Rođen je u Parizu, živi i predaje u Njujorku, doktorirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, najuticajniji je srpski ekonomista na svetu i vodeći svetski ekonomista za pitanja globalne nejednakosti. Za razliku od pojedinaca koji najavljuju da će uskoro napisati udžbenik koji će odmah postati svetski bestseler, njegove knjige već su prevedene na desetine jezika, čitaju se širom sveta, a recenzije za njih pišu nobelovci Džozef Stiglic i Angus Diton ili vodeći svetski ekonomisti, poput Tome Piketija.
Branko Milanović gostujući je profesor u Centru za postdiplomske studije Univerziteta u Njujorku i profesor u Londonskoj školi ekonomije. Pre toga predavao je i na „Džons Hopkins“ i univerzitetima u Merilendu, Oksfordu, Madridu… Prvu knjigu, Odvojeni svetovi, objavio je pre dve decenije. U međuvremenu, magazin Globalist je njegovo delo Bogataši i siromasi proglasio za najbolju knjigu 2011, Globalna nejednakost dobila je nagradu „Bruno Krajski“ za najbolju političku knjigu u 2016, dve godine kasnije i nagradu „Hans Mathefer“ za najbolju knjigu u oblasti ekonomije, a poslednju, Kapitalizam, sam, magazin Forin afers uvrstio je na listu najboljih knjiga u 2020. Nakon predavanja na Kopaonik biznis forumu, Milanović ekskluzivno za Radar govori o ekonomskoj i geopolitičkoj situaciji u svetu i o stanju i perspektivama Srbije.
Nedavno ste napisali da će Tramp sada vladati sasvim drugačije od Trampa 1.0. Ako je njegova ideologija u prvom mandatu bila mešavina stvari koje je naučio kao građevinski preduzimač i član žirija na izborima za mis sveta, kakva je sada?
Situacija je sada sasvim drugačija. Prvi put nije ni očekivao da će biti izabran za predsednika i na to mesto je došao prilično nepripremljen, bez jasne ideje šta hoće da uradi, a posle dve godine, na pola mandata, došla je pandemija. Prethodnih osam godina bio je izložen strašnoj medijskoj kampanji, prošlog leta skoro svaki dan morao je da sedi u sudnici, jer su ga optuživali za sve i svašta, silovanja, krađe, da je strani agent, a preživeo je i dva pokušaja atentata. Mislim da je zbog svega toga postao snažniji. A kad je ponovo pobedio shvatio je da to nije slučajno, kao što je možda bilo 2016, i da je dovoljno snažan da može da pobeđuje. U međuvremenu su drugi oko njega, što potvrđuje i „Projekat 2025“ Heritidž fondacije, počeli da oblikuju ideologiju. S jedne strane, dakle, on je sazreo, a s druge su ljudi oko njega pravili neku ideologiju i to je ključna razlika u odnosu na prvi mandat.
Kakve bi mogle biti posledice po SAD i svet nakon što je Tramp za najbliže saradnike postavio Ilona Maska i njegovu „veselu družinu rušitelja svih konvencija“?
To je, takođe, velika promena. Nikada ranije, uz Vladimira Putina i Si Đinpinga, najmoćniji čovek, verovatno moćniji i od njih dvojice, nije sklopio savez sa najbogatijim čovekom sveta. To je u svakom slučaju do sada jedinstvena alijansa. Koliko će ona dugo trajati, drugo je pitanje, ali je očito da Trampu to sada odgovara. Pogotovo što i Ilon Mask ima neku svoju agendu i ciljeve, koje je formulisao ideološki deo Trampove ekipe, koja smatra da su liberali iz „duboke države“ preuzeli sve institucije i da zato čistka administracije mora da bude duboka, da bi na njihova mesta postavili ljude koji su im direktno privrženi ili ideološki bliski. Na unutrašnjem planu Tramp će nastaviti, čak i pojačati neoliberalizam, deregulisaće, smanjiće ulogu države i najveće poreze, dok će na spoljnom planu viditi politiku merkantilizma, što je vrlo neobična kombinacija.
Smatrate da više ne postoje univerzalna pravila, da mnoge zemlje svoje interese stavljaju iznad svega, da će neoliberalnu globalizaciju zameniti isparcelisani regionalizmi. Šta to znači za male ekonomije poput Srbije? Hoće li u borbi slonova opet stradati miševi?
Da, to je vrlo moguće. Ali, da se vratimo korak unazad. Proces parcelizacije i regionalizacije svetske trgovine i napuštanje liberalne globalizacije počeo je tokom prvog Trampovog mandata, kada je 2017. uveo carine Kini. Taj proces se nastavio i posle njega, jer je i Bajden uveo nove carine, pojačao kontrolu tehnološke razmene sa Kinom i uveo sankcije Rusiji. Tramp će samo nastaviti tim putem i to jeste problem za male zemlje. Mislim da bi Srbija trebalo o tome da razmišlja u kategorijama 30-ih godina prošlog veka, da postoji nekoliko velikih blokova i da male zemlje moraju njima da se prilagode. U takvim okolnostima često moraju da se prave i neki ustupci velikim silama.
Ekspo 2027 možda nije profitabilan za državu, ali će svakako biti za neke pojedince. Studenti bi možda mogli da traže da ljudi koje oni odaberu kontrolišu kako se troši javni novac za taj projekat, da utiču na to, a ne da naknadno, kad se nešto desi, traže dokumentaciju
Vlast u Srbiji pokušava da sedi na više stolica i da u isto vreme ima dobre odnose sa SAD, Kinom, EU i Rusijom. Da li je to pravi recept, jer ima i onih koji misle da na kraju nećemo imati gde da sednemo?
Gledajući sa strane, spoljna politika Srbije koja se svodi na četiri stolice prilično je uspešna i u neku ruku predstavlja osavremenjeni titoizam. Trenutno je to na međunarodnom planu i najbolja politika, jer je EU suviše daleko i jasno je da nas oni neće primiti…
Mislite da EU nikad ili još neko vreme neće primiti Srbiju u punopravno članstvo?
Zauvek je suviše dug period i to niko sa sigurnošću ne može da tvrdi, ali sada nema nagoveštaja da bi to moglo da se desi. Ne mislim to samo zato što već dugo nije otvoren nijedan novi klaster, već i zbog političke situacije. I ne samo kod nas, iako ni stanje u zemlji ne doprinosi napretku na tom putu, već i zbog situacije u svetu. Ako EU reši da najpre primi Ukrajinu, to će biti veoma komplikovan proces i u tom slučaju Zapadni Balkan ostaće u zapećku, kao što je uostalom i sada. U takvoj situaciji neophodno je da Srbija ima dobru saradnju, recimo, i sa Kinom.
Na pomolu je novi carinski rat između SAD, Kine i EU. Koga će to više pogoditi, Kineze, Evropljane ili Amerikance koji su i glasali za Trampa?
Uvođenje carina svakako će dovesti do rasta cena. Pri tome Tramp smatra da carinama može da izdejstvuje neke druge povlastice za SAD, koje mogu biti i političke, a ne samo ekonomske. On igra na to da će biti dovoljno da zapreti carinama i da ostvari cilj, a da zapravo neće ni morati da ih uvede. Pri tome je odnos SAD i Kine ključan i utiče na sve druge. Ako se ostane pri sadašnjem stavu, na gubitku će biti obe strane, s tim što Amerika, verovatno s pravom, misli da će izgubiti manje nego Kina. Ako je cela Trampova strategija u tome da uspori uspon Kine, računica je jasna – ako Kina gubi više, onda se relativni odnos okreće u korist SAD, iako i one apsolutno gube. To je jedan od glavnih razloga zbog čega mislim da će Amerika nastaviti takvu politiku prema Kini.
To ste okarakterisali kao luz-luz situaciju, u kojoj svi gube. Ne liči li vam to na ono naše – da komšiji crkne krava?
Ta politika „osiromaši tvog suseda“ (beggar-thy-neighbour) primenjivala se na Zapadu još 30-ih godina prošlog veka. Ovo sada je još gore. Sada se princip svodi na to da i meni crkne krava, ali da komšiji crknu dve.
Ranije, tokom tranzicije, dok je Mišković važio za najbogatijeg u Srbiji, nije bilo dolarskih milijardera, jer je bilo skoro nemoguće zaraditi toliko novca. Zato je nejednakost sve veći problem, a zbog načina na koji su se pojedinci obogatili postaje još neprihvatljivija
Davne 1987. odbranili ste doktorsku disertaciju „Ekonomska nejednakost u SFRJ“. Šta biste danas rekli o ekonomskoj nejednakosti u Srbiji?
Znate, sa ove vremenske distance moram da konstatujem da sam u toj doktorskoj disertaciji, koja je posle pretočena u knjigu, napravio dosta značajnu grešku. Zbog mog, da kažem, marksističkog obrazovanja, tadašnju Jugoslaviju sam izučavao po socijalnim grupama i u to vreme su postojale četiri takve grupe – radnička, mešovita, poljoprivredna i penzionerska domaćinstva. I već tada se moglo videti, kada se analizira distribucija dohotka, da je Slovenija uvek u vrhu, a Kosovo na dnu, ali nisam u analizi koristio podatke za republike, već za socijalne grupe. To se pokazalo pogrešnim. Ne samo zato što se SFRJ raspala, već što je i tada raspon dohodaka između republika bio dosta veliki. Slovenaca, na primer, uopšte nije bilo u 10 odsto najsiromašnijih, a Albanaca sa Kosova u 10 odsto stanovnika sa najvećim primanjima. I ta razlika se suštinski zadržala do danas. Slovenija je i dalje najbogatija i u njoj su razlike najmanje, dok je Srbija, u poređenju sa tim novonastalim državama, otprilike ostala u sredini, s tim što je nejednakost povećana u svim državama bivše SFRJ, naročito u Severnoj Makedoniji. Pri tome ni u jednoj republici nisu postojali neki ekstremno bogati oligarsi, kao u Rusiji ili Ukrajini, a istovremeno su neka socijalna davanja iz socijalizma preživela tranziciju i to svakako ima nekog efekta i na stepen nejednakosti.
Na Kopaonik biznis forumu ukazali ste da se odnos između dohodaka u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji nije promenio više od 150 godina. Ako je naš BDP po stanovniku 100 nečega, u Hrvatskoj je 150 a u Sloveniji 200. Kako je to moguće?
To pokazuju podaci i neko bi o tome trebalo da napiše doktorsku disertaciju, jer se taj odnos nije promenio još od 1860, s tim što od 1952. imamo egzaktne podatke koji to potvrđuju. Taj odnos poremećen je samo tokom 90-ih godina prošlog veka, kada je naš BDP zbog sankcija i NATO bombardovanja znatno pao, pa se ta razlika značajno povećala, ali se brzo vratila na stari nivo i danas je BDP po stanovniku, meren paritetom kupovne moći, u Srbiji oko 23.000-24.000, a u Sloveniji 48.000 dolara. To je prosto neverovatno, ali je tako. Još čudnije je što smo u međuvremenu promenili sve moguće političke i ekonomske sisteme, od Kraljevine SHS, preko Kraljevine Jugoslavije, centralizovanog i decentralizovanog socijalizma, do tranzicije i proglašenja nezavisnosti svih tih država. Odnosi unutar bivše SFRJ nisu se promenili, a zemlje nastale na tom prostoru nisu bile baš preterano uspešne u tranziciji. Čak ni Slovenija, koja jeste znatno bogatija, ali su neke druge zemlje iz okruženja, poput Rumunije, Bugarske i Albanije, rasle brže od nje. Da ne govorim o uspešnim zemljama u tranziciji, Poljskoj, Estoniji, Litvaniji…
U Srbiji je sve veći broj i dinarskih, pa i dolarskih milijardera, dok mnogi jedva sastavljaju kraj s krajem, a više od polovine zaposlenih je u decembru primilo platu manju od 680 evra? Može li rastuća nejednakost stvoriti i druge, ne samo ekonomske probleme?
Nejednakost se sada pojavljuje u oštrijem smislu i postaje socijalno neprihvatljiva jer je povezana i sa korupcijom. Ranije, pa ni tokom tranzicije, dok je Miroslav Mišković važio za najbogatijeg čoveka u Srbiji, ovde nije bilo dolarskih milijardera. Ranije je bilo skoro nemoguće zaraditi tolike sume novca. Zato takva nejednakost postaje sve veći problem, a zbog načina na koji su pojedinci stekli bogatstvo postaje još neprihvatljivija.
Hoćete da kažete da je problem još veći što se na ovim prostorima bogatstvo ne stiče inovacijama, novim tehnologijama, unapređenjem proizvodnje, povećanjem efikasnosti…
Kad kažemo da je tome doprinela korupcija, to nije dovoljno precizno. U stvari se radi o pozicionoj renti, koju ostvaruju ljudi bliski vlastima, jer im je omogućeno da donose odluke koje neko drugi ne može.
Ili da dobiju poslove mimo Zakona o javnim nabavkama, direktnom pogodbom?
Baš tako. Na taj način se stiču određene beneficije, ali to u suštini jeste neka vrsta rente, a u ekonomiji ona se tretira kao dohodak koji ulazi u obračun BDP-a. Problem je u tome što renta u suštini predstavlja neki „višak“ dohotka i ona nije neophodna za proizvodnju. Da bi se nešto proizvelo, potrebni su radna snaga, materijal i oprema, a renta nije. Zato sve više i razmišljam da ubuduće umesto korupcije koristim reč – renta.
Kad već pominjete da i ta „renta“ ulazi u BDP, zar on neće mnogo više da poraste ako vlast radove na Moravskom koridoru plati dve milijarde umesto ugovorenih 900 miliona evra?
To je računovodstvena konvencija UN, tako se BDP obračunava i te dve milijarde, ako budu potrošene, ući će u BDP Srbije. Navešću primer i SAD, koje koriste 18 odsto BDP-a na zdravstvo, pa ljude za jednu istu stvar šalju pet puta na operaciju. To su potpuno nepotrebni izdaci i tu je Mask u pravu, ali svi oni ulaze u BDP. E, sad, da li su ti izdaci opravdani, drugo je pitanje. Tako nastaje razlika između toka i stoka, jer se ulaganjem dve milijarde u jedan put državno bogatstvo neće povećati za te dve milijarde, nego za jednu, koliko bi on realno trebalo da košta. I to je veliki problem.
Jer je taj novac mogao korisnije da se upotrebi?
Kako da ne. Ta milijarda, ako se dodatno toliko potroši, neće povećati društveno bogatstvo, već će otići u nečiji džep, a računovodstveno će biti uključena u obračun BDP-a.
Ulaganjem dve milijarde evra u jedan put državno bogatstvo neće se povećati za dve, već za jednu milijardu, koliko on realno košta. Druga milijarda će biti uključena u obračun BDP-a, ali će otići u nečiji džep
Kada smo poslednji put razgovarali, rekli ste da Srbija ni za 30 godina ne može da dostigne BDP po stanovniku Italije, čak i da tamo uopšte ne bude rasta, te da bi ogroman uspeh bio da stignemo Rumuniju i Bugarsku i ostanemo ispred Albanije. Da li se uspehom može smatrati to što ni posle osam godina nismo stigli Bugarsku i Rumuniju?
Naravno da ne može, jer Srbija sada za Rumunijom, koja je skoro stigla Hrvatsku, zaostaje 50 odsto. Ne samo da je nismo stigli, nego je sad razlika još veća nego 2017. Za deset godina naš problem biće još veći, jer sa ovim stopama rasta Albanija ima velike šanse da nas prestigne.
Ali, dan pre vas, na Kopaoniku su se i Siniša Mali i Jorgovanka Tabaković hvalili da je Srbija lane bila među tri zemlje sa najbržim rastom u Evropi i da će tako biti i ove godine, a predsednik Vučić tvrdi da nam susedi zavide baš zbog toga što rastemo brže od njih?
Tako nešto može da se tvrdi samo ako se izabere neki kraći period za poređenje. Iskreno, ne vidim da nam iko zavidi, a činjenica je da smo mi i dalje ispod Hrvatske, Rumunije i Bugarske.
Vlast, ipak, u prvi plan ističe podatak da je lane naš BDP povećan za 3,9 a u EU za 0,9 odsto. Ima li to ikakvog smisla, pogotovo što ste na Kopaoniku upozorili da Evropa raste mnogo sporije od drugih i da se njen značaj za svetsku ekonomiju stalno smanjuje?
Mi smo deo Evrope i normalno je da se poredimo sa evropskim zemljama, jer tu živimo, ali je pre 20 godina čovek sa prosečnim dohotkom u Evropi na svetskom nivou bio mnogo bolje rangiran nego danas. Ispod njega tada je bilo mnogo ljudi iz Azije, koji su bili siromašniji, ali sada žive bolje, jer su njihove ekonomije u međuvremenu rasle po sedam-osam odsto u proseku godišnje. S druge strane, mi ne uspevamo da se približimo ni evropskom proseku, dok Evropa pada u odnosu na svet, tako da mi u neku ruku dvostruko zaostajemo. Zato bi fokusiranje samo na Evropu i poređenje sa njom bilo pogrešno.
U kojoj meri Srbiji preti zamka srednje razvijenosti? I kako je izbeći?
O tome se dosta govori i piše, ali ne vidim da je Kina upala u tu zamku, jer ona i dalje raste po stopi od četiri-pet odsto. Ne verujem da ta „zamka“ postoji, jer su mnoge zemlje, poput Južne Koreje, Tajvana, Španije i Poljske, uspele da od srednje razvijenih postanu razvijene zemlje. S druge strane, Argentina ne uspeva da reši svoj problem već dva veka.
Za aktuelnu najgora u istoriji bila je bivša vlast, od 2000. do 2012. Kako vama zvuči ta tvrdnja predsednika Vučića, jer još pamtim da ste 2017. rekli da je „čak i Drugi svetski rat za Srbiju bio manja ekonomska katastrofa od Miloševića“ i da su „za apsolutni neuspeh srpske tranzicije krive devedesete“?
To su besmislene tvrdnje. Pa samo u januaru 1994. mesečna inflacija bila je 312 miliona odsto, BDP nam je ’90-ih pao za 20-30 odsto, a posle bombardovanja za još 25 procenata. Smešno je uopšte porediti ta dva perioda, jer su devedesete godine bile katastrofalne. Pa, ne mogu se negirati činjenice koje mogu da se provere u zvaničnoj statistici.
Čemu onda služe takve tvrdnje?
One su u službi politike i njima Vučić hoće da kaže da je najgori period bio kad je on bio opozicija, ali to jednostavno nije tačno.
Besmislene su tvrdnje da je ekonomski najgori bio period od 2000. do 2012. i smešno ga je porediti sa katastrofalnim 90-im godinama. Njima Vučić hoće da kaže da je najgore bilo kad je on bio opozicija, ali to jednostavno nije tačno
Godinama je naš privredni rast bio baziran na stranim direktnim investicijama i ulaganjima države. Da li se slažete sa procenama Fiskalnog saveta da je taj model iscrpljen i da bi u narednom periodu rast trebalo više bazirati na domaćim investicijama?
Meni to izgleda smisleno, slažem se sa zaključcima te analize, ali će mnogo teže biti podići udeo privatnih investicija. S druge strane, dosadašnja kombinacija značajnih državnih investicija, što je odlika državnog kapitalizma, i privlačenja stranih investicija, pa i subvencijama iz budžeta, najviše me podseća na model Milana Stojadinovića. U to vreme praktično je postojao jednopartijski režim, tako da i tu ima nekih sličnosti sa političkom situacijom u zemlji danas. Pri tome neke analize pokazuju da bi uskoro odliv po osnovu iznošenja profita mogao premašiti priliv novih stranih investicija. Sa tim su se suočile i druge zemlje istočne Evrope, o čemu je pisao i Toma Piketi. Konačno, stranci i dolaze da bi napravili profit i kad u jednom trenutku počnu da ga prave, logično je da će početi i da ga iznose iz zemlje.
Bili ste u pravu kada ste svojevremeno izjavili da će zapadne sankcije Rusiji potrajati godinama, možda i decenijama. A šta kažete za američke sankcije NIS-u zbog većinskog ruskog vlasništva, čija je primena odložena do 28. marta?
Teško je prognozirati buduće Trampove odluke. Sankcije NIS-u nisu bile neko iznenađenje, jer Amerikanci po pravilu uvode i „sekundarne“ sankcije prema svima koji rade sa Rusima, a naročito prema kompanijama u ruskom vlasništvu. Realno, sada niko ne može da proceni kakvi će biti budući odnosi Rusije i SAD. O tome mogu da pričaju samo šarlatani, jer u ovom trenutku to ne znaju ni Tramp, ni Putin. Mogu da uđu u rat, a i da postanu najbolji prijatelji, normalizuju odnose i uspostave novi detant. Zato bi i sankcije NIS-u mogle da budu ponovo odložene ako dođe do nekakvog primirja između Rusije i Ukrajine. Ranije sam bio malo veći pesimista, mada postoji mogućnost da sankcije Rusiji ostanu na snazi i 50 godina.
Dok vlast velike nade ulaže u Ekspo 2027, sve glasniji su oni koji traže da se od izložbe odustane, zbog straha da bi trošak mogao biti veći od koristi i što se poslovi ugovaraju direktnom pogodbom, izbegavanjem zakona o javnim nabavkama. Kako vi gledate na to?
Posle pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu studenti su organizovali blokade i traže da se ispune četiri njihova zahteva. A mogli bi konkretno da traže i da njihovi predstavnici budu u odboru koji će odlučivati o svim projektima za Ekspo. Ne da im vlast naknadno dostavlja dokumenta, kad se nešto već desi, već da oni delegiraju stručnjake u organe koji će u njihovo ime donositi odluke. Studentski i građanski pokret koji je nastao nakon rušenja nadstrešnice nije u stanju politički da poentira, a kontrola Ekspa bi za mene bio politički poen. Ako bi se oni i njihovi predstavnici pitali za svaku nabavku i ako država ne bi mogla da ih zaobiđe, onda bi bila neuporedivo veća kontrola trošenja javnog novca. Što se same izložbe tiče, ne znam da li je ona profitabilna. Za državu možda nije, ali će svakako biti profitabilna za neke pojedince koji će na tim poslovima zaraditi pare.
Šta biste rekli da vam neko kaže da su ljudi iz resornog ministarstva falsifikovali negativne delove izveštaja o kvalitetu radova na Moravskom koridoru? Koliko je onda realno da vlast dozvoli nezavisnim ekspertima da imaju uvid u sve poslove vezane za Ekspo?
Šta je alternativa? Totalni nihilizam? Da ništa nije moguće i da ništa ne bi ni trebalo raditi? Trebalo bi probati.
Dok predsednik tvrdi da su protesti srpskoj privredi naneli veliku štetu, Naučno društvo ekonomista i Akademija ekonomskih nauka su podržali zahteve studenata u uverenju da će njihovo ispunjenje delovati pozitivno na ekonomiju zemlje. Kako vi gledate na proteste?
S jedne strane, jačanje institucija i smanjenje korupcije bi trebalo pozitivno da utiče na privredni rast, a s druge protesti i štrajkovi mogu negativno da utiču na ekonomiju i strane investitore. Moguće je, dakle, da su i jedni i drugi u pravu, samo je pitanje šta je važnije. Uz to, niko ne zna kakvi će biti rezultati ovih protesta, da li će oni naterati institucije da se promene, kao u Poljskoj početkom 80-ih godina prošlog veka. Tamo su masovni štrajkovi smanjili BDP 1980, ali su kasnije doveli do promene vlasti i znatno bržeg rasta BDP-a po stanovniku, koji je sada, meren paritetom kupovne moći, skoro isti kao u Italiji.
Nedavno ste koleginici Anici Telesković izjavili da su svi režimi u Srbiji na neki način bili klijentelistički, dok srpski biznismen Zoran Drakulić tvrdi da svaka vlast stvara svoje tajkune. Da li se na neki način zahtevi studenata svode i na to da se tome stane na kraj i uspostave normalna pravila igre?
Ako pogledamo istoriju, lako ćemo videti da su svi režimi u Srbiji bili klijentelistički. Od Miloša Obrenovića, čiji su brat Jevrem i ostali članovi porodice pravili pare. Isto je bilo i u vreme vlasti njegovog sina Mihaila, a kasnije i Nikole Pašića, pa i u vreme regenta Aleksandra. I tada su se krale narodne pare, sklanjali depoziti u Švajcarskoj. Čak je i komunistički režim bio klijentelistički, jer su članovi partijskog vrha bili privilegovani, samo što je tada korupcije sigurno bilo manje nego što je ima danas.
I u Poljskoj su početkom 80-ih godina prošlog veka masovni štrajkovi smanjili bruto domaći proizvod, ali su kasnije doveli do promene vlasti i znatno bržeg rasta BDP-a po stanovniku, koji je sada skoro isti kao u Italiji
Svojevremeno je veliku polemiku izazvao vaš stav da korupcija u nekim zemljama, poput Kine, može i doprineti ubrzanju privrednog rasta. Važi li to i za Srbiju, koja osam godina zaredom pada na svetskoj listi percepcije korupcije i trenutno je na 105. mestu od 180 rangiranih zemalja i od svih u regionu gora od nas je samo BiH?
To sam rekao jer sam bio fasciniran knjigom Juan Juan Ang, autorke kineskog porekla, koja je analizom utvrdila da ima nekoliko vrsta korupcije i da nije svaka korupcija ista. Pri tome su u SAD neki vidovi korupcije praktično legalizovani i dovoljno je samo da se ti prihodi prijave. Ako želite, na primer, da se vidite sa nekim političarem, vi platite 50.000 dolara za večeru, a pare idu u fond za njegovu kampanju, odakle mogu da se koriste za ko zna šta. A da li će onaj ko plati 50.000 dolara za večeru moći bar malo da utiče na tog političara, da mu bar izloži neke svoje ideje? A zemlje u kojima je to zabranjeno na Zapadu se smatraju korumpiranijim, što baš i ne mora da znači. Juan Juan Ang tvrdi da je „mala“ korupcija u Kini doprinela ubrzanju privrednog rasta BDP-a. Ako, na primer, hoćete neku dozvolu da dobijete brže, često se to može ubrzati „malom“ korupcijom, koja se i ne svodi na pare, već na neku protivuslugu. Vi meni izdate dozvolu brže, a ja vam sredim pregled kod lekara preko reda. „Velika“ korupcija je sasvim druga priča, jer ona znači da vam je neko kidnapovao državu. I da se razumemo, otvoriti fiktivnu firmu i preko nje izvlačiti novac nije isto što i „mala“ korupcija, kojom će neko izdejstvovati da neku dozvolu umesto za 60 dobije za šest dana. Kad bi Srbija bila kao Danska, svi bi čekali da prođe tih 60 dana. Ali, svi znamo da Srbija nije Danska.
