruko više nego što je planirano) i neadekvatna pravila (kad antimonopolska komisija dozvoli stvaranje monopola), onda dobijamo „savršenu oluju“, odnosno recept kako se sistemski ubija privredni sistem i osiromašuje stanovništvo.
Sve ove neefikasnosti i nerazumno trošenje novca neko mora da plati, a nema ko drugi nego stanovništvo i privreda Srbije. Suočavanje sa tom istinom može se malo odložiti kroz dodatno zaduživanje države u inostranstvu, ali onda nam pristiže i trošak visokih kamata koje će plaćati i buduće generacije.
Sve ovo građani Srbije osećaju na svojoj koži kad na policama prodavnica, za stolovima restorana ili na šalterima raznih službi uoče da su cene danas više nego što su bile juče. Oni koji to više ne žele da trpe napuštaju zemlju. Da li se iko u sistemu zabrinuo zbog toga? Ne, svaki iseljenik znači jedan nezadovoljnik manje, a jednu gastarbajtersku doznaku više.
Problem se dodatno komplikuje kad proizvođači sa privilegovanim statusom pritisnu trgovce da im daju privilegovan položaj i na policama, što ima za posledicu da mali i srednji proizvođači gube tržišne pozicije i polako nestaju
Ovaj tekst nema aspiracije da u potpunosti i neopozivo utvrdi razloge lošeg života (visokih cena), već da osvetli samo neke ključne, ali ne jedine probleme. Samo uz sistemski pristup, u kome sva tri učesnika imaju svoju ulogu, interese, legitimna prava i obaveze, moguće je cene na policama prilagoditi realnim mogućnostima kupaca. Svako neopravdano prebacivanje tereta sa jednog na drugog učesnika u ovom trouglu samo stvara nove probleme i nove troškove, koji će kad-tad morati da se plate.
Ovakav zaključak nije uperen ni protiv velikih proizvođača i trgovaca, niti stranih investitora, jer bez velikih igrača nema razvoja. Ovo je samo apel da bez poštenih, sistemskih rešenja, koja će poštovati interese svih učesnika na tržištu, nema dobitne kombinacije za srpsko društvo. Otvorena privreda uključena u svetske privredne tokove, jeftina i efikasna javna uprava (država), nezavisni i kompetentni sudovi su prvi preduslovi boljeg života. Prvi potez se očekuje od države, koja mora da se menja da bi menjala druge.
