Malog akcionara u Srbiji nije prevario samo onaj ko nije hteo, mogla bi da glasi prva rečenica u nekoj budućoj knjizi koja će opisati ovdašnju tranzicionu priču na korporativnom polju. I zaista, bilo da su kontrolu nad akcionarskim društvima držali domaći kapitalisti, multinacionalne kompanije ili sama država, pojedinačni akcionari su prečesto bili oštećena strana koja je ostajala bez vlasničkih papira po mizernoj ceni ili, pak, sa tom imovinom, ali uz njeno totalno obezvređivanje.
Gubitak poverenja i sigurnosti ulagača eskalirao je do te mere da se naša berza svrstava u red najmarginalnijih evropskih tržišta, sa prometima kojih bi se postidela većina menjačnica u glavnom gradu. Tako je prošlogodišnje rekordno nisko trgovanje akcijama dobilo ove godine novo dno sa prometom akcija od oko osam miliona evra u prvih šest meseci.
8 miliona evra
vredeo je ukupan promet akcija na Beogradskoj berzi u prvih šest meseci 2025, što je novi negativan rekord, a takvog prometa bi se postidela i većina menjačnica u glavnom gradu
Tim preostalim investitorima kod nas jasno je da se nefunkcionisanje tržišta akcija ne može svrstati ni blizu vrha liste aktuelnih društvenih problema, ali da i te kako iz njih proizlazi. Nepostojanje efikasnih institucija i zaštite slabijih članova stoje u osnovi posrtanja svake političke demokratije, a ni industrijska demokratija (akcionarstvo) nije imuna ako nije zasnovana na nominalnoj ravnopravnosti tržišnih igrača i poštovanju zakona.
Prečicom do većinskog vlasništva
Veliki broj ovdašnjih prevarnih radnji koncentrisao se na dva postupka kada je u pitanju funkcionisanje domaćih preduzeća u korporativnoj organizacionoj formi. Prvi se odnosio na samo sticanje kontrole u akcionarskim društvima koje je u solidnom broju slučajeva činjeno uz kršenje zakona o preuzimanju, uz praktikovanje trgovine između povezanih lica. Na ovaj način ponuđač je stizao do znatno većeg vlasničkog udela od 25 procenata, uz veliku uštedu u ceni u odnosu na scenario da je to činio u skladu sa zakonom, objavljujući javnu ponudu za preuzimanje svih akcija na ovoj propisanoj granici.
Veliki broj prevara svodi se na sticanje kontrolnog paketa akcija uz pomoć povezanih lica i kršenje zakona o preuzimanju. To većinskom vlasniku omogućava veliku uštedu u odnosu na scenario da je sve radio po zakonu i objavio javnu ponudu za preuzimanje svih akcija čim mu udeo u nekom akcionarskom društvu premaši 25 odsto
Drugi skup prevarnih radnji odnosi se na krajnju konsolidaciju vlasništva, odnosno stizanje do praga od 90 odsto akcija, koji većinskom vlasniku omogućava prinudni otkup od preostalih akcionara. Kada je u jeku širenja posledica svetske ekonomske krize domaća regulativa „prilagođena“, između ostalog i spuštanjem praga za prinudni otkup sa 95 na 90 odsto vlasništva, bilo je jasno da će otpočeti sezona nebranjenog lova na manjinske akcionare. Uz odumiranje prometa i oseku investitora, čija je brojnost koliko-toliko štitila akcionare u prvoj fazi razvoja tržišta pre svetske ekonomske krize, u tek retkim izuzecima vlasnici akcija su bez svoje imovine ostajali po njenoj fer vrednosti.
U prvim tranzicionim godinama manjinske akcionare su uglavnom predstavljali zaposleni i bivši radnici društvenih preduzeća, koji su akcije dobili tokom 90-ih u privatizaciji insajderskog tipa, besplatnom podelom. Sa političkim promenama i uspostavljanjem novog privrednog modela 2000, te akcije postale su glavni predmet trgovine na berzi, koja se u prvim godinama svodila na postupak reprivatizacije, odnosno dobijanje vlasničke kontrole.
Građevinar Energoprojekt holding bio je jedan od pionira te berzanske trgovine i kompanija koja je veoma dugo održala disperzovanu vlasničku strukturu sa državom (prethodno Akcijskim fondom) kao dominantnim, manjinskim akcionarom. Ovome je doprinelo i nepostojanje jasne strateške orijentacije države, koja je davala sasvim suprotne signale u zavisnosti od struktura koje su zaokupljale izvršnu vlast, ali i postojanja struja u samoj kompaniji koje su „minirale“ pokušaje nuđenja kontrole vlasništva strancima. Kada su nakon svetske krize ogoljene sve anomalije i slabosti domaćeg tržišta kapitala, bilo je jasno da nijedna značajnija kompanija neće duže vreme ostati bez jasne kontrole vlasništva.
Preuzimanje pa potop
Dosta manji rival Energoprojekta, građevinsko preduzeće Napred, godinama je tiho sticao akcije ove kompanije da bi odlučnije namere pokazao početkom 2017, koristeći u trgovanju nedozvoljenu tehniku povezanih lica, što je potom utvrdio i regulator tržišta. Izrečena kazna bila je prilično benigna za glavne vinovnike – obaveza da se uputi javna ponuda za preuzimanje po ceni od 1.501 dinar po akciji, po kojoj je sredinom godine Napred sa povezanim licima i stigao do kontrolnog paketa od 52 odsto. Ovom uspehu ponuđača, osim nedorečenosti regulative i nesnađenosti institucija, presudno je doprinelo ponašanje države, čije je tihovanje tokom trajanja ponude obeshrabrilo mnoge akcionare koji su pristupili prodaji akcija.
S druge strane, država nije odlučila ni da proda sopstveni vlasnički udeo, smanjivši time ukupnu cenu preuzimanja za oko 46 miliona evra, koliko je vredeo njen vlasnički udeo, na zadovoljstvo novog većinskog vlasnika. Ponuđač je za oko 22 miliona evra stekao formalnu i stvarnu moć da upravlja kompanijom čiji su ogromni poslovi širom meridijana proslavili građevinare sa ovih prostora. Na lovorikama ovog uspeha novi većinski vlasnik je najavljivao da će Energoprojekt „učiniti većim i boljim“, no godine koje su usledile pokazale su opravdanim strahove ulagača koji su se nagledali sličnih reprivatizacija.
U eri najvećih ulaganja države u infrastrukturu, prihodi Energoprojekta su pali sa 30 na 10 milijardi dinara, a tržištem dominiraju neki novi igrači. Država svoj udeo nije prodala za 46 miliona evra, a danas ne vredi ni trećinu te sume
Preuzimanje kontrole u kompaniji pratilo je i generalno odumiranje domaćeg berzanskog tržišta, pa je usledilo tiho gašenje akcionarstva u Energoprojektu, koji je, što je još važnije, užurbano gubio primat na građevinskom tržištu. Cena akcija u prvoj godini posle preuzimanja se prepolovila, da bi od pandemije skliznula još niže, fluktuirajući uz zanemarljive promete mahom u rasponu od 300 do 400 dinara. Uporedo, prihodi kompanije od 2016. do 2024. pali su sa 30 na oko 10 milijardi dinara, profit je drastično oslabio, a isplata dividende ukinuta je nakon 2018. I sve to u periodu velike ekspanzije domaćeg građevinarstva i ulaganja države u infrastrukturu, što je iznedrilo mnoštvo novih igrača na ovom tržištu.
Novi većinski vlasnik otuđuje imovinu kompanije bez ikakvih konsekvenci
Sa trećinom vlasništva u kompaniji, država je poput „slepog putnika“ netremice posmatrala šta se dešava, gotovo bez reakcije ne računajući blagi otpor na samom početku nove istorije Energoprojekta, kada se suprotstavila načinu konsolidacije vlasništva u zavisnim preduzećima i pokušaju „saniranja“ spora u novobeogradskom Bloku 26.
Upravo je spor oko ove parcele na atraktivnoj lokaciji u centru Novog Beograda i prenos prava svojine sa Energoprojekta na njegovog većinskog vlasnika centralna tema predstojeće Skupštine akcionara osam godina kasnije. Ova odluka kojom se Energoprojekt odriče lukrativnog zemljišta na kojem će se graditi stotine hiljada kvadrata stanova neće moći da se donese bez saglasnosti predstavnika države, s obzirom na to da je neophodna tročetvrtinska većina prisutnih (glasovi države) ili njeno odsustvo sa sednice.
Naravno, u duhu pozitivnih propisa EU i ovdašnja regulativa poznaje termin raspolaganja imovine velike vrednosti, koja se odnosi na ovakve i slične slučajeve koji tretiraju više od 30 odsto knjigovodstvene vrednosti kompanije. U takvim situacijama, akcionari koji nisu saglasni sa odlukom mogu tražiti od kompanije da otkupi njihove akcije i tako dobiju obeštećenje za svoju imovinu.
I Energoprojekt je zaista predvideo mogućnost otkupa akcija od nesaglasnih akcionara s obzirom na predlog odluke o raspolaganju imovine velike vrednosti, ponudivši cenu od 429,47 dinara po akciji, koja vrednuje kompaniju na oko 40 miliona evra. Energoprojekt je time izbegao otkup akcija po procenjenoj vrednosti, koja bi dakako bila višestruko veća, s obzirom na to da se već godinama od strane regulatora prihvata fikcija u vidu likvidnosti hartija na berzi čiji se ukupni prometi moraju lupom tražiti.
429,47 dinara
po akciji akcionarima koji se protive otuđenju značajne imovine nudi većinski vlasnik, koji je pre osam godina svaku akciju plaćao 1.501 dinar
Da položaj malih akcionara izgleda još beznadežnije govori činjenica da je inicijalno zakonsko rešenje kojim su kompanije bez izuzetka morale da obeštete nesaglasne akcionare po procenjenoj ili knjigovodstvenoj vrednosti akcije preinačila upravo država 2018, uoči davanja Aerodroma „Nikola Tesla“ u koncesiju. Ova važna odredba zakona procenjena je tada kao nepotrebno baktanje i usporavanje čitavog posla i tako je ostalo do današnjeg dana – ako se na putu velikih poslova izvršne vlasti i pronađu regulatorne prepreke, tim gore po zakone. I njegove štićenike, ovaj put manjinske akcionare.
