Lamentirati nad činjenicom da više nemamo nezavisne kontrolne institucije i to sedam godina nakon što smo ih izgubili, verovatno predstavlja čist gubitak vremena i to u trenutku kada smo kao društvo uskraćeni i za one osnovne poput Narodne skupštine ili Republičkog javnog tužilaštva. Ali opet, kako ne pomenuti kada u fotelji zaštitnika građana sedi Zoran Pašalić, koji za to prima platu od 564.776 dinara, a odbija čak i da stane iza toga da je to naknada za ćutanje koje od njega vlast traži. Umesto toga se vlada kao da nešto ozbiljno radi i javno se hvali svojim uspesima koji se ogledaju u tome što mu se mnogi žale na „imovinske, odnosno komunalne probleme“ i jer je „raspoloženje takvo da građani imaju poverenje u institucije“. I sve to u okviru neke fantomske kampanje pod imenom „Dani ombudsmana“, koju je sam sebi upriličio u trenutku dok je zbog ugroženih prava 14 ljudi mrtvo, troje se bore za život, a država hapsi, pa i kidnapuje sve koji su se zbog toga pobunili.
Na pitanje Danasa zašto ne reaguje, uzvratio je da ne može dok mu se uhapšeni aktivisti ne obrate, ne podnesu pismenu prijavu ili dođu na razgovor kod njega (lepo zamole stražare u zatvoru da ih odvedu na kafu kod Pašalića), jer očito sam nije sposoban da reaguje na događaje o kojima je saznao iz medija jer su ona „posredna“. Uz to se uverio se da 70 odsto navoda iz medija nije istinito. Verovatno i nije ukoliko čita Informer, ali na snimku koji su sve nezavisne televizije emitovale se nedvosmisleno vidi da neki maskirani tip, lica pokrivenog temeljnije nego epidemiolozima u vreme variole vere, cima i vuče novosadskim ulicama studenta Relju Stanojevića. Bezimeni tip koji ni na snimku a ni kasnije nije pokazao ni facu, ni legitimaciju, ni bilo šta što bi ga indentifikovalo kao „službeno lice ometeno u vršenju dužnosti“ ili kao lice koje ima prava da zavrće ruke i briše podove sa građanima ove zemlje.
Nije običaj?
Ali, čak ni za tu netransparentnost u kojoj se odvija policijska brutalnost, Pašalić nije mogao da proveri, jer na pitanje da li ima ovlašćenja da kontroliše rad BIA, odgovara – zakon to dozvoljava, ali nije običaj.
Nije običaj?
Od onih par godina demokratije koje smo imali na početku milenijuma (tada su i uspostavljene nezavisne kontrolne institucije) do danas smo imali dva zaštitnika građana: Sašu Jankovića koji je kontrolisao rad BIA i zahvaljujući čijem radu je slučaj Savamala ugledao svetlost dana i Zorana Pašalića koji to nije radio. Prema tome, za tih pet hiljada evra koje prima, Pašalić je bar bio dužan da bude precizan i kaže – postoji zakonska mogućnost, ali sam ja i samo ja uspostavio običaj da se to ne radi.
Bezimeni tip koji ni na snimku a ni kasnije nije pokazao ni facu, ni legitimaciju, ni bilo šta što bi ga indentifikovalo kao „službeno lice ometeno u vršenju dužnosti“ ili kao lice koje ima prava da zavrće ruke i briše podove sa građanima ove zemlje
Uostalom, u izveštaju rada Zaštitnika građana iz 2010. se vidi da je tada urađena preventivna kontrola BIA (zle žute je imao ko da kontroliše) i tu između ostalog piše: „Polazeći od Ustavom i Zakonom uspostavljene obaveze i dužnosti Zaštitnika građana da se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih sloboda i prava a imajući u vidu da službe bezbednosti imaju ovlašćenja i sredstva da, u skladu sa Ustavom i zakonom, primenjuju posebne postupke i mere koje za posledicu imaju odstupanja od načela nepovredivosti pojedinih ljudskih sloboda i prava, Zaštitnik građana sproveo preventivnu kontrolnu BIA, a cilj posete bio je sagledavanje zakonitosti i pravilnosti rada BIA pri obavljanju poslova iz nadležnosti kojima se zadire u zagarantovana prava i slobode građana“.
Danas imamo Pašalića koji nema običaj da tako nešto radi i imamo bivšeg zaštitnika Sašu Jankovića koji poručuje: „Znam da Rodoljub Šabić i ja, kao Poverenik i Zaštitnik građana, sami ne bismo mogli da zauzdamo vlast opijenu moću, jer nezavisne institucije ne mogu da zamene policiju, tužilaštva i sudove. Ali znam da ne bi ostavili građane da se sami bore i dokazuju teror državnih službi nad njima“.
I imamo još nešto – nekontrolisani teror službi „bezbednosti“.
