Dok se nekada pod ekološkom krizom podrazumevala povećana koncentracija ugljenika u atmosferi, danas je jasno da je problem mnogo složeniji. Objašnjava se konceptom planetarnih granica, prirodnih ograničenja do kojih ekonomske aktivnosti mogu da se odvijaju bez većih posledica po planetu i život. Kada se prekorače, dolazi do destabilizacije životnih uslova čije posledice nije lako sagledati. Takvih granica je devet i uključuju promenu klime i biodiverziteta, promene u litosferi, slatkovodnim sistemima, biogeohemijske tokove, uticaj novih entiteta (plastika), zakiseljenje okeana, atmosfersko zagađenje aerosolima i degradaciju ozonskog omotača.
Od devet granica, čovečanstvo je premašilo šest. Zemlja postaje nenastanjiva. Za mnoge je ona to odavno, pošto bi broj klimatskih izbeglica do 2050. mogao da premaši milijardu ljudi. Paralelan problem su rastuće nejednakosti, jer se plodovima privrednog rasta ubedljivo najviše slade već bogati, čija ugljenički intenzivna potrošnja najviše i doprinosi klimatskim promenama. Na taj način, siromašne zemlje su višestruke žrtve onih bogatih.
Upravo je veza između ekološke krize i ekonomskog jaza predmet teorije odrasta (degrowth). Veliku međunarodnu pažnju odrast stiče tokom pandemije 2020, a ta teorija zasnovana je na tezi da je imperativ ekonomskog rasta glavni uzrok ekološke i društvene krize. Zato rešavanje ovih problema traži odustajanje bogatih zemalja od ekonomskog rasta po svaku cenu, odnosno – prevazilaženje kapitalizma.
Ovu ideju je iz više perspektiva predstavio Džejson Hikel, ekonomski antropolog i predavač na Autonomnom univerzitetu u Barseloni. Njegov rad fokusiran je na globalnu političku ekonomiju, kolonijalizam, nejednakost i ekološku ekonomiju, koje objedinjuje u svojoj knjizi Manje je više, globalno najuticajniji naslov na temu odrasta a koju je na srpskom objavila izdavačka kuća Clio.
Na pitanje o samoj definiciji odrasta, Hikel odgovara da „odrast znači smanjiti nepotrebnu kapitalističku proizvodnju i potrošnju elita, kako bismo svoje privrede usmerili ka društvenom napretku i ostvarenju ekoloških ciljeva“. Zato se, kako navodi, odrast fokusira na bogate zemlje, a ne na one u razvoju. „Bogate zemlje koriste veoma mnogo energije, višestruko iznad ostatka sveta. To znači da je ekstremno teško dekarbonizovati ekonomiju dovoljno brzo kako bismo globalno zagrevanje održali ispod dva stepena“, objašnjava Hikel.
Šta je potrebno da bi se zagrevanje održalo ispod dva stepena?
Naučnici su odlučni u tome da, ukoliko želimo da ostvarimo taj cilj, bogate zemlje moraju da smanje potrošnju energije. To je delom moguće kroz rast energetske efikasnosti, ali neophodno je i direktno smanjenje štetnih i manje potrebnih oblika proizvodnje. Veliki deo svetske privrede postoji samo da bi opsluživao akumulaciju kapitala i potrošnju elita, a potpuno su nepotrebne iz ugla ljudske dobrobiti: oglašavanje, naoružavanje, privatni avioni, jahte, brza moda… Zašto ulažemo energiju u ove delatnosti usred klimatske krize? To je suludo. Ako ove delatnosti smanjimo, moći ćemo direktno da snizimo potrošnju energije i tako ćemo brže dekarbonizovati ekonomiju.
Veliki deo svetske privrede postoji samo da bi opsluživao akumulaciju kapitala i potrošnju elita, a potpuno su nepotrebne iz ugla ljudske dobrobiti: oglašavanje, naoružavanje, privatni avioni, jahte, brza moda… Zašto ulažemo energiju u ove delatnosti usred klimatske krize? To je suludo
Kao heterodoksna, pa čak i antikapitalistička ideja, odrast povezuje ekološku krizu sa nizom društvenih zala kao što su izrazite nejednakosti, rast individualizma i politička apatija. Šta povezuje ove dve dimenzije problema?
Ključno je shvatiti da se ne suočavamo samo sa ekološkom, već i sa društvenom krizom: milijarde ljudi su još uvek uskraćene za pristup neophodnim dobrima i uslugama. Otkud ova protivrečnost? Kako to da svetska privreda proizvodi toliko puno, da prevazilazi planetarne granice, a da ipak milijarde još uvek ne žive pristojne živote? Pa, zbog kapitalizma. Treba razumeti da je kapitalizam fundamentalno nedemokratski. To je sistem gde proizvodnju kontroliše kapital: ključne finansijske kompanije, velike korporacije i najbogatiji jedan odsto stanovnika sa svojim ulaganjima. Oni odlučuju šta proizvodimo i u čiju korist.
Kako to da svetska privreda proizvodi toliko puno, a milijarde ljudi još uvek ne žive pristojno? Kapitalizam je fundamentalno nedemokratski sistem, jer jedan odsto najbogatijih stanovnika odlučuje šta ćemo da proizvodimo i u čiju korist
Što se tiče kapitala, svrha proizvodnje i nije u zadovoljenju ljudskih potreba, niti u ostvarivanju društvenog napretka, već maksimiranje profita. Zato su tu izopačeni oblici proizvodnje poput fosilnih goriva, velikih vikendica, džipova ili brze mode – jer su vrlo profitabilni kapitalu – dok je obnovljive energije, pristupačnih stanova ili javnog prevoza uvek nedovoljno. Ti oblici proizvodnje su ili premalo ili uopšte nisu profitabilni. A ne mora da bude tako. U istinskoj ekonomskoj demokratiji, mogli bismo usmeriti proizvodnju ka stvarnim ljudskim potrebama, kao i ka ostvarenju ekoloških ciljeva. Time bismo brzo rešili i društvene i ekološke probleme.
Dok klimatske promene gotovo u potpunosti uzrokuju bogate zemlje, gotovo celokupnu ljudsku i materijalnu štetu trpe one manje razvijene, od Južne Amerike do Jugoistočne Azije. Čak je i Balkan naročito pogođen globalnim zagrevanjem. Šta „male“ zemlje mogu da učine kako bi se zaštitile?
Bogate zemlje se moraju primorati da ubrzaju dekarbonizaciju i umanje svoju potrošnju sirovina. Deluje nezamislivo da ih se na to natera, ali setimo se da bogate zemlje potpuno zavise od prisvajanja rada i resursa iz ostatka sveta – sa globalnog juga, u koji svrstavam i Istočnu Evropu. Tako posmatrano, bogate zemlje su potpuno zavisne. Radi se o neverovatnoj poluzi koju jug treba da iskoristi. To će zahtevati strateško jedinstvo i međusobnu saradnju zemalja juga.
Svrha proizvodnje i nije da se zadovolje ljudske potrebe i ostvari društveni napredak, već maksimiranje profita. Otuda toliko fosilnih goriva, velikih vikendica, džipova ili brze mode, dok je obnovljive energije, pristupačnih stanova ili javnog prevoza uvek nedovoljno
Jedna od najvećih kontroverzi današnjice je zelena agenda, odnosno međunarodni projekat prelaska na obnovljive izvore energije, zarad održivog ekonomskog rasta. Da li je takav ekonomski rast moguć?
Bogate zemlje više ne mogu da jure ekonomski rast, a da dovoljno brzo spuste emisije ugljen-dioksida i vrate se u okvir planetarnih granica. Ali za zemlje u razvoju takav rast jeste moguć: one su na mnogo nižem nivou potrošnje energije i sirovina, tako da mogu povećati agregatnu proizvodnju, ispuniti razvojne ciljeve i istovremeno vršiti dekarbonizaciju u skladu sa Pariskim sporazumom. To podrazumeva i ostanak unutar planetarnih granica.
Čitaoci treba da znaju da, kad pozivamo na odrast u bogatim zemljama, to ne znači da sve delatnosti treba da se smanje. Cilj je umanjiti samo one štetne i društveno nepotrebne. Druge bismo delatnosti pak mogli da povećamo – poput razvoja obnovljivih izvora energije, javnog prevoza, javnog zdravstva i tako dalje. Ključno je utvrditi koje tačno sektore želimo da razvijemo, a koje da destimulišemo. O tome treba odlučivati demokratski.
Bogate zemlje se moraju primorati da umanje potrošnju sirovina. One potpuno zavise od prisvajanja rada i resursa iz ostatka sveta. Tako posmatrano, bogate zemlje su potpuno zavisne. Radi se o neverovatnoj poluzi koju bi zemlje juga i Istočne Evrope trebalo da iskoriste
Ko najviše profitira od svetske zelene agende i gotovo religiozne ideje će nas tehnološki razvoj spasiti od klimatskog sloma?
Očigledno je da narativ o „zelenom rastu“ služi samo da opravda kapitalizam. Navodi nas da progutamo priču kako sve može da ostane po starom, a da se ipak ostane kompatibilan sa ekologijom. U stvarnosti, ekološka održivost znači prevazilaženje kapitalizma i prelazak na demokratsku, postkapitalističku ekonomiju.
Vaša knjiga Manje je više prevedena je i u Srbiji, gde narod mesecima protestuje protiv Rio Tinta, koji otpočinje jedan od najvećih projekata eksploatacije litijuma na svetu. Kakve su ekonomske i društvene koristi takvih projekata? Šta biste poručili građanima Srbije?
To je savršen primer onoga na šta pozivam. Vidite, bogate zemlje troše ogromne količine energije pa će im, kako bi zadovoljili tražnju za obnovljivim izvorima, biti potrebno mnogo sirovina kao što je litijum. I naravno, pokušaće da ih dobiju što je jeftinije moguće, izrabljivanjem siromašnijih zemalja. Nemačka to pokušava u Srbiji. Dakle, jasno se vidi kako ogromna potrošnja i ekonomski rast u bogatim zemljama stvaraju ekološku i društvenu štetu u ostatku sveta. Odrast bi u bogatim zemljama smanjio tražnju za stvarima poput litijuma i stoga predupredio ovaj vid pritiska.
Narativ o „zelenom rastu“ služi samo da opravda kapitalizam, da progutamo priču kako sve može da ostane po starom. U stvarnosti, ekološka održivost znači prevazilaženje kapitalizma i prelazak na demokratsku, postkapitalističku ekonomiju
Moj odgovor za građane Srbije, kao i građane svih zemalja globalnog juga, jeste da pozivaju na odrast u jezgru imperije, u Nemačkoj i drugim bogatim zemljama koje proždiru planetu i našu budućnost. Takođe, dopustite mi da kažem, Srbija bi trebalo da se bori za ekonomsku nezavisnost. Zašto da je izrabljuju strane rudarske kompanije? Ako će da razvija ovaj resurs, trebalo bi da ima punu kontrolu i čini to pod sopstvenim uslovima, na društveno i ekološki bezbedan način, zadržavajući dobit i korist u Srbiji.
