Nakon 100 dana borbe sa gradskim vlastima i rukovodstvom JKP Regionalni centar za upravljanje otpadom Duboko iz Užica, aktivisti udruženja Da (ne) dišemo Duboko mogu da se povuku sa barikada, zadovoljni uspehom. Jer, užički Osnovni sud odlučio je u prošlu sredu, 20. novembra, da se ova deponija privremeno zatvori, i to na temelju krivične prijave navedene grupe građana.
Šest dana ranije, 14. novembra, republički inspektori za zaštitu životne sredine doneli su isto rešenje na osnovu vanrednog pregleda, zabranivši „prijem, skladištenje, ponovno iskorišćenje i odlaganje bilo koje vrste otpada na ovoj lokaciji“, zbog “utvrđenih nepravilnosti”, na koje su demonstranti i ukazivali.
Pre toga, 20. septembra, direktor Dubokog Momir Milovanović podneo je ostavku, što su pobunjeni takođe tražili, smatrajući ga najodgovornijim za ekološku katastrofu što se svalila na Užice.
Požar na deponiji- „vizuelno-mirisna perjanica“
Naime, deponija se u skoroj prošlosti u više navrata obrušavala preko svojih sanitarnih gabarita, i gorela u martu i maju ove godine, kao rezultat neadekvatnog upravljanja otpadom. Poslednji požar buktao je 20 dana, šireći gust dim užičkom kotlinom, pun kancerogenih materija – dioksina i furana. A njih naše institucije „nisu ovlašćene da izmere“, pa mogu da nastupe iznoseći paušalne informacije.
„Direktorka užičkog Zavoda za javno zdravlje dr Marija Palikuća dim je okarakterisala kao ‘vizuelnu i mirisnu perjanicu paljevine’, premda su istovremeno izdata upozorenja da se prozori zatvaraju, i da građani, a posebno deca, izbegavaju boravak na otvorenom. S druge strane, gradonačelnica Užica Jelena Raković Radivojević nosila je masku dok je javnosti poručivala da nema razloga za paniku“, ističe Jovan Topalović, poljoprivrednik iz Lunovog Sela, i predsednik udruženja Da (ne) dišemo Duboko.
Javnost nije nasela, već potegla peticiju od 3.000 potpisa da se Duboko pod hitno stavi pod katanac. Spisak imena zabrinutih, besnih, ali i hrabrih Užičana, predat je na pisarnicu gradske uprave 1. jula, od kad se čeka rasplet.
Osnovni sud iz Užica odlučio je 20. novembra da se deponija privremeno zatvori, i to na temelju krivične prijave grupe građana
Vatrena stihija, osim što je građane nedeljama intoksinirala, znatno je oštetila nepropusnu deponijsku podlogu, što nadležni nisu priznavali, kao ni samo zagađenje životne sredine. Pa ipak su proglasili vanrednu situaciju, ali samo u jednom delu Užica (!). Kamare smeća uveliko su se rasipale izvan zvaničnog tela deponije, izlučujući toksine direktno u zemljište. Opredeljivana su javna sredstva za sanaciju, a da ništa nije urađeno, kao ni u brojnim ranijim prilikama, jer ta stvar nije od juče.
Kvalitet vode Turskog potoka najgore kategorije
Pa je Lunovo Selo, odakle je predsednik udruge, već dugo nepoželjna adresa sa koje na užičku pijacu stiže bakaluk, navodnjavan praktično deponijskim izlučevinama. Zazor kupaca potvrđen je i zvanično, nalazima užičkog Zavoda za javno zdravlje koji ukazuju da je kvalitet vode ovog vodotoka spao na petu, najgoru kategoriju. Neodgovarajuću i za tehničke namene, i za zalivanje useva.
Nepročišćene otpadne vode idu zatim u Turski potok, čiji su izvori ispod tela Dubokog.
Tako zatrovana, voda dalje teče u Lužnicu, pa Skrapež, pa Đetinju, da bi skupa sa Moravicom izrodila Zapadnu Moravu. Tu se problem donekle „razvodnjava“, ali je i dalje prisutan. A to nisu mogli da naslute ni najveći skeptici prema evropskim projektima sprovedenim u Srbiji, kada je ovde, 2005, osnovana prva regionalna sanitarna deponija u državi.
Osnivački dokument potpisali su predstavnici srpske vlade, kao i lokalnih samouprava Užica, Čačka, Čajetine, Bajine Bašte, Kosjerića, Ivanjice, Lučana i Požege, preuzimajući svaki po deo finansijske odgovornosti. Dobar deo novca dala je EU, pa se po njenim pravilima isprva sve i odvijalo.
„Navlačenje“ uslova za evropsko finansiranje
Duboko je imalo sve što treba da ima za sanitarni rad: i sistem za tretman otpadnih i procednih voda, i postrojenja za otplinjavanje deponijskog tela, i mehanizaciju za recikliranje otpada. I, kao takvo, pravo čudo među domaćim smetlištima, zvanično je otvoreno 2011, prvo na probni period, da bi 2012. prošlo test. I stalo da prihvata otpad sa devet pomenutih opština, od kojih je grad Čačak nešto kasnije priključen. Jer, tom gradu zahvaljujući, „navuklo“ se 300.000 korisnika JKP usluga, potrebnih da bi taj ogroman posao bio rentabilan, po evropskoj strategiji, kojoj smo odgovorili „na gurku“.
Užički pobunjenici, borci za naše ustavno pravo da živimo zdravo, oprezni su i sumnjaju u dugovečnost sudske zabrane korišćenja Dubokog
„Međutim, proračuni kapaciteta odnosili su se na manji broj ‘proizvođača otpada’, predviđajući količinu od 592.671 kubik, za ukupno 20 godina života deponije“, naglašava Branko Nikolić, profesor srpskog jezika i književnosti, i jedan od okupljenih u štrajkačkom kampu, koji ćemo docnije opisati.
Preračuni, tj. podračuni, dovode nas do fakta da je danas, u dvanaestoj godini rada Dubokog ono zatrpano, premašivši za 20 odsto predviđenu količinu otpada do 2032. Osim neplaniranog, pa i neuračunatog doprinosa Čačka, za preplavljivanje deponije odgovoran je i izostanak reciklaže.
Reciklaža izostala
„Ni ona primarna nikad nije zaživela, premda su Užičani dobili kontejnere za selekciju smeća, ali nisu bili ozbiljno edukovani. Pa i oni koji su razvrstavanju pristupili revnosno, brzo su odustali, s obzirom na to da su sve prikupljali isti kamioni“, nadovezuje se Bogdan Radojčić, „glavni bukadžija“ protesta, kako ga interno zovu saborci.
Ali, i tad je bilo načina da se otpad selektuje na ugrađenim (gigantskim) pokretnim trakama, i kasnije preradi, ali kao da je bilo sve manje volje da Duboko ispunjava sve svoje (nametnute) uloge.
„Situacija je bila relativno pod kontrolom do recimo 2016, da bi se 2018, kad je Milovanović postao direktor, sasvim odustalo od slojevitog odlaganja otpada, i krenulo u stihijski pristup – samo sipaj“, opisuje Nikolić. Neizdvojena PVC ambalaža, sve dominantnija u odnosu na staklo, skupa sa svim drugim što ljudi bacaju, zatrpala je deponijske kasete i cevi za degazaciju, pa više nije bilo ni slova od ispravnog baratanja otpadom.
Dubokom istekle sve dozvole 2022. godine
I to se igrom slučaja podudarilo sa administrativnim rokovima – Dubokom je 2021. istekla vodna dozvola, a jula 2022. i upotrebna. Umesto da je tad zatvore, nadležni su iskoristili poslednji trenutak da podnesu molbu za proširenje deponije, nemajući drugog izlaza. Pa su u međuvremenu i Užičani, i žitelji okolnih sela u rastućem riziku od još jednog nepoštovanja zakona od strane samih institucija.
I zato su „otporaši“ (bili) tu, u kampu, na 200 metara od ulaza u deponiju. Pogrešno bi bilo taj metalni kontejner, s nadstrešnicom, nazvati improvizacijom, jer svaka stvar je na svom mestu, uprkos promeni lokacije tokom protesta, iz operativnih razloga. Zbog mobilnosti, i taktika sabotiranja i zaseda, sebe zovu „gerilcima“.
Danas, u dvanaestoj godini rada Dubokog, ono je zatrpano, premašivši za 20 odsto predviđenu količinu otpada do 2032.
U centru štaba, ili metalne „prostorije“ stoji sto sa stolnjakom. U jednom ćošku je plinska peć za grejanje, a u drugom poslagani automobilski akumulatori, odakle se crpi struja za svetlo. Kafa stiže odmah, zahvaljujući gospođi Gospavi Topalović, majci predsednika udruženja Da (ne) dišemo Duboko. I, kad god može, „na prvoj je liniji fronta“.
Kontejner je baš visoko, na poljančetu ispod okuke puta koji vodi na deponiju, zaćutalu, pa je i vazduh „naoko“ čistiji. Parole s porukama protesta okačene su oko tabora, dok je za jedan od transparenata obešena petolitarka sa crnom tekućinom. To je voda iz Turskog potoka, ona što napaja useve u Lunovom Selu, dalje trujući najplodniju zemlju Zlatiborskog okruga i nizvodne vodotoke.
Taktika protesta
U blizini, a dovoljno daleko, postavljen je hemijski toalet, čist ko suza, a do njega i kamperska česmica. Domaćini se izvinjavaju što je voda hladna – „bojler im je na popravci“, šale se, „ercovski“. Od poznanika i sasvim nepoznatih, postali su rodbina, zajedno učeći zakone i smišljajući kako da reše svoj problem, tako daleko od lokalnog.
Koliko ih ima? Sležu ramenima, jer broj ne pokriva samo tvrdo jezgro, te što danonoćno ovde drežde, razvrstani po smenama, već i one koji su im javljali kad se neko vozilo sa neužičkim tablicama uspinje alternativnim trasama, ne bi li istovarilo otpad sa drugih opština na deponiju Duboko.
„Tada smo propuštali isključivo lokalna vozila preduzeća Bioktoš iz Užica, kao prvi vid pritiska“, objašnjava Dušan Perišić. Tragikomičan prizor, proizašao iz blokada, bio je niz zaustavljenih kamiona sa prikolicom, iz kojih se đubre cedilo. I uz to, drastično „mirisalo“.
„Potom su se nadležni iz Bajine Bašte dosetili da otpad pretovaruju u kamione naše komunalne firme, a da radnici navuku radna odela s oznakom Bioktoša, pa smo to zvali ‘švercom smeća’“, smeje se „kamarad“ Radojčić. „Prostorija“ se zatim zaori od smeha, od priziva slike jednog (bajinobaštenskog) zaustavljenog radnika, koji u telefon nekom saopštava „pao sam, šefice“.
Šverc smeća
Dalji „šverc“ stopiran je daljim barikadama, od kada se neužičko smeće odnosi na deponiju u Sremskoj Mitrovici, bez dozvole, kako tvrde pobunjeni.
Ni ono lokalno nije dugo puštano, budući da su gradske vlasti ignorisale upozorenja udruge, i navlačili ih obećanjima i produženjem rokova da nešto preduzmu. Stoga je usledila nova mera – obustavljanje dopremanja smeća i iz Užica.
Drastičan čin pobunjenih mogao je da povuče ponovno suočavanje sa bagerima, sa „kašikama“ spremnim za napad. Baš kao onomad, 4. novembra, tokom prvog velikog protesta, kad se na njih obrušila i vlast, ali i nahuškani radnici Dubokog, uvereni da štrajkači hoće da im „otmu hleb iz usta“.
Ali, ovaj put, institucije su „blagovremeno“ dejstvovale, ako se zanemari indolencija spram niza prethodnih mejlova aktivista. Sreća u nesreći, ili „koincidencija“?
Za članove Da (ne) dišemo Duboko, priča ipak nije završena. Sada osluškuju tajne namere uprave deponije i gradskih vlasti, što u međuvremeno otpad teraju u privatnu, inostranu deponiju u Lapovu. Pa se Užičani bune što im je račun veći.
Klone se stranačkih obeležja
U svetlu mnogobrojnih protesta po Srbiji, uglavnom vrlo slabih dometa, Radar zanima koji to princip aktivizma vodi do uspeha. „Prvo, od početka smo se klonili stranačkih obeležja, posebno što se ni opozicija nije pretrgla, jedino organizujući diskusiju u užičkoj skupštini na temu deponije“, svedoči Nikolić. Drugo, što iz prvog ishodi – samo su se u sebe uzdali, ipak zahvalni ekološkim organizacijama na podršci. Treće, uspostavljena je „horizontalna hijerarhija“, pa predsednika imaju samo pro forme, da može da potpisuje tužbe.
Za članove Da (ne) dišemo Duboko, priča ipak nije završena. Sada osluškuju tajne namere uprave deponije i gradskih vlasti
Ima nečeg i do naravi, „ercovske“, ovaploćene u inatu, izostanku straha od dodatnih represija, poput praćenja, što su iskusili domaćini Radara. I intenzitet pobune je nesvakidašnji, pa broj izašlih na proteste treba „množiti sa deset“ u odnosu na pobunjenički potencijal Beograda.
Šta još razlikuje užičke pobunjenike, borce za naše ustavno pravo da živimo zdravo? Nekako su oprezniji, opet „ercovski“, pa sumnjaju u dugovečnost sudske zabrane korišćenja Dubokog. A još više u otklanjanja nepravilnosti u upravljanju otpadom, na šta se mera privremenog zatvaranja, doneta u prošlu sredu, i odnosi.
Neki instinkt, ili na iskustvu zasnovana mudrost, govori im da će Ministarstvo za zaštitu životne sredine kradom izdati dozvolu za produžetak zvaničnog rada ove možda i najveće divlje deponije u državi. Taj će, sasvim moguć potez vlasti dočekati spremni, obećavaju. A nije li Era smislio, a Vuk Karadžić preneo, da se stoka drži za ular, a čovek za reč.
