Čitava jedna epoha se promenila od kada je Vlatko Stefanovski, prvi put, kao dvanaestogodišnji dečak u skopskom naselju Taftalidže, uzeo gitaru u ruke. Ono što je ostala konstanta u tih više od pola veka njegove profesionalne karijere je strast i posvećenost poslu kojim se bavi, to što nikada nije podilazio masovnom ukusu publike i činjenica da je uvek pratio samo sopstvene instinkte. Moguće da su baš te osobine legendarnog gitaristu grupe Leb i sol lansirale u sam svetski muzički vrh. I možda se baš zato, dok je svirao sa Londonskim simfonijskim orkestrom, prvo prisetio tog dečaka iz skopskog naselja u kome i danas živi. U ekskluzivnom intervjuu za Radar, nakon koncerta sa Vasilom Hadžimanovim u Beogradu, između ostalog, govori o svom poimanju sveta, muzike, religije, teškim životnim trenucima i prelomnim momentima u karijeri.
Pedeset godina je prošlo od vaših profesionalnih početaka, kada bacite pogled preko ramena šta vidite?
Okrenem se i shvatim da sam mnogo stvari zaboravio. Sećam se nekih značajnih trenutaka, dostignuća, sećam se nekih drama, kolebanja, dilema… Sećam se jednog velikog šarenila, kao da sam bio na ringišpilu. Sećam se mnogo ljudi, dešavanja, saradnje sa kolegama. Pamtim mnogo zvuka – najrazličitijeg. I onog gustog orkestarskog i onog jednostavnog akustičarskog. Ako mogu da sumiram tih pola veka, srećan sam i zadovoljan što sam dečačkom fascinacijom ispunio svoj život blagorodnom profesijom. Muzika je čarobna disciplina i biti makar malo nadaren za nju je blagoslov. A pod talentom ne podrazumevam samo ono što ti je dato, već i ono za šta si se izborio. Talenat podrazumeva kondiciju, strast i rad, kako bi nadgradio ono što ti je dato. Talenat je i da neprestano gori taj fitilj, ta želja da se baviš muzikom, da postigneš nešto, da te ljudi čuju, vide, prepoznaju i eventualno nagrade aplauzom, dolaskom na koncert i kupovinom albuma. Zadovoljan sam jer nisam morao da radim ono što nisam želeo. Bio sam pažljiv i birao sam, ali nikada me nije vodio posao. Na prvom mestu je uvek bila želja da radim nešto što mene ispunjava. To nije uvek lako. Neki umetnici pokušavaju da se dopadnu publici po svaku cenu ili da se prilagode vladajućem trendu i apetitu publike. Ja to nisam radio. I na tome mogu sebi da čestitam. Uvek sam konsultovao i pratio unutrašnji impuls, radio onako kako me je intuicija vodila. Bez kalkulacija, plana i želje da se uspe po svaku cenu.
U ovom kaleidoskopu uspomena pomenuli ste i detinjstvo i dečačku fascinaciju. Rođeni ste u Prilepu, šta je za vas taj grad, poznat po proizvodnji duvana. Da li ste rođeni na tobacco road i predodređeni za muziku?
Da, to je duvanski grad. Moj otac je bio direktor teatra u Prilepu, a mama glumica. I meni je zapala ta sreća da se rodim tamo. Tri godine sam živeo u Prilepu i vrlo su mi maglovita sećanja. Ali neke slike i dalje nosim – neke Nove godine, igre u dvorištu, Sahat kulu u gradu… I uvek se vraćam Prilepu. Da, ja sam rođen na tom tobacco road, a to je bluz. Čitav grad je ranije bio okićen duvanom nanizanim na kanap. Ispred svake kuće se sušio duvan, a to su impresivne slike. I danas me uhvati jedinstveno uzbuđenje kad se vraćam svom rodnom gradu.
Uvek sam konsultovao i pratio unutrašnji impuls, radio onako kako me je intuicija vodila. Bez kalkulacija, plana i želje da se uspe po svaku cenu
Da li ste završili novi album, koji se zove Muscle memory (Mišićna memorija) i šta će ga razlikovati od prethodnih?
Uglavnom je gotov. Ostalo je još da snimim vokale i napišem par tekstova. Zadovoljan sam kako to zvuči, nadam se da ćemo album objaviti početkom jeseni. Materijal je rezultat moje trenutne opsesije muzikom, Ako bih morao da ga opišem, biće to progresivni rok sa prizvukom fjužna. Ima dosta vratolomnih instrumentala, ali i nežnih balada.
To je muzika nastala kao rezultat intuicije…
Da, zato se i zove Muscle memory. Zanima me šta moja intuicija, i nutrina, ima da kaže, šta mi to moja srž poručuje. Koja je to istina, koja je to poruka? Jer, ovih svakodnevnih poruka imamo napretek. Zanimaju me malo dublje stvari, a tiču se našeg postojanja, delanja i bitisanja na ovoj planeti.
Kao vrste ili kao individue…
Najpre kao vrste, potom kao individue, i naposletku, kao društva. Šta to imamo jedni drugima da kažemo, kako živimo u manjim i većim grupama, na kontinentu i planeti. Ako sumiramo ljudsko postojanje i ponašanje, mogu se otkriti fascinantne stvari.
Pišete i memoare, otkud ta potreba, da li je to omaž vremenu koga više nema?
To jeste omaž vremenu kada sam bio očaran svetom, kada sam bio dete i gledao svet drugačijim, nevinim očima. Počeo sam da pišem pre četiri godine. Jedna izdavačka kuća iz Makedonije, Ars Lamina, poklonila mi je prazan laptop, jer sam stalno eskivirao pisanje. Izgovarao sam se da su moji kompjuteri puni muzičkih fajlova. Kad su mi poklonili kompjuter, nisam imao kud i počeo sam da pišem i već sam stigao do nekih šezdesetak poglavlja. Pisao sam o detinjstvu, školskim danima u Skoplju… Mislim da mi dobro ide, iako sam uradio već dve revizije tog teksta. Ostalo je da još malo doteram materijal i ja sam gotov. Očekujem da do Nove godine to bude objavljeno.
U vašem životu je bilo teških trenutaka, vrlo mladi ste izgubili roditelje, pre izvesnog vremena i suprugu i brata. Koliko je teško bilo „izvrnuti dušu“ i proživljavati i te bolne momente iznova?
To mi je najteže. Taj materijal je još moj. Čim ga predam prvom uredniku, gotov sam, nemam više kontrolu nad njim. Znate šta, ako uspem nekom mladom ili sredovečnom čoveku da pomognem sa mojim mislima, stavovima, doživljajima i iskustvom, onda ću biti srećan. Ljudi vole da pronađu utehu u knjigama, pronađu rešenja za sopstvene dileme, svetlo na kraju tunela. Jer, svako proživljava drame. Ne postoji život u raju. Ovo što mi živimo nije raj, ovo je nešto sa čim se moramo svakodnevno nositi. Život nije kasko osiguranje, to ne postoji. Ali način na koji se ljudi nose sa iskušenjima je različit. Neki potonu, neki ustanu.
Vrhunac moje karijere je bio koncert sa Londonskim simfonijskim orkestrom. Bio sam ponosan zato što je najveći simfonijski orkestar na svetu učio makedonsku muziku. Na simboličan način smo osvojili imperiju na jedan dan
Nije isto živeti i samo biti živ…
Tako je, biti živ je jedno, a živeti nešto sasvim drugo. Neki ljudi se penju na Mont Everest i tako traže utehu. Neki, opet, padnu u depresiju i ne mogu do pijace. Nisam ja tu da sudim, samo konstatujem da su ljudi različiti… Moj život je takav kakav je i ja sam pisao o njemu… Ako život svedemo samo na spisak gubitaka dragih ljudi, onda ne živimo.
Ali, život se uglavnom sastoji od gubitaka…
To je tačno, pisao sam o tome. Teško je kroz sve to ponovo prolaziti. Ali s druge strane, koliko je teško, toliko je taj proces i oslobađanje, pročišćenje. To pisanje je formatiranje nekih emocionalnih stanja. Ne mislim da sam toliko značajan i da će moji memoari izazvati bogzna šta… Ali, mislim da će biti zanimljivi za ljude koji me godinama prate, imaju moje ploče i dolaze na moje koncerte. Verujem da će im značiti ta moja ponuda u književnoj formi.
U jednom intervjuu ste rekli da ste vernik, ali da niste religiozni, jer je religija blizu organizovane politike. Šta je za vas organizovana politika na Balkanu?
Nije pitanje samo politike na Balkanu, već globalne politike. Neke religije su starije od drugih, ali se tu uglavnom radi o kontroli mase, o kontroli ljudskih duša. Nisam protiv religije, svi imaju pravo da Boga vide na svoj način. Ne mogu nikome da dam savet. To su duboki osećaji i svako ima pravo da bude vernik, ateist ili agnostik…
Da li ste vi agnostik, ako već kažete da ste vernik, ali da niste religiozni?
Postavljam sebi puno pitanja i ne znam da li sam vernik ili agnostik. Osećam energije i trudim se da budem dobar radar, dobra antena za te energije. Da budem dobar radar po Teslinom modelu, da umem da pročitam, prepoznam i osetim različite energije. Da prepoznam razne vibracije i da ih osetim. Zašto? Zato što je to moj posao. Čitavog života se bavim frekvencijama i rezonancama. Drugim rečima, bavim se energijom. Bavljenje muzikom je organizovanje različitih frekvencija. A upijanje određenih frekvencija je harmonija. Potraga za harmonijom u muzici je potraga za harmonijom u životu.
Rekli ste i da čitav život gledate u 22 praga i šest žica na gitari i da vidite čitav univerzum. Šta vidite u tom kosmosu?
Vidim svoj život preko svog rada. Morate nešto raditi u životu. Profesor u gimnaziji uči život gledajući decu, pekar nauči život meseći testo i brašno. Svako od nas nauči život preko zanata kojim se bavi. Meni je zapalo da učim život gledajući u vrat gitare. Tražeći neke zakonitosti, tajne i otkrivajući neke harmonije i melodije, učim o sebi, svetu koji me okružuje.
Zanima me šta moja intuicija, i nutrina, ima da kaže, šta mi to moja srž poručuje. Koja je to istina? Zanimaju me stvari koje se tiču našeg postojanja, delanja i bitisanja na ovoj planeti
I kakav svet vidite, napredujemo li kao vrsta, jesmo li postali tolerantniji, saosećajniji?
Mislim da ljudski rod sporo napreduje. Tehnologija napreduje veoma brzo, svedočimo tome, ali one vrednosti koje nas čine ljudima uopšte se ne kreću napred. Naprotiv. Živimo u surovom vremenu, u kome je ljudski život prilično jeftin, zaboravili smo na solidarnost. Kad je Skoplje bilo srušeno u zemljotresu 1963. godine, čitav svet je požurio da pomogne. To više ne postoji. Zemljotresa ima svaki dan, ratova na sve strane, svakodnevno se ruši po jedan svet. Možda je ta solidarnost bila uzrokovana blokovskom podelom, pa su se takmičili da li će više pomoći istok ili zapad. Ali, svejedno, to je bilo vreme kad su se ljudi nadmetali u dobroti. Čitam veoma zanimljivu knjigu, Klavir Orfeja, o jednom ruskom muzičaru Ivanu Bogumilu, koji je završio studije klavira na Moskovskom konzervatorijumu. Nakon nekog vremena, on postaje monah. Posle 30 godina se vratio i napisao knjigu. On govori o apsolutnoj dobroti, apsolutnoj harmoniji, šta muzika zaista znači i analizira muzičare poput Mocarta, Čajkovskog, Baha i Betovena. On kaže da je Mocart muzički Isus. On je pobedio smrt apsolutnom univerzalnom ljubavlju, a zna se da je za svojih 35 godina života Mocart doživeo strašne tragedije. Muzika mora imati vest, ponudu… On deli muzičare na zabavljače i prosvetitelje. Možete biti i jedno i drugo.
Šta ste vi, zabavljač ili prosvetitelj?
Ja sam nešto između…
Živimo epohu spektakla u kojoj ako nešto nije ovekovečeno na društvenim mrežama nije se ni desilo. Može li se taj proces, trend preokrenuti ili makar zaustaviti?
Ako ne verujemo u bolje dane, nema smisla ni živeti. I ovo će proći. I ti spektakli će proći. Nije sve izgubljeno. Vasil Hadžimanov i ja smo imali koncert u Beogradu, mi nismo cirkusanti, nego ljudi koji se malo ozbiljnije bave muzikom. Ne sviramo baš komercijalnu muziku, a opet nije imala gde igla da padne. Isto mi se desilo i u Nišu. Dakle, ima mesta za svakoga. A nema garancije ko će preuzeti primat.
Profesionalno ste krenuli da se bavite muzikom sa 17 godina, 1976. ste osnovali Leb i sol, ali sve do vaše pojave Makedonija nije bila prepoznata kao sredina iz koje dolaze vrhunski bendovi. Šta je to što ste doneli, a što je naišlo na izuzetan odziv?
Nadam se da smo doneli talenat i dobar ukus. Skoplje je slušalo avangardnu muziku u odnosu na ostatak Jugoslavije. Skoplje je bilo džez, fjužn i fanki grad. Nije se slučajno pojavio Leb i sol, nismo mi pali s Marsa. Nadovezali smo se na neke vrednosti koje su bile prisutne u gradu.
Ne postoji život u raju. Ovo što mi živimo nije raj, ovo je nešto sa čim se moramo svakodnevno nositi. Život nije kasko osiguranje, to ne postoji
Ali nije bilo proboja do pojave vaše grupe?
Imali smo sreće i nešto talenta. Poslušajte ponovo rane ploče Leba i soli i napravite poređenje. Dok su po ostatku Jugoslavije slušali Uriah Heep, mi smo slušali Mahavishnu Orchestra. Na toj sceni je bilo puno glumaca, koji su puštali kosu i oblačili se u kožu. Ali, to nije dovoljno da bi bio roker. Treba malo znati i svirati i slušati pravu muziku.
Doneli ste i taj miks simfo roka, džeza i predivnih makedonskih harmonija i ritmova…
Prepoznali smo tu ogromnu i veoma značajnu baštinu makedonske muzike. Paralelno sam spoznavao i rokenrol i makedonski folklor. Tako sam shvatio veličinu Reja Čarlsa, ali i Kirila Mančevskog i Aleksandra Sarijevskog, koji su izvodili briljantnu muziku. I ne možeš da kažeš da je jedno dobro, a drugo nije – koliko god da si mlad i buntovan. I kada usvojiš sve te divne zvuke, napraviš u glavi miks, koji te može izdvojiti od te predvidljive ponude i odvesti daleko.
Potkraj devedesetih ste okončali rad sa grupom Leb i sol, 2006. ste svirali povratničku turneju, a nakon toga je grupa odlučila da nastavi bez vas. Kako se to dogodilo?
Jedno vreme me je to bolelo, ali preboleo sam. Tu je dvoje ljudi koji nemaju kontrolni paket akcija, jer nisu bili dominantni kompozitori, 70 posto tog materijala sam ja komponovao. Ali, oni su nastavili pod tim imenom i njima na čast. Ako neko misli da je to u redu, onda O. K.
Koliko vam je u karijeri pomogla činjenica da ste iz umetničke porodice, a koliku ulogu je igralo to što je Makedonija bila pod uticajem različitih civilizacija i kultura?
Ima tu od svega pomalo. Glavno vaspitanje i obrazovanje za dete je ono što se u kući sluša, gleda i čita. Kućna biblioteka, diskoteka i razgovori za stolom su najvažniji u vaspitanju. Ne možete dobiti bolje obrazovanje ni u obdaništu, ni u školi. Tačno, Makedonija je raskrsnica puteva, kroz nju su prolazile razne civilizacije. Kako je govorio moj brat Goran, pored kuće moje babe je prolazila Via Egnatia, jedini poznati put koji je spajao istok i zapad To nisu beznačajne stvari. I sad, odjednom je to nevažno, a važan je avionski saobraćaj London – Njujork. Slažem se, i to je važno, ali ovo nije nevažno. Često prolazimo pored istorije koja nam je pred očima, ali je žureći ka pijaci ne primećujemo. Najveće antičko naselje i lokalitet je bio grad Skupi. Petsto metara od tog naselja, ja imam kuću. Naravno, mi smo opsednuti svakodnevnim stvarima – idemo u prodavnice, gledamo čemu je istekao rok, a čemu nije. Opterećeni smo svakodnevicom, i to je razumljivo. Pa i ja šetam psa dva puta dnevno i to mi je važno. Ne mogu svaki dan da razmišljam o nastanku ili kraju civilizacije. Ali, dođu trenuci ka pročitaš nešto zanimljivo i počneš da razmišljaš o tome – šta je to i kako smo došli na ovaj svet?
Pišući memoare, bilo je teško ponovo prolaziti kroz sve te gubitke dragih osoba. Ali, koliko je teško, toliko je taj proces i oslobađanje i pročišćenje
Vi u ovoj fazi karijere ne morate više ništa, ali šta još želite?
Želim da me još neko vreme služi zdravlje da mogu da sviram i uživam u onome što radim. Naporno je juče biti u Nišu, danas u Beogradu, sutra u Podgorici, ali pošto sam to odabrao ne pada mi teško. Inače, moja generacija polako razmišlja o ribolovu, unucima i odmorima. Još uvek nisam kupio opremu za pecanje, ali možda ću uskoro.
Ali zato svirate sa sinom u bendu…
To je privilegija. Drago mi je da je moj sin izrastao u vrsnog bubnjara, uskoro završava džez akademiju u Štipu. I biće i obrazovan, a ne samo iskusan. Inače, verujem da mu sviranje sa mnom donosi veliko iskustvo. Ponosan sam i na ćerku Anu, koja je vrsni intelektualac. Ona je doktor nauka i radi u Dablinu.
Svirali ste sa najvećim gitaristima današnjice, od Miroslava Tadića, preko Jana Akermana do Tomija Emanuela, ali ono što je vrh vaše karijere je koncert sa Londonskim simfonijskim orkestrom 2013. godine. Malo je onih na svetu koji su to postigli, kako se to dogodilo?
Sarađivali smo sa dirigentom koji se zove Kristijan Jarvi, on je Estonac koji živi u Americi. Pozvao nas je na taj koncert, a pre toga smo sa njim Teodosi Spasov, Miroslav Tadić i ja sarađivali na projektu Balkanska groznica. Jarvi se zainteresovao za naše aranžmane, zamolio Teodosija da napiše aranžmane za veliki orkestar. Prvi koncert smo imali u Beču, 2009. godine. Nakon toga nas je pozvao u Lajpcig i Monte Karlo i svirali smo sa njihovim simfonijskim orkestrima. Vrhunac je bio koncert sa Londonskim simfonijskim orkestrom. Bio sam ponosan zato što je najveći simfonijski orkestar na svetu učio makedonsku muziku. To mi je bila velika satisfakcija. Na simboličan način smo osvojili imperiju na jedan dan. Ali, bolje biti heroj jedan dan nego nikad.
Ne znam da li sam vernik ili agnostik. Osećam energije i trudim se da budem dobar radar po Teslinom modelu, da umem da pročitam, prepoznam i osetim različite energije
Šta ste mislili dok ste u bekstejdžu čekali koncert?
U meni se probudio dečak iz mog dvorišta, iz skopskog naselja Taftalidže. Rekao sam sebi: „bravo dečko, stigao si daleko“. Ceo život sedim u dvorištu te moje kuće i sviram akustičnu gitaru. Ali, tada sam bio mali, imao sam 13 godina. Video sam dečaka koji je prešao dug put da bi stigao do Londonskog simfonijskog orkestra.
Rekli ste jednom prilikom da niste rođeni muzičar, kako se onda stiže do svetskog vrha?
Nisam od onih koji imaju apsolutni sluh. Ja mnogo volim muziku i gitare. Drugo, mnogo vremena sam svirao, menjao žice, kablove, pedale, pojačala, isprobavajući sve što mi je došlo do ruku. U osnovi svega je strast i mašta. Moja tajna leži u mašti, mogu da izmaštam zatvorenih očiju. To je ono kad kroz tebe prođe čitav univerzum. Ideje nisu naše, one su uskladištene u toj data bazi univerzuma. Sve postoji, ali mi još nemamo znanje i istrajnost da povučemo iz univerzuma sve te ideje. A, sve postoji. Sva muzika je tu, samo je Mocart bio taj koji je morao da spusti te fajlove iz univerzuma. Naravno, i mi ostali oko njega. Pomalo.
Vaš brat Goran Stefanovski je bio najveći dramski pisac koga je Makedonija imala. Vi ste radili filmsku muziku sa Rajkom Grlićem, Goranom Paskaljevićem, Stoletom Popovim, Darkom Bajićem, Ljubišom Samardžićem… Kakva je razlika između stvaranja filmske muzike i one za album?
Kad radiš muziku za album, sam si gazda. A bogami, sa filmskom muzikom je stresno, jer nisi gazda filma. Reditelj je taj koji odlučuje u konsultaciji sa producentima. Kada je Stole Popov dobio priznanje makedonske kinoteke rekao je da ljudi zaboravljaju da je film umetnost reditelja. I to je tačno. Reditelj izmašta kadrove filma, on postavlja scenu – od najkrupnijih do najsitnijih detalja. Njegovo je da li će svetlo postaviti kao Rembrant ili Van Gog. On odlučuje ko će biti u fokusu, a ko blurovan… Nemaš garancije da će se njima dopasti tvoja muzika. Ponudiš svoje najbolje teme, a onda čuješ kako je to dobro, ali nije adekvatno za taj film. Progutaš knedlu i ideš dalje. I to mi se dešavalo.
Paralelno sam spoznavao i rokenrol i makedonski folklor. Tako sam shvatio veličinu Reja Čarlsa, ali i Kirila Mančevskog i Aleksandra Sarijevskog, koji su izvodili briljantnu muziku
Svrstavaju vas u sam svetski gitarski vrh, koji su vaši heroji?
Imao sam ih puno, ali sa jednim sam rastao. To je Alan Holdsvort. On nije bio sa ove planete. Danas, mladi muzičari tehnički mogu da stignu do njegovog izraza, ali on je bio nepredvidiv, toliko daleko i toliko ispred svih nas i svog vremena. Nažalost, kao i svi veliki heroji umetnosti, umro je u relativnoj bedi. Njegova porodica je tražila donacije da ga sahrane. To pokazuje koliko čovečanstvu nedostaje empatije, senzibiliteta i sposobnosti da neke ljude nagradi. Pripadamo ignorantskoj planeti i kao da nikome ništa više nije važno. Ni izložba, ni pozorište, ni balet, ni muzika… Svi jure za materijalnim, to nam je podmetnuto. Bitišemo u monetarnom svetu i novac je jedino merilo vrednosti. Svi smo poleteli za novcem kako bismo mogli u šoping-mol da kupimo novi par patika, farmerki i još malo kozmetike. Da lepo izgledamo i mirišemo…
Ponudili ste svetu makedonsku muziku, svet ju je oberučke prihvatio. Kada ste počinjali, da li ste zamišljali da ćete stići do Londonskog simfonijskog orkestra?
Ma nikada. Hteo sam da pravimo bendove, da uživamo svirajući igranke i koncerte. Ne bih nikome poverovao da mi je rekao da ću i u 67. godini svirati gitaru. Mislio sam da će to da prođe, da ćemo jednog dana početi s nekim ozbiljnim poslom. Studirao sam engleski jezik, misleći da ću biti profesor engleskog. Što i nije loša opcija. Ali znate šta, nema bolje profesije od ove. Da ima, ja bih je odabrao. Muzika je čarobna, ona ne postoji, mi je smišljamo i donosimo na svet. Ona nema formu, ima samo vibraciju, titraj… Zato je ona kraljica svih umetnosti. Pikasovu sliku možete dodirnuti, Mocartovu ili Hendriksovu muziku ne možete. Velika umetnost nas vraća do srži našeg postojanja, ona vam dodirne srce. Ako je konzumirate u velikim količinama, postajete bolji čovek. A bolji ljudi menjaju svet nabolje. Na kraju, umetnost nas podseća da smo svi nastali od neke zvezdane prašine.
