Srbija se poslednje četiri decenije suočavala sa različitim fundamentalnim ekonomskim problemima, u početku sa visokom inflacijom i hiperinflacijom, potom sa visokim javnim dugom, a sada sa slabim privrednim rastom i emigracijom stanovništva. Upravo te probleme, njihove uzroke, mehanizme generisanja, kao i manje ili više uspešne politike i reforme za njihovo rešavanje analizira i profesor Ekonomskog fakulteta Pavle Petrović u svojoj knjizi „Makroekonomske krize i reforme u Srbiji 1980-2023: ekonometrijska analiza“, u izdanju SANU, 2024.
Analize u knjizi zasnovane su na naučnim radovima koje je Petrović sa saradnicima objavio u vodećim međunarodnim naučnim časopisima i relevantne su, kako za razumevanje uzročno-posledičnih veza u srpskoj privredi, tako i sa stanovišta kreiranja ekonomske politike i reformi u budućnosti. Dodatna relevantnost knjige je u tome što se istraživanja predstavljena u njoj zasnivaju na savremenim ekonometrijskim metodima, čime se povećava njihova verodostojnost.
U vrtlogu inflacije ili sumanuta trka plata i cena
Ekonometrijska analiza visokih inflacija i hiperinflacija predstavlja jednu od najvažnijih oblasti istraživanja, kojoj je posvećeno više od polovine knjige. Analiza dinamike inflacije po potperiodima ima duboko ekonomsko opravdanje, jer su uzroci inflacije, državni okvir, privredni ambijent i reakcije ekonomske politike, u svakom od njih bili suštinski drugačiji.
U prvom poglavlju dokazuje se da je tokom 80-ih godina primarni ekonomski uzrok visoke inflacije, koja je na kraju prešla u hiperinflaciju, bila platnobilansna kriza, odnosno nemogućnost servisiranja spoljnog duga tadašnje Jugoslavije, što je dovelo do nestašice deviza, a posledično do depresijacije dinara. Ekonometrijske jednačine, sadržane u knjizi, pokazuju da se slabljenje dinara u velikoj meri prenosilo na inflaciju, a da je inflacija obezvređivala realnu vrednost zarada.
Samoupravna preduzeća su povećavala nominalne zarade pokušavajući da spreče njihov realni pad, ali je to povratno, preko rasta troškova i tražnje, dodatno ubrzavalo inflaciju. Da bi se omogućila isplata uvećanih zarada, sprečila opšta nelikvidnost, duboka recesija i masovno političko nezadovoljstvo, Narodna banka Jugoslavije je štampala novac, što je ubrzavalo inflaciju, nakon čega je sledio još veći pad realnih zarada.
Tokom 80-ih godina primarni ekonomski uzrok visokog rasta cena bila je platnobilansna kriza, koja je dovela do nestašice deviza i slabljenja dinara, što se prenosilo na inflaciju i obezvređivalo realnu vrednost zarada. Da bi omogućila isplatu nominalno uvećanih plata, Narodna banka je štampala dodatni novac, ali je to samo ubrzavalo inflaciju, nakon čega je sledio još veći pad realnih zarada
Doprinos Petrovića i njegovih saradnika je u tome što su primenom ekonometrijskih metoda čvrsto dokazali prethodno opisani mehanizam generisanja inflacije i procenili kvantitativne veze između štampanja novca, deviznog kursa, zarada i inflacije. Osim identifikovanja mehanizama generisanja inflacije, on objašnjava fundamentalne uzroke inflacije koji su se nalazili u neefikasnom privrednom sistemu i nespremnosti tadašnjih vlasti da sprovedu reforme kojima bi se uspostavila tržišna privreda.
Umesto zatvaranja neefikasnih preduzeća i stvaranja zakonskih mogućnosti za razvoj privatnog sektora, vlasti su tokom 80-ih godina štampanjem novca pokušavale da očuvaju preduzeća gubitaše. Na osnovu teorijski identifikovanog i ekonometrijski ocenjenog mehanizma generisanja inflacije, Petrović zaključuje da je ključnu ulogu u zaustavljanju inflacije početkom 1990. imalo fiksiranje kursa dinara prema nemačkoj marki, ali da je raspad zemlje pokrenuo novu inflaciju.
Hiperinflacija kao rezultat prekomernog štampanja novca i odlaganja reformi
Posebnu vrednost knjige predstavlja ekonometrijska analiza i ekonomsko tumačenje hiperinflacije tokom prve polovine 90-ih godina prošlog veka, koja predstavlja jednu od najvećih i najdužih hiperinflacija u ekonomskoj istoriji. Ekonometrijska analiza pokazuje da je primarni ekonomski uzrok ove hiperinflacije bio fiskalni deficit, koji je bio posledica vanekonomskih faktora kao što su raspad Jugoslavije, ratovi u okruženju, sankcije, ali i politička nespremnost tadašnje vlasti da na organizovan način uskladi rashode sa smanjenim prihodima države.
U takvim okolnostima fiskalni deficit je finansiran štampanjem novca, što je neposredno uzrokovalo pad vrednosti dinara, koji se potom prenosio na inflaciju. Inflacija je obezvređivala realnu vrednost prihoda države i građana, što je država pokušavala da izbegne ubrzanjem štampanja novca, ali to je još više ubrzavalo depresijaciju dinara i inflaciju, usled čega su realni prihodi države i građana još brže opadali.
Programom Dragoslava Avramovića, krajem januara 1994, za nekoliko dana zaustavljena je hiperinflacija vezivanjem dinara za nemačku marku, kao i politikom štampanja dinara samo uz devizno pokriće. To je kratko trajalo, jer je od sredine 1994. ponovo krenulo emitovanje novca bez deviznog pokrića
U knjizi se ekonometrijski dokazuje, a potom objašnjava kako se tokom hiperinflacije menjalo ponašanje građana i preduzeća. Na početku hiperinflacije građani i privreda su cene svojih usluga i proizvoda određivali na osnovu realizovanih državnih politika (štampanje novca, politika zarada i dr.) da bi sa ubrzanjem inflacije prešli na određivanje cena prema očekivanim politikama, što je u skladu sa hipotezom o racionalnim očekivanjima.
Jedan od inovativnih rezultata koji je relevantan za ekonomsku nauku su ekonometrijski dokazi da je priroda međuzavisnosti između ekonomskih pojava drugačija kada se one analiziraju na osnovu dnevnih podataka, nego kada se analiziraju na osnovu mesečnih ili kvartalnih podataka. Utvrđivanje i kvantifikovanje uzročnih veza između ekonomskih pojava u uslovima ekstremno visoke hiperinflacije, zahtevalo je primenu složenih ekonometrijskih metoda, ali je u knjizi fokus na ekonomskom tumačenju dobijenih rezultata i analizi ekonomskih politika koje su najpre dovele do hiperinflacije, a potom i do njenog zaustavljanja.
Na kraju ovog poglavlja analizira se program Dragoslava Avramovića, kojim je krajem januara 1994. za nekoliko dana zaustavljena hiperinflacija vezivanjem dinara za nemačku marku, kao i politikom štampanja dinara samo uz devizno pokriće. Potom se analiziraju razlozi ponovnog pokretanja visoke inflacije krajem 1994, koja je trajala sve do 2000. Kao neposredni razlog pokretanja inflacije prepoznato je emitovanje novca bez deviznog pokrića od sredine 1994, dok su fundamentalni razlozi izostanak fiskalne konsolidacije i reformi privrede.
Prekinuta direktna veza između pada dinara i rasta cena
U posebnom poglavlju analizira se kretanje inflacije u Srbiji nakon 2000. Tokom prve decenije ovog veka inflacija je oborena na oko 10 odsto godišnje, što predstavlja višestruko smanjenje u odnosu na inflaciju od oko 50 odsto godišnje tokom druge polovine 90-ih. Inflacija tokom prve decenije bila je veća nego u razvijenim zemljama zbog usklađivanja administrativno kontrolisanih cena sa troškovima, konvergencije ostalih cena ka svetskim, ali i zbog bržeg rasta domaće tražnje od rasta proizvodnje, koji je omogućen velikim prilivom kapitala iz inostranstva.
Tokom druge decenije ovog veka Srbija je konačno oborila inflaciju na nivo koji je sličan onom koji postoji u evropskim zemljama. Uslovi za njeno dugoročno obaranje stvoreni su promenom pozicije Narodne banke, koja je od 2000. prestala da štampa novac kako bi pokrila gubitke preduzeća i finansirala državne rashode. Ovakva politika je bila omogućena eliminacijom društvenih preduzeća, privatizacijom ili stečajem i okretanjem države ka neinflatornim izvorima finansiranja deficita.
Ekspanzivna fiskalna politika u nekim periodima ekonomskih kriza, čak i u malim otvorenim privredama, pozitivno utiče na oporavak privrede. Na taj pozitivan efekat na privredni rast, zaposlenost i zarade, međutim, može da se računa samo ako se povećavaju javne investicije, dok povećanje tekuće javne potrošnje nema značajne efekte
Ekonometrijske analize pokazuju da je promena privrednog sistema imala za posledicu promenu međuzavisnosti između monetarne politike, kursa i inflacije u smeru slabljenja uticaja kursa na inflaciju. Relativno veliko slabljenje dinara tokom i nakon velike finansijske krize 2008. i 2009, koje je bilo neophodno da bi se smanjio deficit u spoljnoj trgovini, nije značajno uticalo na inflaciju, za razliku od 80-ih godina prošlog veka. Poslednja inflaciona epizoda u periodu između 2021. i 2023. pokazuje da su sada pokretači inflacije u Srbiji slični kao u drugim tržišnim privredama i da se nalaze kako na strani troškova (rast cena energenata, metala, hrane i dr.), tako i na strani tražnje (visoka i neselektivna potrošnja države).
Fiskalna politika i privredni rast
Drugi deo knjige počinje analizom uticaja fiskalne politike na privredni rast u Srbiji i zemljama centralne i istočne Evrope (zemlje CIE). Ova analiza je važna jer se njom pokazuje da empirijska istraživanja ne potkrepljuju pojednostavljene odgovore na pitanje o uticaju fiskalne politike na privredu. U Srbiji, ali i u svetu, u široj javnosti, ali i među ekonomistima postoji tendencija svrstavanja u one koji skoro uvek preporučuju ekspanzivnu fiskalnu politiku i one koji smatraju da takva politika nikada nije dobra.
Sofisticirane ekonometrijske analize koje je sproveo profesor Petrović sa saradnicima, pokazuju da je ekspanzivna fiskalna politika u nekim vremenima korisna, kao i da njeni efekti zavise od toga na koji način se sprovodi. Takva politika pozitivno utiče na oporavak privrede u periodima ekonomskih kriza, čak i u malim otvorenim privredama, kao što su privrede zemalja CIE. Drugi važan rezultat je da pozitivan efekat fiskalne politike na privredni rast, zaposlenost i zarade postoji, ako se povećavaju javne investicije, dok povećanje tekuće javne potrošnje nema značajne efekte.
Da li Srbija sustiže evropske zemlje po nivu razvijenosti
Najveći deo drugog dela knjige posvećen je analizi determinanti dugoročnog rasta evropskih zemalja, kao i postojanju konvergencije manje razvijenih evropskih zemalja ka razvijenim evropskim zemljama. Na osnovu ekonometrijskih analiza zaključuje se da zemlje CIE od sredine 90-ih godina prošlog veka konvergiraju po nivou razvijenosti ka razvijenim evropskim zemljama, dok zemlje južne Evrope (Portugalija, Španija, Italija i Grčka) ne konvergiraju ka razvijenim zemljama zapadne i severne Evrope.
Važan rezultat je da Srbija ne konvergira ka zemljama CIE po nivou razvijenosti, što je posledica toga da ona nakon 2000. raste sličnom brzinom kao i zemlje CIE, iako je skoro upola manje razvijena od njih. Konvergencija Srbije ka razvijenim evropskim zemljama je takođe vrlo spora, iako je ona na samo 36-37 odsto od nivoa njihove razvijenosti.
Autori knjige zaključuju da migracije iz zemalja centralne i istočne Evrope na srednji rok imaju izrazito pozitivan uticaj, jer dovode do smanjenja nezaposlenosti, snažnog rasta realnih zarada i do visokog priliva doznaka, ali odlazak produktivnog i mladog stanovništva negativno utiče na rast produktivnosti i inovacija, a time i na mogućnost brzog privrednog rasta u dugom roku
Dostizanje visokog nivoa razvijenosti za zemlje veličine Srbije uslovljeno je postojanjem visoko razvijene prerađivačke industrije. Na osnovu ekonometrijskih analiza Petrović zaključuje da produktivnost u prerađivačkoj industriji u zemljama CIE konvergira ka produktivnosti u razvijenim evropskim zemljama dok u Srbiji stagnira od 2013. Ključni faktori od kojih zavisi da li manje razvijene evropske zemlje konvergiraju ka razvijenim zemljama su nivo investicija, kvalitet institucija i nivo i kvalitet obrazovanja. Na osnovu ovih rezultata Petrović zaključuje da su ključni uslovi da Srbija sustigne razvijene evropske zemlje da u periodu od nekoliko decenija ima visoke investicije od oko 25 odsto BDP-a, da značajno unapredi kvalitet institucija (smanji korupciju, unapredi vladavinu zakona, poboljša kompetentnost državne uprave i dr.) i da poveća kvalitet obrazovanja.
Uticaj sadašnjih migracija na budući privredni rast
Završna poglavlja knjige posvećena su ekonometrijskoj analizi determinanti migracija iz zemalja CIE ka razvijenoj Evropi, kao i uticaju migracija na privredni rast Srbije u budućnosti. Na osnovu ekonometrijske analize zaključuje se da su ove migracije u značajnoj meri posledica visoke razlike između tražnje i ponude za radnom snagom u razvijenoj Evropi, koja je rezultat niskog prirodnog priraštaja (demografski jaz), kao i da su migracije veće iz zemalja koje više zaostaju za razvijenom Evropom po nivou razvijenosti i kvalitetu institucija. Takođe, migracije su veće iz zemalja koje pod ostalim nepromenjenim uslovima imaju obrazovaniju radnu snagu.
U knjizi se potom analizira kako emigracije utiču na ekonomski razvoj zemalja CIE i zaključuje da je uticaj u srednjem roku izrazito pozitivan, jer one dovode do smanjenja nezaposlenosti, snažnog rasta realnih zarada kao i do visokog priliva doznaka. Međutim, odlazak produktivnog i mladog stanovništva iz zemalja CIE pogoršava demografsku strukturu populacije u ovim zemljama, negativno utiče na rast produktivnosti i inovacija, a time i na mogućnost brzog privrednog rasta u dugom roku. Na osnovu ocenjenih ekonometrijskih jednačina zaključuje se da su ključni uslovi za zaustavljanje emigracija iz zemalja CIE, smanjivanje razlika u nivou razvijenosti u odnosu na razvijenu Evropu i podizanje kvaliteta institucija u zemljama CIE.
Mada analize u knjizi pokrivaju period duži od četiri decenije, one su i dalje relevantne, jer su neki fundamentalni problemi, koji su u prošlosti izazivali visoku inflaciju ili pretili krizom javnog duga, i dalje prisutni. Nizak kvalitet institucija, labava primena zakona i visoka korupcija opterećuju Srbiju od obnavljanja državnosti u 19. veku, a slabe institucije i sada ograničavaju brži privredni rast
Mada analize sadržane u knjizi pokrivaju period duži od četiri decenije u toku koga je došlo do promene privrednog sistema, državne teritorije i međunarodnih okolnosti, one su i dalje relevantne, ne samo sa teorijskog stanovišta nego i sa stanovišta ekonomske politike. Neki fundamentalni problemi, koji su u prošlosti izazivali visoku inflaciju i hiperinflaciju ili su pretili krizom javnog duga, i dalje su prisutni u privredi Srbije. Niska domaća štednja koja nije dovoljna za finansiranje investicija, kao i sklonost da potrošnja bude veća od dohotka predstavljaju staru boljku privrede Srbije, koja je i dalje aktuelna. Slično tome nizak kvalitet institucija, koji se manifestuje kroz labavu primenu zakona i visoku korupciju, opterećuje Srbiju od obnavljanja državnosti u 19. veku. Istraživanja predstavljena u knjizi pokazuju da slabe institucije i sada predstavljaju efektivno ograničenje za brži privredni rast Srbije i postepeno sustizanje razvijenih evropskih zemalja.
Knjiga profesora Petrovića predstavljaće važan izvor za buduće istraživače privrede Srbije, bivše Jugoslavije i centralne i istočne Evrope. Veći broj analiza i rezultata, kao što su mehanizmi generisanja hiperinflacije i determinante ekonomske konvergencije, od opšteg su interesa za ekonomiste koji se bave tim fenomenima. Za ekonomiste u Srbiji na početku istraživačke karijere, knjiga i naučni radovi koji stoje iza nje, mogu da budu neka vrsta putokaza kojim putem bi trebalo da idu, ako žele da ostvare relevantnu naučnu karijeru. Iako knjiga ima rigoroznu ekonomsko-teorijsku i ekonometrijsku osnovu, pisana je tako da je dostupna širem krugu čitalaca.
