U Višem sudu u Beogradu za početak aprila zakazan je glavni pretres za ratni zločin u mestu Štrpci u Bosni i Hercegovini, koji se dogodio 27. februara 1993. godine kada su pripadnici jedinice „Osvetnici“, iz voza na liniji Beograd – Bar kidnapovali dvadeset putnika nesrpske nacionalnosti i sve ih ubili. To će biti početak ponovljenog suđenja Gojku Lukiću, Jovanu Lipovcu, Dušku Vasiljeviću i Dragani Đekić, koji su, prema optužnici, učestvovali u otmici putnika i potom ih predali njihovim ubicama. Pre godinu dana oni su osuđeni na ukupno 35 godina zatvora – dvostruko manje nego što je tražio tužilac, ali je Apelacioni sud tu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno postupanje.
Sud će, više od trideset godina od kada se sve dogodilo, ponovo pokušati da utvrdi da li su tačni navodi optužnice da je četvoro optuženika bilo među tridesetak pripadnika oružane grupe „Osvetnici“, u sastavu Vojske Republike Srpske (VRS), formirane sa zadatkom da iz brzog voza 671 na liniji Beograd – Bar kidnapuje putnike nesrpske nacionalnosti. Oni su, tvrdi Tužilaštvo, preteći oružjem, naterali otpravnika vozova u Štrpcima da zaustavi voz, potom legitimisali putnike kako bi utvrdili njihovu nacionalnost, a onda, uglavnom Bošnjake, odvezli do jedne osnovne škole u Prelovu, u blizini Višegrada. Tamo su se pridružili drugim pripadnicima iste grupe, čiji je vođa bio Milan Lukić, koji je zbog onoga što je tokom rata u BiH učinio u okolini Višegrada, osuđen u Hagu za zločine protiv čovečnosti. Uz njegovo vođstvo, optuženici su, navodi tužilac, u fiskulturnoj sali škole u Prelovu, svirepo pretukli putnike. A tada maloletna Dragana Đekić udarala ih kundakom puške. Onda su ih naterali da sa sebe skinu gotovo svu odeću, uzeli im vredne stvari i odvezli u selo Mušići, gde su u jednoj spaljenoj kući ubili dve osobe iz iste grupe.
Ovo je jedno od mnogih suđenja za ratne zločine koji pred Višim sudom u Beogradu traju godinama. Među njima je i proces za ubistvo najmanje 1.313 bošnjačkih civila u julu 1995. godine u mestu Kravice, kao i postupak za ubistvo više od 140 Albanaca u selima Ćuška, Ljubenić, Pavljan i Zahać.
Kada jednom bude doneta, pravosnažna presuda ticaće se direktnih učesnika u ovom zločinu, ali ne i onih koji su naredili formiranje grupe „Osvetnici“, to pitanje nije obuhvaćeno optužnicom, da jeste, možda bi se došlo i do odgovora ko je od predstavnika Srbije, Crne Gore i nekadašnje SRJ znao za plan otmice u Štrpcima
Zločin u Štrpcima je u Crnoj Gori svoj sudski epilog dobio pre punih dvadeset godina. Bivši pripadnik Vojske RS Nebojša Ranisavljević je 2004. pravosnažno osuđen na 15 godina zatvora jer je utvrđeno da je učestvovao u otmici putnika i njihovom ubistvu. Pošto Milan Lukić, kojidoživotnu kaznu zatvora služi u Estoniji, pred sudom u Hagu nije odgovarao za zločin u Štrpcima, Tužilaštvo BiH je optužnicu protiv njega podiglo 2019. godine ali je on odbio da je primi. Za učešće u otmici i ovom masovnom ubistvunedavno je u BiH pravosnažnom presudom osuđeno sedam osoba na po 13 godina zatvora, a prvostepeno, na dve godine više i Boban Inđić, nekadašnji komandir Interventne čete Višegradske brigade Vojske RS.
Odugovlačenje suđenja u Beogradu, koje je počelo 25 godina pošto se otmica dogodila, učinilo ga je gotovo besmislenim, čak i za porodice žrtava, među kojima su mnogi rekli da od presude više ne očekuju baš ništa. Takav stav ne iznenađuje, ako se ima u vidu kako je prvostepeni postupak izgledao – glavni pretresi su odlagani, jer se na sudu nekada nisu pojavljivali neki od optuženika, nekada predsednica sudskog veća ili advokati odbrane, a često i svedoci. Suđenje je, zbog promene predsednice sudskog veća jednom vraćeno na početak, aprvu prvostepenu presudu nije dočekao jedan od (prvobitno petoro) optuženih, Ljubiša Vasiljević, koji je tokom postupka preminuo.
Ključni svedok tužilaštva Mitrašin Glišić je 1993. godine radio u kuhinji škole u kojoj su putnici iz voza 671 ubijeni. On je nekoliko puta bio podvrgnut psihijatrijskom veštačenju – pa i poniženju, kako bi se, na zahtev branilaca, utvrdilo da li su njegove mentalne sposobnosti dovoljne da bi se ono što je rekao pred sudom moglo uzeti kao relevantno. A njegovi iskazi potvrđuju neke od glavnih tačaka optužnice. Dva puta je pred sudom rekao da poznaje optužene i da su svi bili sa Milanom Lukićem u grupi koja je držala civile u školi u Prelovu. Ispričao je da mu nisu dozvolili da uđe u školu, sve dok iz nje nisu izveli ljude koji su bili obliveni krvlju i gotovo bez odeće. Milan Lukić mu je naredio da sve što je ostalo u fiskulturnoj sali spali i dobro je očisti, što je, rekao je, bilo nemoguće, jer su zidovi upili krv. Pred sudom u Beogradu je dodao i da je u sali našao lične karte i pasoše dovedenih putnika i da mu je žao što ih nije sačuvao, jer bi tako mogao da dokaže da govori istinu.
Od dvadeset tela žrtava bačenih u reku Drinu, u jezeru Perućac pronađena su samo četiri, dok se ostalih 16 i dalje vode kao nestali.
Američka psihološkinja Pauline Boss je u psihologiju uvela pojam nerazrešen gubitak, sa kojim se suočavaju oni koji izgube nekog svog, ali od njega ne mogu da se oproste jer nemaju potvrdu njegove smrti i ne znaju gde je telo. „Nerazrešen gubitak prkosi rešenju, stvara dugoročnu konfuziju, blokira spoznaju, zamrzava proces tugovanja“, navodi na svom sajtu Pauline Boss.
Patnji nerazrešenog gubitka izložene su porodice ubijenih civila u Štrpcima ne samo zato što tela većine njih nisu pronađena, nego i zbog toga što deluje da se sve čini da suđenje za ovaj zločin nikada i ne bude završeno. Da li je takav utisak posledica slučajnosti, lošeg spleta okolnosti ili je reč o korišćenju svih mogućih mehanizama kako bi se suđenje prolongiralo do besmisla i izbegla konačna sudska istina o jednom masakru – to znaju samo neki od onih koji u ovom procesu direktno učestvuju.
Predugo trajanje ovog postupka čini da i retki koji ga prate osećaju distancu u odnosu na zločin zbog kojeg se sudi. Saosećanje i svest o tome kakav je zločin predmet suđenja vrati im se kada u delu sudnice predviđenom za publiku, ugledaju članove porodica dvadeset ubijenih putnika koji su ušli u voz Beograd – Bar i pogrešno procenili da im se, uprkos vremenu u kojem žive, u vozu ništa loše ne može dogoditi.
Kada bude doneta, pravosnažna presuda ticaće se direktnih učesnika u ovom zločinu, ali ne i onih koji su naredili formiranje grupe „Osvetnici“. Na to decenijama skreće pažnju Fond za humanitarno pravo, ali to pitanje nije obuhvaćeno optužnicom, niti je istraga o tome bila pokrenuta. Da jeste, možda bi se došlo i do odgovora na pitanje ko je od predstavnika Srbije, Crne Gore i nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije znao za plan otmice u Štrpcima. Iako je advokat porodica Velija Murić 2002. godine podneo krivične prijave protiv 14 visokih funkcionera nekadašnje SRJ, istrage po tim prijavama nikada nisu ni pokrenute.
Spomen-ploča i mesto sećanja
Raspisivanje novih beogradskih izbora otvara mogućnost za adekvatnu memorijalizaciju ovog ratnog zločina, na šta Aleksandar Šapić, po svemu sudeći, nije bio spreman. Iako je, kao nekadašnji predsednik Opštine Novi Beograd, 2016. godine postavio spomen-ploču jednoj od žrtava, Šapić je uspeo da punu istinu o ovom masovnom ubistvu prećuti. „U znak sećanja na humanost i hrabrost“, piše na ploči koja je na Novom Beogradu postavljena Tomi Buzovu, ubijenom jer je pripadnike „Osvetnika“ upitao zašto odvode neke od putnike iz voza. Nije, međutim, navedeno kako je i u kojim okolnostima Buzov stradao.
Mesto sećanja na dvadeset otetih pa ubijenih putnika, možda bi mogla da bude i bivša glavna Železnička stanica iz koje je krenuo brzi voz 671 na liniji Beograd – Bar.
