Ekonomska politika Srbije u protekloj deceniji gotovo u potpunosti je oblikovana narativom investicionog optimizma. Privredni rast, rekordni prilivi stranih direktnih investicija, veliki infrastrukturni projekti i upečatljive makete postali su centralni dokaz navodnog ekonomskog preobražaja zemlje.
Od 2014, kada je Aleksandar Vučić preuzeo funkciju premijera, privlačenje stranog kapitala postaje ključni stub razvoja, dok se uloga države postepeno pomera od regulatorne ka aktivno intervencionističkoj, jer država obilnim subvencijama, poreskim olakšicama i ubrzanim administrativnim procedurama preuzima ulogu posrednika rasta.
Na agregatnom makroekonomskom nivou, rezultati na prvi pogled deluju uverljivo. Pogotovo ako se ima u vidu da je, prema podacima Ministarstva finansija za prethodne i procenama za prošlu godinu, od 2014. do 2025. nominalni bruto domaći proizvod povećan sa nepunih 38 milijardi na oko 85,5 milijardi evra ili za 133 odsto.
Efekti inflacije i „jačanja“ dinara
Znatno drugačija slika, međutim, dobija se ako se isključe efekti inflacije, jer je u tom periodu, takođe po zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, ovdašnji BDP realno povećan za samo 38,7 odsto, tako da je u proseku rastao sporije od tri odsto godišnje. Tempom od oko tri odsto u proseku srpska ekonomija realno je rasla i u prethodne četiri godine. Jedini izuzetak je 2021, kada je, neposredno nakon pandemije, ostvaren najveći rast od 7,9 odsto, kojim je praktično nadoknađen pad u prethodnoj godini od jedan odsto.
Ostvareni rezultati na prvi pogled deluju uverljivo, jer je od 2014. do 2025. nominalni BDP povećan sa 38 na 85,5 milijardi evra ili za 133 odsto. A realno je povećan za samo 38,7 odsto, tako da je u proseku rastao sporije od tri odsto godišnje
Jasno uočljiva razlika između značajno bržeg nominalnog i sporijeg realnog rasta BDP-a posledica je činjenice da se on utvrđuje u dinarima, a potom preračunava u evre. A pre 11 godina, u januaru 2015, evro je vredeo 122,7 dinara, a već sedam godina u kontinuitetu srednji kurs NBS je oko 117,3 dinara za evropsku valutu. Drugim rečima, čak i da je nominalni BDP u dinarima 2025. bio isti kao 2015, prošle godine bi u evrima bio za 4,6 odsto veći, zbog „jačanja“ dinara.
Ključni problem rasta srpskog BDP-a, međutim, nije toliko njegova dinamika, već struktura. Prema podacima NBS i Republičkog zavoda za statistiku, rast je dominantno vođen ličnom i javnom potrošnjom, građevinarstvom i investicijama finansiranim spoljnim kapitalom, dok rast produktivnosti, tehnološki napredak i domaća akumulacija kapitala imaju znatno skromniji doprinos.
Strane direktne investicije (SDI) predstavljaju okosnicu tog modela. Srbija je u više navrata bila regionalni lider po bruto prilivu SDI. Rekordna je bila 2024, kada je neto priliv SDI bio 4,6 milijardi evra ili oko 5,5 odsto BDP-a. Već 2025, međutim, dolazi do naglog preokreta. Neto priliv SDI u prvih osam meseci prošle godine bio je oko 1,5 milijardi evra, upola ili preciznije 54 odsto manji nego u istom periodu 2024.
Domaći rast i strani faktori
Ovaj zaokret jasno osvetljava ranjivost modela rasta koji u velikoj meri zavisi od spoljnog investicionog ciklusa i globalnih uslova, od usporavanja nemačke i evropske industrije, preko rasta kamatnih stopa, do pojačanih geopolitičkih neizvesnosti.
Istovremeno, Srbija se suočava sa dubokim demografskim padom. Kombinacija negativnog prirodnog priraštaja i kontinuirane emigracije dovela je do toga da sada ima 437.000 stanovnika manje nego 2015. Odlazak radno sposobnog i obrazovanog stanovništva ima direktne makroekonomske posledice. S jedne strane dugoročno se ograničava potencijal rasta i sužava poreska baza, a s druge dodatno jača pritisak na penzioni i zdravstveni sistem. U takvom kontekstu, svako novo radno mesto stvoreno subvencionisanim investicijama ima manju realnu vrednost nego što to sugerišu agregatne statistike zaposlenosti, koje pokazuju da je stopa nezaposlenosti pala na rekordno niskih 8,6 odsto.
Najveći problem nije dinamika, već struktura rasta BDP-a, jer on dominantno zavisi od lične i javne potrošnje, građevinarstva i investicija finansiranih spolja, a mnogo manje mu doprinose rast produktivnosti, tehnološki napredak i domaća ulaganja
Prvi talas stranih investicija bio je gotovo potpuno usmeren ka sektorima sa visokim udelom manuelnog rada – proizvodnji komponenti za automobile, kablovskoj industriji, tekstilu i jednostavnim montažnim procesima. Politički cilj bio je jasan – brzo smanjenje nezaposlenosti, koja je do kraja 2014. bila veća od 20 odsto.
Uz dodatne poreske olakšice, besplatno zemljište i javno finansiranu infrastrukturu, država je investitorima nudila i direktne subvencije, neretko veće od 10.000 evra po zaposlenom. Po ugovoru iz novembra 2025. Ministarstvo privrede obezbediće podršku od sedam miliona evra za pogon kineske kompanije Fine Stamping u Apatinu, u kojoj bi do kraja 2028. trebalo da bude zaposleno 150 stalnih radnika. To znači da će država za svako novo radno mesto u tom pogonu iz budžeta izdvojiti čak 46.666 evra.
Ovaj pristup je kratkoročno dao merljive rezultate, jer je stopa nezaposlenosti od početka 2022. pala na jednocifreni nivo. Za to je, međutim, plaćena visoka cena. Prosečne bruto zarade proizvodnih radnika u velikom broju subvencionisanih fabrika ostale su blizu minimalne, dok je produktivnost rada značajno ispod proseka EU. Struktura izvoza ostala je dominantno zasnovana na proizvodima sa niskom dodatom vrednošću, a udeo prerađivačke industrije u BDP-u ne samo da nije povećan, već je od 2015. do 2024. smanjen sa 15,6 na 12,7 procenata.
Poseban problem je što su brojne investicije, najavljivane kao strateški i tehnološki iskorak, ostale na nivou memoranduma o razumevanju. To, između ostalog, važi za pregovore sa finskom kompanijom Sisu o revitalizaciji FAP-a u Priboju, na sva zvona najavljivani dolazak nemačkog mesnog giganta Tenisa i partnerstvo Mercedesa sa Ikarbusom, koji i dalje gomila gubitke, a na kraju 2024. je imao samo osam zaposlenih.
Pre 11 godina, u januaru 2015. evro je vredeo 122,7 dinara, a srednji kurs za celu 2025. bio je 117,2 dinara. Zbog toga, čak i da je nominalni BDP u dinarima 2025. bio isti kao 2015, prošle godine bi u evrima bio za 4,6 odsto veći, zbog „jačanja“ dinara
Kriza evropske automobilske industrije dodatno je razotkrila krhkost ovog modela. Samo u prošloj godini Leoni je zatvorio pogon u Malošištu, Beneton u Nišu, Džinsi u Leskovcu, Kentaur u Vranju, a ove će njihovim stopama nastaviti Drekslmajer iz Zrenjanina. Uz to mnoge druge kompanije, od kojih je neke država častila subvencijama, smanjile su proizvodnju i podelile na stotine otkaza, tako da je u relativno kratkom roku bez posla ostalo skoro 10.000 ljudi. Sve u svemu, ispostavilo se da samo subvencije iz budžeta nisu garancija za dugoročno održiva radna mesta.
„Skok u budućnost“ preko fiskalne granice
Poseban problem je saradnja sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Ona je započeta 2013. i praćena je ambicioznim najavama ulaganja u visoke tehnologije, uključujući fabriku čipova Mubadale i projekte u avio-industriji, a do danas nijedan od njih nije realizovan. Osim Beograda na vodi, za koji je država obezbedila besplatno zemljište i brojne druge pogodnosti i do sada je neuporedivo više uložila nego što je od tog projekta dobila. Na stranu manjak transparentnosti.
Plan „Srbija 2027 – Skok u budućnost“, po rečima zvaničnika, obuhvata projekte vredne 17 milijardi evra, a Fiskalni savet upozorava da troškovi kamata od oko dve milijarde evra predstavljaju ozbiljan dugoročni rizik i već premašuju ukupna izdvajanja za nauku i kulturu zajedno
S druge strane, ulazak kineskih kompanija u ključne industrijske sisteme, RTB Bor i Železaru Smederevo, rezultirao je rastom izvoza i proizvodnje. Ziđin je postao najveći izvoznik, a dve njegove ćerke-firme, Ziđin Majning i Ziđin Koper su 2024. zajedno ostvarile prihod veći od 210 milijardi dinara i neto dobit od skoro milijardu evra, ali uz ozbiljne ekološke i društvene troškove. Istovremeno, SAD su zabranile uvoz guma iz fabrike Linglong u Zrenjaninu, a brojni krediti za infrastrukturu su produbili finansijsku i geopolitičku zavisnost Srbije od Kine.
Najnovija faza ekonomske politike svodi se na plan „Srbija 2027 – Skok u budućnost“, koji, po rečima zvaničnika, obuhvata projekte vredne 17 milijardi evra i godišnje kapitalne investicije od oko sedam odsto BDP-a. Fiskalni savet upozorava da troškovi kamata od oko dve milijarde evra predstavljaju ozbiljan dugoročni rizik i već premašuju ukupna izdvajanja za nauku i kulturu zajedno.
Posebno zabrinjava praksa usvajanja posebnih, lex specialis, zakona za realizaciju megaprojekata, čime se zaobilaze standardne procedure javnih nabavki i kontrole troškova. U odsustvu rigoroznih analiza koristi i troškova, kapitalne investicije prerastaju u fiskalni hazard, a rizik od sistematskog probijanja troškova postaje ugrađen u sam model rasta.
Posebno zabrinjava praksa usvajanja posebnih, lex specialis, zakona za realizaciju megaprojekata, čime se zaobilaze standardne procedure javnih nabavki i kontrole troškova. U odsustvu rigoroznih analiza koristi i troškova, kapitalne investicije prerastaju u fiskalni hazard
Kada se podvuče crta ispod decenije investicionog optimizma, postaje jasno da je Srbija ostvarila rast, ali bez dubinske transformacije ekonomije. Između maketa i stvarnosti ostao je strukturni jaz, a cenu tog jaza, kroz dug, subvencije i ekološke troškove, dugoročno će snositi građani.
