Sve je prolazno, kriza je večna, kaže za Radar uticajni američki ekonomista Džozef Stiglic, profesor Univerziteta Kolumbija i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001, kome je Institut za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu prošle sedmice dodelio nagradu „Miladin Životić“ za višedecenijski društveno-kritički rad. Od kasnih devedesetih, kada je Stiglic bio predsednik Saveta ekonomskih savetnika predsednika SAD, a potom glavni ekonomista Svetske banke, svet je sa energičnih stopa privrednog rasta i kosmopolitske vere u tržišta skliznuo u polikrize, jer se, kako kaže, svet ne suočava sa samo jednim, već sa puno problema istovremeno.
„Najosnovniji je klimatska kriza, ali su tu i krize nejednakosti, demokratije… I sve su povezane, jer nejednakosti vode krizi demokratije, a ove dve krize mogu doprineti našoj nesposobnosti da rešavamo klimatske probleme“, ističe Stiglic u razgovoru za Radar.
Od 2008, a naročito od prvog Trampovog mandata 2016, jasno je da svedočimo krahu ekonomskog neoliberalizma. Šta ga je zamenilo? Janis Varufakis piše o „tehnofeudalizmu“, Branko Milanović o „nacionalnom tržišnom liberalizmu“…
Nema jedinstvenog sistema koji ga nasleđuje. Nekoliko njih se takmiči… Ono ka čemu SAD idu je vrsta oligarhije, dakle nedemokratski sistem. Sve je više nacionalizma, i to svuda, što je u suprotnosti sa globalnim identitetom koji je bio tako važan u decenijama nakon Drugog svetskog rata. Sama neoliberalna doktrina, zasnovana na ideji minimizacije uloge države, jeste skončala. Ipak nedovoljno je jasno šta dolazi posle… Nekada se diskutovalo o „trećem putu“: znamo da nesputana tržišta ne funkcionišu, kao ni centralno planiranje, ali i da između dva ekstrema postoji obilje različitih mogućnosti. Neke od njih su se pokazale disfunkcionalnim. Rekao bih da je upravo tehnofeudalizam primer disfunkcionalnosti. Postoje zemlje gde je socijalna demokratija još uvek živahna, tako da se nadam da će neka vrsta socijaldemokratije da prevlada.
Sve su jače snage koje povećavaju nejednakosti. Zabrinut sam zbog veštačke inteligencije, zbog jačanja desnice i činjenice da ljudi poput Trampa zloupotrebljavaju narodno nezadovoljstvo da bi onda, kada dođu na vlast, poreskom politikom bogate učinili još bogatijima
U svojoj najnovijoj knjizi Put u slobodu zagovarate „progresivni kapitalizam“ kao jedinu ispravnu mogućnost. Koliko je strm taj put?
Na neki način, taj put jeste strm… Ali, ako pitate većinu pojedinaca šta zapravo žele, kada im opišete ono što sam nazvao progresivnim kapitalizmom iliti socijaldemokratijom, rekao bih da bi velika većina ljudi to podržala. Kada bi se građani sastali i diskutovali o tome kakvu vrstu socio-ekonomskog i političkog uređenja žele, nema dileme da bi odabrali to. Ali politika je prljava, zaprljani su i tokovi informacija, pa izvojevati intelektualnu pobedu neće biti lako.
Pre dve godine, nagrada „Miladin Životić“ dodeljena je ekonomisti Tomi Piketiju, koji smatra da je porast nejednakosti nužna odlika kapitalizma. Koja viđenja delite sa njim, a u čemu se razilazite?
Određeni stepen nejednakosti je neizbežan u svakom sistemu, nju je nemoguće poništiti u potpunosti. Ali nije nužno ni da razmere nejednakosti budu ovolike kolike su danas. Sa Piketijem se ne slažem na dva fundamentalna načina. On veruje da kapitalizam odlikuje stalan porast nejednakosti, u skladu sa njegovim nalazom da je prosečna godišnja stopa prinosa na kapital uvek bila i ostala veća od stope privrednog rasta, to jest povećanja dohotka i proizvodnje. Ja tvrdim da to nijedna ekonomska teorija ne može da potvrdi odnosno da, ukoliko imate jako visoku stopu akumulacije kapitala, stopa prinosa na taj kapital mora da opadne. On je verovatno dobro opisao ono što se zaista dešavalo u kratkom roku, mada „kratak rok“ može takođe biti vrlo dug. Međutim, u osnovu se nalaze ekonomske snage koje nas vode barem privremenoj ravnoteži: centrifugalne sile koje nas razdvajaju i centripetalne sile koje nas spajaju, što je bolji način da se sagleda funkcionisanje kapitalizma. Postoje promene u strukturi ekonomije, događaji i politike koje mogu da utiču na obe vrste ekonomskih sila pa, tako, neka od njih odnosi prevagu što se ogleda u porastu ili smanjenju nejednakosti. Na primer, nakon Drugog svetskog rata dominirale su centripetalne sile i nejednakost je padala. Zato gro povećanja nejednakosti u poslednjih 45 godina nije posledica promene fundamentalnih ekonomskih snaga, već promene u politikama. Znamo da je neoliberalizam potcenio javno obrazovanje, smanjio progresivnost poreskog sistema i tako dalje. Zato je najbolji pristup onaj koji nam pomaže da tačno odredimo pokretače centrifugalnih i centripetalnih sila.
Među prvima ste upozoravali na negativne posledice ekonomskih nejednakosti, čak i pre pola veka kada su one bile na istorijskom minimumu. Kuda krenuti danas, kada su nejednakosti na istorijskom maksimumu, i dok Ujedinjene nacije predviđaju da bi veštačka inteligencija mogla još više da ih produbi?
Najpre, sve su jače snage koje povećavaju nejednakosti. Zabrinut sam zbog veštačke inteligencije, zbog jačanja desnice i činjenice da ljudi poput Trampa zloupotrebljavaju narodno nezadovoljstvo da bi onda, kada dođu na vlast, poreskom politikom bogate učinili još bogatijima. Dakle, u igri su i tehnološki i politički činioci.
Drugo, mnogo smo svesniji posledica nejednakosti, jer su sve izraženije. U političkom smislu, to je očigledno. U ekonomskom, vidi se u porastu beskućništva ali i u statistikama produktivnosti, podacima o obrazovanju, slobodama… Svemu onome što čoveku omogućava da ispuni svoj potencijal. Pre pedeset godina govorilo se o onome što zovem „velikom dilemom“: ekonomisti su smatrali da je nemoguće postići i snažan rast i niske nejednakosti, ali danas znamo da te dve stvari idu zajedno. To je velika promena u viđenju stvari. Verujem da je moja knjiga Cena nejednakosti iz 2012. doprinela toj promeni. Upravo se zbog ovih stvari nadam politikama koje će nejednakosti da ublaže. Fotografija Trampa okruženog oligarsima na dan predsedničke inauguracije slika je društva kakvo većina Amerikanaca ne želi. To je upozorenje drugim zemljama.
Američke carine su dokaz koliko je opasan autoritarni politički vođa koji može da tera po svome bez ikakve racionalnosti. One bi trebalo da budu upozorenje koliko je opasno kada je moć koncentrisana u rukama jednog čoveka, jer ta osoba može biti poput Trampa
Kakve će posledice Trampove carine ostaviti po svetsku ekonomiju? Carine na srpski izvoz od 35 odsto su najviše u Evropi. Kakvu to poruku Amerika šalje ostatku sveta?
To je poruka o tome koliko je opasno imati autoritarnog političkog vođu koga demokratski procesi ne mogu da kontrolišu; koji može da tera po svome bez ikakve racionalnosti. Znate, kada sam od 1995. do 1997. bio deo vlade, odlučivanju je prethodilo dogovaranje. Nije uvek bilo brzo, nije uvek bilo idealno, niti smo uvek donosili dobre odluke, ali su diskutovali vrlo bistri ljudi… Danas pucamo sebi u nogu. Dakle, ove carine bi trebalo da budu upozorenje na to koliko je opasno kada je moć koncentrisana u rukama jednog čoveka, jer ta osoba može biti poput Donalda Trampa.
Verujem da ćemo to da prebrodimo. Konkretnije, mislim da sa ruskom invazijom na Ukrajinu shvatamo da je borba protiv te invazije borba za vladavinu prava, i da je ta borba egzistencijalna. A Trampova administracija nije na pravoj strani. U tom smislu, važna poruka je i ta da Evropa mora više da se osloni na sebe. Ne sme da zavisi od američke vojske i tehnologije.
Nekoliko meseci pre izbijanja pandemije korona virusa, u Gardijanu ste klimatsku krizu nazvali „trećim svetskim ratom“. Zagovornik ste zelenog Nju dila, odnosno velikih javnih ulaganja u infrastrukturu obnovljivih izvora energije. Kako vam svet izgleda danas, s obzirom na sve sukobe, stagnaciju u Evropi i oklevanje povodom klimatskih promena?
Kada sam to pisao, snažno sam podržavao ideju zelenog Nju dila kao dobrog načina da se sprovede zelena tranzicija. Slično načinu na koji je Frenklin D. Ruzvelt iskoristio dobru istorijsku priliku da se, pored ekonomskih posledica Velike depresije, pozabavi nizom društvenih problema, počev od socijalnog osiguranja, radnog zakonodavstva itd. Iako zelena tranzicija znači i odricanje od nečega – što pokazuju porezi na emisije ugljenika – verovao sam da nam zeleni Nju dil pomaže da se usredsredimo na koristi od zelene tranzicije.
Sama neoliberalna doktrina jeste skončala, ali nije dovoljno jasno šta dolazi posle… Znamo da nesputana tržišta ne funkcionišu, kao ni centralno planiranje, ali i da između dva ekstrema postoji obilje različitih mogućnosti, tako da se nadam da će neka vrsta socijaldemokratije da prevlada
U međuvremenu smo, nažalost, izgubili politički zamah. Ne mora se biti opsednut politikom da bi se razumelo kako smo ga izgubili… Jednim delom, industrija zasnovana na fosilnim gorivima je ubedila ljude da će zelena tranzicija značiti pad životnog standarda. A kod zelenog Nju dila se ne radi o tome, niti se ikada radilo. Njegovi protivnici su mnoge negativne aspekte naprosto izmislili, a pozitivne demonizovali. Tako je nešto što sam smatrao dobrom političkom porukom izvrnuto naglavce. Međutim, svaka loša vest je nekim delom i dobra. Loša je ta da klimatske promene postaju sve neizdrživije, da je cena koju plaćamo sve veća, da mladi žive u lošijem svetu nego što je onaj u kome smo živeli mi. Mladi ljudi, koji čine sve veći deo svetskog stanovništva, znaju da će oni platiti tu cenu. Na igri je demografija: sve više ljudi će shvatati da klimatske promene nisu izmišljotina i da taj problem mora da se reši.
Preduslov zelenog Nju dila je postepeno odustajanje od nafte i gasa, ali malo koja zemlja to čini. Naprotiv: svetska tražnja za energijom raste brže od svetske ponude obnovljive energije. Kako se izvući iz ćorsokaka?
Udeo obnovljivih izvora energije u svetskoj ponudi energije je sve veći. Kada smo pre četrdeset godina počeli da pričamo o klimatskim promenama, nismo imali u vidu fenomenalan napredak tehnologije. Danas su troškovi korišćenja obnovljive energije niži nego kod fosilnih goriva. Još uvek ima tehnoloških izazova, poput pitanja čuvanja takve energije. Ali čak i tu dolazi do velikog napretka. Kod obnovljivih izvora, potencijal proširenja je ogroman… Mada je brzina odustajanja od fosilnih goriva možda razočaravajuća, oduševljava me brzina usvajanja obnovljive energije.
Jedna od posledica deglobalizacije je i pad direktnih stranih ulaganja u zemlje u razvoju. Koliko to može biti loše po zemlje poput Srbije, koje se u podsticanju ekonomskog rasta oslanjaju upravo na direktna strana ulaganja, makar i uz visoke subvencije?
Države moraju da budu pažljive sa subvencijama za direktne strane investicije, kao i sa ravnotežom između podržavanja stranih investicija i domaćeg preduzetništva. Kada inostrana ulaganja donose, omogućavaju pristup novim tržištima i usvajanje novog znanja, subvencije su opravdane. Ali sam generalno vrlo skeptičan prema subvencijama, a naročito u delatnosti gde se stvara vrlo malo novih radnih mesta i gde je prenos znanja minimalan. S obzirom na nivo i strukturu srpske ekonomije, verujem da ima mnogo prostora za razvoj domaćih preduzetnika i da bi vlada trebalo najpre da podržava njih.
Klimatske promene postaju sve neizdrživije, cena koju plaćamo sve je veća, a mladi znaju da će oni platiti tu cenu. Na igri je demografija: sve više ljudi će shvatati da klimatske promene nisu izmišljotina i da taj problem mora da se reši
Verovatno ste najveći kritičar insistiranja na bruto domaćem proizvodu (BDP) kao merilu kvaliteta života, dok se kod nas uspesi mere gotovo isključivo kroz rast BDP-a i to nominalnog, čak i kada je inflacija visoka. Zašto BDP više nije dobar pokazatelj i čime drugo meriti razvoj?
Ljudi žele jednostavne pokazatelje i BDP je takav. Međutim, čak je i Simon Kuznjec, koji je i osmislio BDP, jasno upozoravao da ga ne treba koristiti kao merilo blagostanja jer on to naprosto nije. Ukoliko već hoćete da ga koristite, koristite realan BDP po stanovniku. Jer ukoliko u nekom periodu BDP poraste, ali u većoj meri poraste stanovništvo – vi ste siromašniji. Ukoliko BDP ostane isti, a broj stanovnika opadne, vi ste „bogatiji“. U mnogim zemljama, naročito onim koje se oslanjaju na izvoz prirodnih resursa, BDP je visok, ali veći deo tog bogatstva odlazi strancima. To naročito važi kada se rast BDP-a zasniva na stranim ulaganjima. Ekonomija može da raste, ali je daleko važniji dohodak ljudi. Zato je bolje osloniti se na bruto nacionalni dohodak ili bruto nacionalni proizvod, nego na bruto domaći proizvod. Zaboravljamo razliku između toga gde se bogatstvo stvara i ko od njega ima koristi.
Jedan od razloga zbog kojih smo i ja i još neki ekonomisti zaključili da BDP nije pokazatelj kvaliteta života jeste što nam ne govori ništa o raspodeli: sav novac može otići ljudima na vrhu kao što je Ilon Mask, dok većina Amerikanaca izvlači deblji kraj. BDP ne govori ništa ni o ekonomskoj i ekološkoj održivosti. Sve te stvari BDP previđa, dok istovremeno ne obuhvata mnoge važne aspekte ekonomije.
Srbiji preti energetska kriza jer su SAD uvele sankcije nacionalnoj naftnoj kompaniji NIS zbog većinskog vlasništva ruskog Gaspromnjefta. Prerada nafte je zaustavljena i derivati moraju da se uvoze. Koliko je danas važan energetski i prehrambeni suverenitet svake zemlje?
Znate, u decenijama nakon Drugog svetskog rata, kretali smo se ka svetu bez granica, u kome roba i usluge slobodno cirkulišu. Svima je govoreno da ne treba da brinu šta proizvodite, jer sve ostalo može da se kupi napolju, na tržištu. Verovalo se u tržišta. Ali taj svetonazor počeo je da propada i pre Trampovog dolaska. Tokom pandemije se ubrzalo, jer se pokazalo ako ne možete da proizvodite vakcine i ostalu neophodnu opremu, u inostranstvu ih nećete lako nabaviti. Svi su gomilali zalihe u želji da zaštite sebe. Tada smo videli da su granice, ipak, važne.
BDP nije merilo blagostanja, niti pokazatelj kvaliteta života, jer ako on ostane isti, a broj stanovnika opadne, vi ste „bogatiji“. Na stranu što BDP ništa ne govori o raspodeli, a sav novac može otići ljudima na vrhu vlasti, dok većina građana izvlači deblji kraj
A onda smo se, dok je bujala inflacija, suočili sa raspadom lanaca snabdevanja. Bio je to još jedan poziv na uzbunu. Nismo bili otporni. Osvrnuli smo se oko sebe i rekli: SAD su potpuno zavisne od čipova sa Tajvana, nećemo moći da proizvodimo automobile, niti vojnu opremu, izgubili smo ekonomski suverenitet. Kada je Tramp došao, širom sveta je zahtevao ustupke, da se kupuje američka roba, da se investira u Ameriku, da se prihvate nepravedni trgovinski sporazumi i carine koje SAD nameću drugima – ali da drugi ne smeju da uzvrate. I Evropa je kapitulirala. Malezija je kapitulirala, Japan, Koreja… Zemlja za zemljom. Evropa je shvatila da zavisi od SAD na polju odbrane, kao i tehnologija i usluga zasnovanih na klaudu. Zbog toga se smanjenje rizika (derisking), o čemu se već godinama govori u Evropi, nameće kao imperativ. Ali ni tamo se nije otišlo dovoljno daleko. Rizik se mora smanjivati mnogo brže.
Nedavno ste, komentarišući stanje na Zapadnom Balkanu izjavili da „ako ste u Evropi, morate biti Evropljani“. Kako se u tu poruku uklapa spoljna politika Srbije, koja se oslanja na četiri stuba – na Vašington, Moskvu, Brisel i Peking? Može li se danas sedeti na četiri stolice i biti ni tamo ni ovamo?
U globalnoj areni Evropu vidim kao bastion demokratije i ljudskih prava, tako da smatram da svaka zemlja treba da brani evropske vrednosti. Kada je reč o trgovini, u staroj teoriji komparativnih prednosti i dalje ima istine, kao i u dobicima od trgovine. Nijedna zemlja ne treba da se ograniči na trgovinu isključivo sa sebi identičnima. Čak i kada su SAD glumile da su veća demokratija nego što pod Trampom to zaista jesu, održavale su bliske odnose sa Saudijskom Arabijom i Kinom. Zato mi je saradnja sa Kinom sasvim prihvatljiva. Veliki deo antagonizma između SAD i Kine je teško opravdati. Sa druge strane, ono što je Rusija učinila Ukrajini je žestoko kršenje međunarodnog prava i tu povlačim jasnu liniju. Zato sve što se tiče Rusije treba da bude tabu. Podržavati takvu zemlju znači podržavati potpuno odmetničku državu. Zemlje koje tako ekstremno krše norme moraju biti sankcionisane, što je Zapad i učinio. Pošto je to pitanje nerazdvojivo od vladavine prava, Srbija bi trebalo da se priključi sankcijama Rusiji.
Kako vidite činjenicu da, dok Crna Gora i Albanija napreduju u evrointegracijama, Srbija za četiri godine nije otvorila nijedno poglavlje u pregovorima sa Evropskom unijom?
Nisam pratio sve u detalje, ali bih istakao da su istraživanja koja sam sprovodio, kao i ona drugih autora, pokazala da je ključni činilac uspeha u postkomunističkom periodu bilo uspostavljanje čvrste institucionalne infrastrukture — pravnog okvira, pravila korporativnog upravljanja, prava konkurencije i radnog zakonodavstva. Zemlje koje su najbrže i najozbiljnije sprovele takve institucionalne reforme ostvarile su i najbolje rezultate. Ako Srbija želi da se uspešno razvija, ubrzavanje tih procesa i otvorena, ozbiljna rasprava o njima verovatno su najbolji put ka dugoročnom prosperitetu zemlje.
Države moraju da budu pažljive sa subvencijama za direktne strane investicije. Generalno vrlo sam skeptičan prema subvencijama, a s obzirom na nivo i strukturu srpske ekonomije, vlada bi trebalo najpre da podržava razvoj domaćih preduzetnika
U Srbiji već godinu dana traju protesti studenata koji zahtevaju pravnu državu, obračun sa korupcijom i jačanje institucija koje će raditi svoj posao. Da li je dugoročni razvoj moguć bez toga?
Jedan najvažnijih, ako ne i najvažniji činilac dugoročnog ekonomskog rasta i boljitka u društvu je upravo vladavina prava. Ovogodišnja Nobelova nagrada za ekonomiju, dodeljena prevashodno za rad Džoela Mokira, kao i u prošlogodišnja koja je otišla Daronu Asemogluu i njegovim saradnicima, upravo pokazuju koliko su dobre institucije važne. Za mene je to najvažnije pitanje.
U kojoj meri su problemi Srbije i okolnih zemalja posledica nedovršene tranzicije? Mora li tranzicija da znači privatizaciju svega?
Svaka zemlja mora da se zapita koji je pravi spoj institucionalnih aranžmana, kolika je uloga države, privatnog sektora, zadruga, nevladinih organizacija itd. Često je lažna i sama dilema između privatnog i državnog. Tu su i pitanja nadležnosti, odnosno šta se delegira kom nivou samouprave, kao i međunarodni sporazumi… Ne može se nikada u potpunosti prevazići ni istorijsko iskustvo, jer prošlost utiče na način razmišljanja. Ali mislim da bi danas rasprava trebalo da bude drugačija. Mlađa generacija nije odrasla u toj epohi i trebalo bi da se pita koji su institucionalni aranžmani danas najbolji za Srbiju. Ja sam u knjizi Put u slobodu izneo što smatram najboljim rešenjem uopšte, a to je institucionalna slojevitost prilagođena specifičnostima svake zemlje.
Saradnja sa Kinom mi je sasvim prihvatljiva, ali podržavati Rusiju posle napada na Ukrajinu znači podržavati potpuno odmetničku državu. Zemlje koje tako ekstremno krše norme moraju biti sankcionisane i Srbija bi trebalo da se priključi sankcijama Rusiji
S obzirom na probleme sa kojima se suočava Evropska unija, evroentuzijazam građana Srbije opada. Jesu li danas za Srbiju koristi od učlanjenja veće od troškova?
Znate, u demokratijama postoje neslaganja – demokratija je takva. U njoj nemate jednog jedinog čoveka koji svima govori šta treba da rade. Smatram da je Evropska unija veoma impresivno odgovorila na pandemiju, mada sam neke aspekte tog odgovora kritikovao. Evropska unija je odlučno reagovala na rusku agresiju na Ukrajinu. Uradila je više od bilo kog drugog dela sveta i kada je reč o klimatskim promenama, a prednjači i u borbi protiv nejednakosti. Zato Evropu vidim kao istinskog lidera u onome što je zaista važno – demokratiji, ljudskim pravima i zaštiti klime. Rekao bih da su koristi od toga ogromne. Naravno, Evropska unija nije savršen sistem ali biti čovek znači biti nesavršen. Njene prednosti, ipak, daleko nadmašuju nedostatke.
