Neumorni reditelj Zdravko Šotra nedavno nas je obradovao i knjigom u kojoj se bavi svim onim glumcima koji su krasili nepregledan niz filmova i serija tokom dugih sedam dekada, koliko se predano bavi ovim poslom. Samo pobrojavanjem naslova dolazi se do impresivnog broja tako bogate filmografije, a još impresivnije je što je radio sa stotinama glumaca, rođenih u tri veka. Kroz priče, prisećanja, pošalice i anegdote, Šotra nas vodi kroz dugu istoriju kulture na ovim prostorima, a u razgovoru za Radar govori i o tome kako je jedna tako bogata kultura doživela ovakav pad, koji živimo danas.
Gledajući samo naslovnu stranu vaše knjige Mojih 500 glumaca, pred nama se otvara duga istorija kinematografije i pozorišta, ali i kulture i umetnosti ovog prostora…
Istorija zaista duga, jer moj rad s glumcima traje od diplomske predstave u Narodnom pozorištu u Nišu decembra 1956. sve do današnjih dana, pa mogu biti i svedok tog vremena. Proživeo sam prvo ceo Titov režim. U početku je staljinski krut, ali su stvaraoci vremenom osvajali slobodu stvaranja, a samog Tita ste mogli videti i u pozorištu, i u Areni u Puli među 10.000 gledalaca. Njegovim doglavnicima je to bio znak da se sve izdašnije materijalno podržavaju umetnost i kultura uopšte. Iz tog vremena se pamte imena mnogih umetnika, i mnoga dela iz svih grana umetnosti, dela okićena Nobelovom, kanskom i drugim značajnim nagradama i priznanjima. Zanimljivo je i to da su projekti nekih disidenata i opozicionara među filmadžijama bili finansijski dobro podržani. To verovatno iz želje da se stekne bolji utisak o politici SKJ, što ne znači da više nije bilo nesloboda u toj oblasti, ali, recimo, poznati intelektualac Borislav Mihajlović Mihiz, izrazito nastrojen kao opozicioner, bio je uvek na rukovodećim mestima u kulturi.
Više puta sam izjavljivao da je sa mojim radom gotovo, ali đavo mi ne da mira. Život Milene Pavlović Barili je vražje izazovan povod za filmsku adaptaciju. Što je najgore, producent računa da bih ja mogao još i da to režiram. O, svašta. Pa nisam ja Klint Istvud!
A kako ste vi prošli kroz taj period?
Imao sam i ja par „slučajeva”.Pulski žiri, u kojem je bilo i pet članova CK iz republika i pokrajina, isključio je moj film Osvajanje slobode iz konkurencije zbog ideološke primedbe. Takav gest je tada uzdrmao ceo festival. Čitava javnost, publika, kritičari iz cele Juge, svi napadaju žiri i veličaju moj film, koji tako profitira više nego što stvarno vredi. Drugi slučaj: Kad je Umetnički televizijski savet odgledao moju seriju Više od igre dao mi je 36 ideoloških primedbi. Ja sam odbijao da ih prihvatim, i serija dugo stoji i ne emituje se. I počeše priče – Šotra uprskao seriju Više od igre… Onda dođe novi predsednik Saveta, Filip Matić, budža širih pogleda, pregleda seriju i reče uredniku da je smesta pusti.
Jednom ste rekli da ste jedini reditelj koji je snimao sa glumcima rođenim u tri veka. Kako se sećate nekih velikih stubišta glume, kojih sada nema.
Ta sećanja sam upravo opisao u svojoj knjizi, ali da ih ovde samo nagovestim… Ko je gledao Milivoja kao Lira, Miru kao Petrunjelu, Miju kao Smedrijakova, Oliveru kao Majku Hrabrost. Ljubu kao Otela, Žigona kad u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja šezdesetosmašima klikne Robespjerov govor, Zorana kad poradovani, Peru, kralja glume, Ejdusovog Kir Janju… Ko je u filmovima gledao Paju, Milenu, Gagu, Cicu Perovića, Batu i jednog i drugog, tome je život bogatiji lepim sećanjima. Sa mnogima od njih sam se i družio. Zato nisam odoleo nagonu da zapišem sećanje na njih i na nezaboravna druženja sa njima. Da ukažem i na njihovu ljudsku osobenost, da te upečatljive ličnosti našeg kulturnog života očuvamo od zaborava.
Mi smo naleteli na jednog kome maheraj baš leži. I ništa ga ne mrzi. On je kao takav naš glavni i jedini problem. Snaga opozicije se troši na stotine problema, a svi oni proističu iz tog jednog, glavnog
U čemu je razlika između njihovog stila glume i glume današnjih glumaca?
Ne radi se tu ni o kakvom stilu. U knjizi sam naveo da po meni postoje samo dobri i odlični glumci. A uz njih idu i oni koje nazivam dobrovoljci za glumu. Tako je bilo pre, tako je i danas. I danas stasavaju dobri i odlični, ali je dobrovoljaca sve više, jer brojne televizije snimaju mnoge serije, koje angažuju nove trupe dobrovoljaca za glumu. Posao koji radimo nije lak, skopčan je sa naporima i duhovnim i fizičkim. Ali, na sreću, dobri glumci su obično i duhoviti ljudi, pa između dve klape bude i smeha, što taj rad olakša i oplemeni. Opisao sam mnoge od tih zgoda i anegdota, u kojima su se isticali Gaga Nikolić, Cica Perović, Bora Todorović, Bata Živojinović…
A može li se već oceniti naše vreme? Koliko je veliki pad kako nacije tako i kulture uopšte?
Mi sad možemo samo da zaključimo da je u pitanju naš opšti pad. Ne zna se koliko je pad veliki, jer on još nije zaustavljen. To će oceniti sretnici koji prežive.
Kako komentarišete to što su se ovoj vlasti glumci toliko mnogo zamerili, da su ih najvulgarnije prozivali u Skupštini?
Glumci, glumci… Ti potomci starogrčkih tepsidijanaca, od antičkog doba su promoteri kulture. Oni zato lako dolaze pod udar osoba drugog kova, osoba koje promovišu estradni (pink) nivo tog pojma. Rečju, osoba koje ne srećemo nigde gde se kultura promoviše. Ono što im ti glumci govore njih potpuno razgolićava, pa im odgovaraju rečima koje su na pink nivou.
U vreme kad su nas Milošević i Šešelj zasipali rafalima patriotskih tirada o Kosovu, naša država Srbija pognula je glavu i povukla se sa tog našeg mitskog prostora. Prolaze decenije, i patriotske izjave i dalje ječe, a na pritisak velikih sila čine se novi ustupci, i Kosovo je sve dalje od nas
Zbog čega se vlast boji glumaca?
Opasni su. Glumci, glumci… Oni ne pokazuju nimalo razumevanja za režim koji je ozbiljno naumio da bude nepromenljiv. Večan. Pa nemojte, glumci, takav naum opterećivati merilima demokratskog društva, zaboga. Usuđujete se da dovodite u pitanje večnost njegovog trajanja.
Šta nam vlast poručuje postavljajući na čelo kulturne scene čoveka za kojeg ne znamo da li je gledao ijednu pozorišnu predstavu, film, pročitao knjigu?
Među ministrima kulture najviše pamtim De Golovog. Bio je to Andre Malro, pisac, istoričar umetnosti, politikolog, vrhunski intelektualac, političar, borac pokreta otpora… Naravno da danas ni Francuska više nema za ministra osobu tih kvalifikacija, ali i tamo i svuda za to mesto potraže osobu boljeg intelektualnog nivoa, nadahnutu duhovnošću, koja će ga motivisati da pokrene opšti kulturni napredak, kao što je to Malro deset godina radio po čitavoj Francuskoj. Pariz je sinuo kad je dao da se restaurišu njegovi stari kvartovi, da se srede spomenici, po gradovima u unutrašnjosti Francuske otvarao je kulturne centre, kuće kulture, i sl. To se ne može očekivati u zemlji gde u svakoj novoj vladi najveći broj njih samo menja resor. Mandatar se pita: „Gde sad ovoga da denem…? Ovoga puta ti budi ministar kulture.“
Da li njihovo postavljenje na čelo Ministarstva kulture samo potvrđuje da za ovu vlast kultura predstavlja opterećenje i da žele da umetnike i njihovo slobodno mišljenje svedu na poltronstvo i podanike?
Dobro ste rekli – kultura ovde predstavlja samo opterećenje. Ali nije u pitanju samo izbor nekog ministra, problem je što se ovde dnevno, na sve strane, promoviše dosta niska duhovnost celog društva. A na tome radi sam vrh države, koji nam se najradije obraća s mesta gde se emituju i rijaliti programi, pa je i on sav utonuo u taj nivo. Logično da to srozava i opšti duhovni nivo celog društva, a kad to traje ovako dugo, postaje nešto pogubno, nešto što se u njega duboko ukorenjuje.
Usled čega je nasilje u društvu stiglo do ovako visokog stepena?
Nasilje je logičan proizvod društva u kojem živimo. Njega karakterišu nerasvetljena ubistva javnih ličnosti, kriminalne afere, gde svaka nova priguši staru i otvara put nekoj novoj. Nijedna od njih još nema sudski ishod – osim paljevine kuće novinara, posle sedam godina! – jer su optuženi, počev od državnog uzgajivača marihuane, zaključno sa ubicama koje peku roštilj od ljudskog mesa, bili deo snaga vladajuće stranke. Šta osim nasilja tu može da cveta? Imamo dosad neviđen slučaj teškog, višestrukog ubistva čak i među osnovcima. Šta još treba da nam se desi pa da nađemo snage da se iskobeljamo iz takvog stanja?
Znamo da je jedan od glavnih stubova svih desničarskih režima frazeologija patriotske propagande. Pa i ovde imamo silne izjave ljubavi prema zemlji Srbiji, koje su veoma jake, pa sve jače i još jače od jakih. A ljubav se iskazuje delovanjem, a ne naglašenim verbalizmom
Razaranje društva je proces koji nezaustavljivo teče, gde će nas odvesti ovakva suspenzija zakona?
Građanska svest bi trebalo da bude pokretačka snaga. Ona se kod nas počela razvijati odlaskom Turaka, ali dugi totalitarni režimi su je dosta potisnuli. Krajem devedesetih je snažno buknula i došlo je do prevrata, i javila se nada za razvoj građanskog društva i građanske svesti. Ubistvo Zorana Đinđića, u začetku demokratskog režima, ohrabrilo je snage Miloševića i Šešelja, i njihov povratak na vlast mnoge je bacio u duboku rezignaciju. Kako ih podići iz nje?
Zbog čega je jednu vlast sve teže promeniti, a s druge strane, koliko god da je nezadovoljstvo u narodu, vlast je od izbora do izbora sve jača? Može li se sedeti kod kuće i čekati da se vlast promeni?
Da bi totalitarni režim suvereno trajao, njegov tvorac zna da se mora držati već oprobane šeme. Mora se prvo okružiti od sebe zavisnim, poslušnim i odanim ljudima. Zatim, da sva sredstva javnog informisanja stavi pod svoju kontrolu i da se sa njih ne skida. Sve zaposlene u javnom sektoru obavezati… I tome slično. Da bi u tome uspeo, kao i u svakom poslu, moraš biti obdaren za to. A mi smo naleteli na jednog kome taj maheraj baš leži. I ništa ga ne mrzi. On je kao takav naš glavni problem. Bolje reći glavni i jedini problem. Jer iz njega proizlaze svi oni koje smo naveli. Snaga opozicije se troši na stotine problema, a svi oni proističu iz tog jednog, glavnog.
Kako vam izgleda ova nova verzija patriotizma?
Izgleda kao ogoljena propaganda. Znamo da je jedan od glavnih stubova svih desničarskih režima frazeologija patriotske propagande. Pa i ovde imamo silne izjave ljubavi prema zemlji Srbiji, koje su veoma jake, pa sve jače i još jače od jakih. A zna se da u iskazivanju ljubavi, kako prema otadžbini, tako i prema voljenoj osobi, ne treba rečima preterivati. Ljubav se iskazuje delovanjem, a ne naglašenim verbalizmom. Ršumović taj pojam sažima kako samo pesnik ume i peva: „Domovina se brani lepotom, i lepim vaspitanjem…“
A kako se brani Kosovo?
U vreme kad su nas Milošević i Šešelj zasipali rafalima patriotskih tirada o Kosovu, naša država Srbija pognula je glavu i povukla se sa tog našeg mitskog prostora. Prolaze decenije, i patriotske izjave i dalje ječe, a na pritisak velikih sila čine se novi ustupci, i Kosovo je sve dalje od nas. Ni našem patrijarhu ne daju da uđe na Kosovo. Ni našem dinaru.
Postoje samo dobri i odlični glumci. A uz njih idu i oni koje nazivam dobrovoljci za glumu. Tako je bilo pre, tako je i danas. I danas stasavaju dobri i odlični, ali je dobrovoljaca sve više, jer brojne televizije snimaju mnoge serije koje angažuju nove trupe dobrovoljaca za glumu
Problem Kosova nije od juče?
Naravno, problem je načet u doba Turaka. Kosovo, s brojnim manastirima i crkvama njima je ličilo na tvrđavu hrišćanske vere. Da to razvodne, oni su Albance sa Prokletija prevodili u islam, i naseljavali ih na Kosovo i Metohiju. To je trajalo vekovima i dostiglo je opasne razmere. Jedino je kralj Aleksandar uočio i pokušao da problem reši, ali njega ubrzo ubiše. Kao dete bio sam na Kosovu, i pamtim oduševljenje kojim su Šiptari dočekali ulazak Nemaca, i klicanje Hitleru. On im je tamo dao svu vlast. I odmah su odatle krenuli prepuni vozovi izgnanika, kojima će se po oslobođenju zakonom zabraniti da se vrate na svoja ognjišta. Naša vojska je sve do 1953. tamo vodila borbe sa balistima, a Tito, koji nije verovao Srbima, na sve načine nastoji da Šiptare pridobije. I Šiptari ubiju Miladina Popovića, a Tito svu vlast, i svu dalju sudbinu Kosova, poverava Fadilju Hodži. I šta biva? Stvara se klima zbog koje se Srbi ponovo iseljavaju sa Kosova, a s Pokletija ponovo hrle i naseljavaju ga Albanci. Mi smo decenijama to gledali i ćutali. Trideset godina sam uzalud pokušavao da snimim film po istinitoj ispovesti jednog čoveka, koja sadrži sve ovo o čemu sam govorio. Začudo, nijedna vlast nije pokazala razumevanje za tu priču. Kad sam na kraju Kosovaru Tijaniću ponudio tu priču, on mi je odgovorio: „Ma koga Kosovo više zanima, to je gotova priča.“
A zašto Evropa i Amerika toliko uporno insistiraju da se okonča ono što su započeli Turci, nastavio Hitler, a Tito skoro dokrajčio? Zašto su naši nekadašnji ratni saveznici za Albance, a protiv nas?
Zato što znaju da su Šiptari uvek odani vladajućoj sili, a nama ne veruju jer se zvanično, kao država, nismo jasno opredelili za Evropu. A i naša osećanja prema bratskom slovenskom narodu i njegovoj kulturi na sve strane se brkaju sa odnosom prema Putinu, zbog koketiranja s njim.
Kultura ovde predstavlja samo opterećenje. Ali nije u pitanju samo izbor nekog ministra, problem je što se ovde dnevno, na sve strane, promoviše dosta niska duhovnost celog društva. A na tome radi sam vrh države, koji nam se najradije obraća s mesta gde se emituju i rijaliti programi, pa je i on sav utonuo u taj nivo
Mi smo ipak evropski narod.
Naravno, i čitavo naše okruženje je evropsko. I Dositej je želeo da Srbe okrene Evropi, a Vuk da Evropa pogleda na Srbe, i prizna ih za Jevropejce. Nepismeni Miloš slao je mlade u Evropu da se školuju i vrate, kralj Petar se kao podoficir borio i za Francusku. Aleksandra je teško pogodila pogibija ruske carske porodice, i svesrdno je prihvatio emigrante iz Rusije, ali je Francusku smatrao za drugu domovinu, i podigao joj spomenik zahvalnosti. Danas stotine i stotine hiljada naših ljudi isključivo naseljavaju zemlje Zapada, i sva privreda, i sav život okrenut nam je Evropi.To nam ne smeta da volimo našu slovensku braću Ruse. Sad otuda prihvatamo nevoljnike koji opet beže od terora u svojoj zemlji. Na njima možemo pokazati svoju ljubav prema Rusima, a ne isporučivati ih Putinu.
Da li još uvek radite?
Više puta sam izjavljivao da je sa mojim radom gotovo, ali đavo mi ne da mira. Maja Herman Sekulić mi ponudi da adaptiram njenu knjigu Devet života Milene Pavlović Barili. I šta sam mogao kad mi je ponuđen vražje izazovan povod za filmsku adaptaciju. Što je najgore, producent računa da bih ja mogao još i da to režiram. O, svašta. Pa nisam ja Klint Istvud!
Hoćete li drugog juna izaći na izbore?
Naravno da hoću. Ako već veliki deo opozicije izlazi na izbore, sve sujete bi trebalo ostaviti na stranu, jer sada neizlazak na izbore znači bojkot same opozicije.
