Iz perspektive vlasti, zakazivanje javnih rasprava u vreme praznika i godišnjih odmora je veoma praktičan način da se izbegne kontakt sa građanstvom – neželjen u svakoj prilici, a pogotovo kada se usvaja nešto što mu se neće svideti. I nema razloga da se veruje da je stavljanje plana za proširenje Beograda na vodi na rani javni uvid do 21. avgusta motivisano ičim drugim, ali istovremeno nije bio moguć adekvatniji trenutak od preklapanja sa protestima protiv Rio Tinta.
Jer dok je protivpravno rušenje Hercegovačke ulice predstavljalo odustajanje SNS-a od koncepta pravne države, aktuelna situacija sa litijumom predstavlja kulminaciju odustajanja i od demokratije. Uostalom, predsednik Aleksandar Vučić je paralelu sam povukao na litijumskom samitu na kome je ugostio kancelara Olafa Šolca. „Ja ću da vas podsetim, kada smo počinjali projekat Beograd na vodi imali smo 27 odsto podrške građana, danas je 79 odsto podrške za taj projekat. Ljudi moraju da vide rezultate“, pojasnio je tada Vučić koliko ga zanima mišljenje naroda.
Ozbiljne posledice pristupa po principu „puni koliko god može da stane“
Ono na šta nije podsetio je da je i u slučaju Beograda na vodi postojala snažna kritika struke, koja je jednako ignorisana. I tada je Srpska akademija nauka i umetnosti reagovala – Odbor za arhitekturu i urbanizam SANU, u konsultaciji sa Inženjerskom akademijom Srbije, Akademijom arhitekata Srbije i drugim relevantnim strukovnim asocijacijama, sastavio je 22 stranice primedaba na prvobitni prostorni plan Beograda na vodi.
Između ostalog, upozorili su da izostaje analiza ekonomsko-društvene opravdanosti projekta, zbog koje postoji velika neizvesnost po pitanju koristi koju će država i grad imati spram ogromnih troškova koje će podneti, da će prostor biti prenaseljen i da takav „puni koliko god može da stane“ pristup nosi ozbiljne ekološke i socijalne posledice, kao i da planu nedostaje parkova, uz napomenu da uračunate zelene površine na levoj obali Save, gde se neće graditi, predstavljaju krajnje nekorektno „knjigovodstvo“.
Deset godina kasnije, jasno je da bi pošten odgovor nadležnih 2014. godine glasio: „Hvala što ste primetili!“
„Do sada je projekat Beograd na vodi doprineo degradaciji sistema planiranja, isisavanju profita u korist investitora i povezanih lica, a spisak pozitivnih efekata na društvo i grad je prazan“ – Ksenija Radovanović
Iako su prihodi od prodaje stanova u Beogradu na vodi u poslednje četiri godine dostigli 836 miliona evra, država je od dividendi do sada ukupno prihodovala samo 9,9 miliona evra. Poređenja radi, tim (za sada stabilnim) tempom će biti potrebne još dve godine samo da se povrati novac potrošen na eksproprijaciju imovine Eurosalona pored Gazele – a ona se prostirala na pola hektara. Kada imamo u vidu da je celokupan plan obuhvatao 177 hektara, a da će usvajanjem predloženih izmena biti gotovo dupliran na 331 hektar, ekonomska korist za državu čini se potpuno nedostižnom.
Istina, neće baš svaki novi hektar iziskivati eksproprijaciju. Ima tu i vodnih površina (što ne isključuje mogućnost gradnje na njima u nekom budućem koraku, jer su u Dubaiju, odakle dolazi privatni, većinski partner u okviru nekih projekata pravljena i veštačka ostrva, ali poenta je da su vode već u javnom vlasništvu), a i državne imovine koja uopšte nije stavljena u funkciju luksuznog stanovanja – „propust“ koji je vlast rešena da ispravi. A to je pre svega kompleks Beogradskog sajma. I ništa nije vredelo što je struka nezapamćeno složno podržala „Deklaraciju o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba“ u kojoj se navodi da bi makar delimično rušenje tih kompleksa bilo potpuno neprihvatljivo.
„Umesto očuvanja i zaštite Beogradskog sajma kao jedinstvene celine, idejno rešenje nudi bezlični kompleks stambeno-poslovnih zgrada. Time se remete funkcionisanje, komunalni sistem, identitet i socijalna kohezija Beograda i Beograđana, kojima Beogradski sajam predstavlja javno dobro od posebnog značaja“, navedeno je u Deklaraciji koju izgleda jedino u Urbanističkom zavodu Beograda, koji predloženi plan potpisuje, nisu pročitali. Ili jesu, ali smatraju da njihova uloga ne treba da ide dalje od bespogovornog izvršavanja zahteva naručilaca posla.
Bilo kako bilo, predvideli su da od Sajma ostane samo Hala 1, kao prepoznato kulturno dobro (činjenica koja Generalštab po svemu sudeći neće spasiti), ali da izgubi svoju funkciju i ostane u senci okolnih solitera visokih 70 metara. Govori se o njenoj adaptaciji u operu, ali je upitno da li takvu najavu treba shvatiti ozbiljno – kada je reč o javnim sadržajima (ako ne računamo tržni centar koji se lažno predstavlja kao galerija), posle osam godina od početka izgradnje Beograda na vodi još uvek čekamo da se realizuje bilo koje obećanje. Pa se tako u zgradu ugašene Železničke stanice nije uselio Istorijski muzej Srbije, zgrada pošte u Savskoj nije postala dečje pozorište nego je samo ruinirana, „kreativno-inovativni multifunkcionalni centar“ Ložionica i dalje je pompezno obećanje, a osnovna škola neće biti završena pre sledeće godine.
Novim planom Beograd na vodi preći će Karađorđevu ulicu, a primetan je i „pipak“ koji seže sve do Terazijske česme, što se može smatrati svojevrsnom reprizom „lova“ na postojeće zelene površine, koje se mogu uključiti u statistiku projekta, na šta je SANU upozoravala još pre deset godina
No najave se i dalje nižu, pa je uz operu pridodat i muzej Novaka Đokovića (pre nego što su mu to predložili, ali makar jeste javno govorio o želji da izloži svoje pehare), a nešto ranije i da bi se Muzej Nikole Tesle mogao preseliti u, takođe zaštićenu, zgradu fabrike hartije Milana Vape.
Neke promene u odnosu na Vladinu odluku o izradi proširenog plana iz aprila, ipak, postoje. Kompleks Stare šećerane je izuzet iz obuhvata, što svakako otvara prostor za spekulacije o njegovoj sudbini, no ne treba izgubiti iz vida da je do usvajanja plana moguće da se isto tako i vrati u njegove granice. Na drugom kraju plana, Beograd na vodi je prešao Karađorđevu ulicu, a primetan je i „pipak“ koji seže sve do Terazijske česme, u svojevrsnoj reprizi lova na postojeće zelene površine koje se mogu uključiti u statistiku projekta, o čemu je SANU govorila pre deset godina.
Podređivanje interesima investitora kao jedini cilj urbanog razvoja
„Rekla bih da neposredni cilj toga jeste uvećavanje procenta javnih namena, međutim implikacije drastičnog povećanja obuhvata plana koje su prikazane na ranom javnom uvidu su mnogo ozbiljnije. Naime, prostornim planom se uređuju namene površina, ali uz lex specialis za Beograd na vodi on postaje direktan osnov za promenu vlasničkih odnosa nad zemljištem. Setimo se da je prvi korak u institucionalizaciji ovog projekta, u trenutku kada je postojao samo u obliku makete u zgradi Geozavoda, bilo proglašenje te makete za projekat od posebnog interesa za Republiku Srbiju. Zatim je usvojen poseban zakon kojim je taj interes – izgradnja komercijalnih sadržaja i stanova namenjenih za prodaju na tržištu – proglašen dovoljnim razlogom da građani budu lišeni prava na raspolaganje privatnom imovinom“, kaže Ksenija Radovanović, istraživačica sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.
Dosadašnje aktivnosti pokazuju da vlast namerava da tumači lex specialis kao okvir za eksproprijaciju u obuhvatu plana bez obzira na to šta će se u njega „ugurati“, ističe sagovornica Radara i precizira da su sada „ugurane“ zona Sajma, deo Brodogradilišta, odnosno novobeogradskog Bloka 18a, Terazijska terasa
Predstavljeni plan zaista konstatuje da dosadašnji Beograd na vodi predstavlja upadljivo toplotno ostrvo, jer ne postoji deo grada sa većim brojem tropskih noći, ali se ne upušta u analizu kako će se na mikroklimu grada odraziti njegovo predloženo širenje
„Ali, postavlja se pitanje – gde je kraj? Možda će se sutradan ceo Beograd uređivati planskim dokumentom čije su odredbe prethodno definisane ekonomskim ugovorom između države i investitora, pa su time suštinski nepromenljive? Možda će svako od nas sutradan morati da se iseli iz svoje kuće, bez pogovora, ukoliko se proceni da bi naš dom bio odličan izvor tuđe zarade“, naglašava Ksenija Radovanović.
A nameće se i pitanje zbog čega se Urbanistički zavod i dalje upire da izmisli javni interes koji tobože stoji iza ovakvog plana, pa tako citira kao planski osnov dokumente donete još u vreme vlasti DS-a, u kojima se navode ciljevi poput „razvoja zelenih površina u gradovima, pošumljavanjem i uređenjem predela i drugim merama koje će obezbediti zdraviji i udobniji život“, „uzdizanje grada Beograda na nivo visokog ranga među metropolitenskim gradovima i prestonicama centralne, istočne i jugoistočne Evrope, prema merilima održive ekonomije“ ili „afirmacija turizma koji će Beograd učiniti gradom u koji će posetioci želeti da dođu i što duže borave, u koji će želeti da se vrate, sa prijatnom atmosferom i brojnim mogućnostima za odmor, rekreaciju i zabavu“.
Jer šta više privlači turiste od stambenih kula do 120 metara visine i intenziteta izgradnje koji obezbeđuje prijatnih 40 stepeni u hladu? Predstavljeni plan zaista konstatuje da dosadašnji Beograd na vodi predstavlja upadljivo toplotno ostrvo (ne postoji deo grada sa većim brojem tropskih noći), ali se ne upušta u analizu kako će se na mikroklimu grada odraziti njegovo predloženo širenje.
„Beograd na vodi je bitan za urbanistički razvoj grada i čitav sistem planiranja u Srbiji jer je jasno ogolio da je podređivanje interesima investitora jedini cilj urbanog razvoja. Da parafraziram bivšeg gradonačelnika Sinišu Malog koji je netaknuto zelenilo parka na Ušću nazvao ‘mrtvim zelenilom’, vrh vlasti nam je sa Beogradom na vodi stavio do znanja da zemljište ispušteno iz mašine tržišta kapitala, smatra ‘mrtvim zemljištem’, a ne resursom koji može da se iskoristi za osiguranje kvalitetnijeg života svih građana. Do sada je projekat doprineo degradaciji sistema planiranja, isisavanju profita u korist investitora i povezanih lica, a spisak pozitivnih efekata na društvo i grad je prazan. (Zlo)upotreba ovog projekta u svrhe političke promocije je ono čemu svedočimo i na primeru aktuelnog ‘državnog projekta’ Ekspo 2027. Nažalost, u odsustvu institucionalnih mehanizama kontrole planskih procesa i realizacije velikih projekata, može se očekivati da posledice opet budu pozitivne samo za jednu stranu – stranu kapitala“, zaključuje Radovanović.
Ostaje nejasno zbog čega je proklamovani cilj „transformacije u elitni deo grada“ zahtevao intervenciju države, koja je odabranom vrstom prostornog plana tu teritoriju (sada već uporedivu sa površinom opštine Vračar) „otrgao“ iz nadležnosti Grada. Ako tržište može bilo šta efikasno da ponudi iz urbanističke perspektive, to bi trebalo da bude stanovanje namenjeno bogatima – pod pretpostavkom da potražnja postoji. Ali primer ubacivanja Terazijske terase u plan pokazuje da ako građani budu dovoljno glasno zahtevali više sadržaja u opštem interesu, možda granica Beograda na vodi obuhvati i krug bolnica. I Narodno pozorište, jer ko će više čekati na otvaranje muzeja.
