Više od decenije brojni ekonomisti, prvenstveno, ali ne isključivo, levičari, tvrdili su da potencijalne koristi od zaduživanja radi finansiranja državne potrošnje daleko nadilaze bilo koje troškove vezane sa rastom javnog duga. Pomisao da napredne ekonomije mogu biti prekomerno zadužene bila je naširoko odbacivana, a glasovi neslaganja često su bili ismevani. Čak je i Međunarodni monetarni fond, inače odlučan zagovornik fiskalne discipline i pojačanog opreza, počeo da podržava visoke nivoe duga radi finansiranja državne potrošnje.
Ipak, plima se preokrenula u poslednje dve godine, kada se ova vrsta neutemeljenog razmišljanja sudarila sa surovom stvarnošću visoke inflacije i povratka dugoročnih kamatnih stopa na realni nivo. Nedavna procena trojice istaknutih ekonomista MMF-a, Tobijasa Adriana, Vitora Gaspara i Pjer-Olivijea Gurinšasa, ide u prilog ovoj značajnoj promeni. Ovi autori predviđaju da će, zbog očekivanog pada privrednog rasta u dugom roku, prosečan nivo duga u naprednim ekonomijama do 2028. porasti na 120 odsto njihovog bruto domaćeg proizvoda. Autori, takođe, napominju da, s obzirom na to da su rastući troškovi zaduživanja postali „nova normalnost“, razvijene zemlje moraju „postepeno i kredibilno da obnove fiskalne rezerve i osiguraju održivost svog suverenog duga“.
Visok javni dug je generalno štetan za ekonomski rast
Ova izbalansirana procena nije alarmantna. Ipak, ne tako davno, mnogi sa levice su svaku sugestiju u prilog fiskalne opreznosti brzo odbacivali kao „restriktivnu, prekomernu štednju“. Adam Tuz je, na primer, u svojoj knjizi iz 2018. o globalnoj finansijskoj krizi 2008. i 2009. i njenim posledicama, „restriktivnu štednju“ pomenuo 102 puta.
Sve donedavno, ideja da visoki javni dug može biti problematičan bila je gotovo tabu. Prošlog avgusta, međutim, Bari Ajhengrin i Serkan Arslanalp, na godišnjem okupljanju centralnih bankara u Džekson Holu u Vajomingu, predstavili su odličan rad o globalnom dugu, dokumentujući izrazito visoke nivoe državnog duga, koji su akumulirani nakon globalne finansijske krize i pandemije kovida-19. Zanimljivo je, ipak, da su autori izbegli da na jasan način objasne zašto bi visok nivo javnog duga mogao predstavljati problem za napredne ekonomije.
Da budemo pošteni, još uvek, bar u naprednim ekonomijama, nema mesta panici. Povremeni periodi visoke inflacije nisu katastrofalni, s tim što građani sa niskim i srednjim dohocima snose najveći teret
To, naime, nije samo računovodstveni problem. Dok razvijene zemlje retko formalno bankrotiraju zbog nagomilanog duga – često pribegavajući taktikama poput iznenadne inflacije i finansijske represije kako bi upravljale svojim obavezama – visok dug je generalno štetan za ekonomski rast. Ovo je bio argument koji smo Karmen M. Rajnhart i ja izneli u kratkom članku za jednu konferenciju 2010. i u drugoj opsežnijoj analizi koju smo koautorski napisali sa Vinsentom Rajnhartom 2012.
Ovi radovi su izazvali žustru debatu, često zbog pogrešne interpretacije. Zapravo, veliki deo javnosti nije pravio razliku između deficitarnog finansiranja budžeta, koje može privremeno podstaći privredni rast, i visokog duga, koji ima potencijal negativnih posledica na dugi rok. Akademski ekonomisti se uglavnom slažu da izrazito visoki nivoi javnog duga mogu ugroziti ekonomski rast, kako zbog potiskivanja privatnih investicija, tako i zbog sužavanja prostora za fiskalne podsticaje (povećanu budžetsku potrošnju) tokom dubokih recesija ili finansijskih kriza.
Nema besplatnog ručka
Naravno, u pretpandemijskoj eri izrazito niskih realnih kamatnih stopa, zaista je delovalo kao da je dug besplatan, zbog čega se mnogim ekonomijama učinilo da mogu da troše bez obaveze da plate kasnije. Međutim, ova ekspanzija državne potrošnje je počivala na dve pretpostavke.
Prva je bila da će kamatne stope na državni dug ostati niske unedogled, ili da će rasti postepeno, što će omogućiti državama da se ovim promenama prilagode u periodu od više decenija. Druga pretpostavka je bila da se iznenadna, velika potreba za državnom potrošnjom – na primer, za vojno jačanje kao odgovor na spoljnu agresiju – može finansirati novim zaduživanjem.
Dok neki tvrde da ekonomije mogu na jednostavan način da prebrode problem visokog javnog duga, koristeći kao primer posleratni bum Sjedinjenih Država, nedavno istraživanje ekonomista Žilijena Akalina i Lorensa M. Bola opovrgava ovaj argument. Njihovo istraživanje pokazuje da bi bez strogih kontrola kamatnih stopa, koje su SAD uvele nakon Drugog svetskog rata i periodičnih inflatornih skokova, udeo javnog duga u američkom BDP-u 1974. iznosio 74 umesto 23 odsto.
Pre pandemije, u eri izrazito niskih realnih kamatnih stopa, zaista je delovalo kao da je dug besplatan, zbog čega se mnogim ekonomijama učinilo da mogu da troše bez obaveze da plate kasnije
Loša vest je da u današnjem ekonomskom okruženju, koje karakterišu modeli ciljane inflacije i otvorenija globalna finansijska tržišta, ove taktike možda nisu više izvodljive, što zahteva značajna prilagođavanja u američkoj fiskalnoj politici.
Da budemo pošteni, još uvek, bar u naprednim ekonomijama, nema mesta panici. Povremeni periodi visoke inflacije ili produženi periodi finansijske represije nisu katastrofalni. Ali važno je naglasiti da, dok bogati ljudi imaju pristup različitim investicionim opcijama koje im omogućavaju da ublaže uticaj finansijskih prilagođavanja na promene u okruženju, građani sa niskim i srednjim dohocima obično snose najveći teret troškova.
Ukratko, državni dug može biti korisno sredstvo za suočavanje sa brojnim ekonomskim izazovima. Ali nije, i nikada nije bio – besplatan ručak.
© Project Syndicate 2024
