U dane Šekspirfesta, ove godine održanom od 4. do 7. jula, pažnju javnosti delimično zaokupi Vila Stanković u Čortanovcima, kao poprište igranja većine predstava. Njenom sudbinom politički se poigravalo, kao i usudom njenog vlasnika doktora Radenka Stankovića, pa je tokom Drugog svetskog rata bila i ustaško i partizansko skrovište.
Po oduzimanju od strane komunista (1952), prvo je dopala Udbi, da bi nešto kasnije bila prilagođena potrebama Josipa Broza Tita. Maršal je zamak obišao samo jednom, da bi u njegovoj bašti vežbao streljaštvo, kako kazuju arhivske fotografije. U taj „zabranjeni grad“ često su svraćali Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun.
Kada je, 1974, vila pripala pokrajinskim vlastima, enterijer je preuredio učenik Dragiše Brašovana, Mladen Momčilović, bitno odstupajući od originalnog izgleda. Takva je, neki bi rekli – „poružnela“, kasnije pružala gostoprimstvo Milutinu Mrkonjiću, počasnom predsedniku SPS-a, i dvostrukom ministru. Radomana Božovića, sa mnogim funkcijama, pa i predsednika Izvršnog veća Vojvodine, zdanje je toliko opčinilo da je poželeo da ga kupi, a kad u tom nije uspeo, zakupio je polovinu imanja na 10 godina, 1997. Ipak, zbog sticaja političkih prilika, u njoj je ostao samo godinu dana (da bi relativno nedavno krenuo u zidanje vile na Dedinju). Crveni dvorac, kako su od milja zvali Brašovanovu lepoticu od rumene cigle, bio je i predmet želja Lepe Brene i Bobe Živojinovića.
Iz vile je iznesena sva imovina: stilski nameštaj, kolekcije vrednih slika i skulptura među kojima i dela Meštrovića, kolekcija srebrnih predmeta i narodnih nošnji koje je doktor decenijama skupljao… Dva, tri komada nameštaja u duborezu postoje u Muzeju u Sremskim Karlovcima, ostalo je netragom nestalo
Dok je njime gospodario Boško Parošević, indirektni naslednik Božovića na dužnosti prvog čoveka vojvođanskog Izvršnog veća, mogao je u njoj da boravi i neko običniji, ali ako je direktor velikog preduzeća, i to za ozbiljne novce. U Vili Stanković donete su razne važne državne odluke, a zamalo i održan sastanak GO Demokratske stranke, pred sam kraj života Zorana Đinđića. Sastanak je otkazan zbog bezbednosti premijera koji je ipak ubijen samo dve nedelje kasnije.
Kulturi je vila poslužila za scenografiju filma Silom otac Soje Jovanović (1969), a služi joj i danas, da za festivalske potrebe dočara burne istorijske zaplete o kojima je Šekspir pisao. Na Šekspir festival nadovezuje se Novi Tvrđava teatar, izbegao iz Smedereva zbog političke uzurpacije ove manifestacije, takođe smišljene ambijentalno. Ali, i u ovim situacijama, zdanje pre pripada eliti no običnom narodu.
Malo profanosti vili daje Fruška gora Wine Show, održavan početkom berbe grožđa kada se ovde sjate ljubitelji „pića bogova“. Upriliči se u njoj tu i tamo i poneki protokolarni prijem ili sastanak pokrajinskih funkcionera, dok je za javnost i dalje zatvorena i tajnovita. Svakom posetiocu, ciljanom a ne slučajnom, uvek je najjači dojam sklad estetskih faktora, od veličanstvenog pogleda na Dunav, do svake arhitektonske dosetke velikog Brašovana.
Taj pogled međutim od marta 2022. kvari nadvožnjak kojim tutnji „najbrži voz u regionu“, Soko, i njegova nešto sporija braća. Taj most je napravljen bez ikakvih estetskih kriterijuma, i još su u njegovom podnožju nakamarena stovarišta. Ne prekidajući „let“, Soko, kao i regionalni vozovi, preskaču stanicu u Čortanovcima, izgrađenu zbog poseta kneza Pavla i kneginje Olge po ugledu na Topčidersku, a srušenu (1945) nemačkim bombama.
Na to izopštenje sa železničke mape žale se mnogi meštani i vikendaši, kao i na činjenicu da je „Vila Stanković mogla biti okosnica fruškogorskog turizma, da pokrajinskim vlastima ne odgovara da je drže za sebe“. O razlozima za to htenje ne spekulišu, ili to čine ispod praga sluha radoznalih novinara.
Koliko Pokrajinu košta održavanje „zabranjenog grada“, koji su uslovi njegovog korišćenja, Radar nije dobio odgovor od Sekretarijata vlade Vojvodine, koji „takvim informacijama ne raspolaže“, kao ni podacima o troškovima njene restauracije, nakon 2000. godine. Premda ima interesenata za njenu kupovinu, namera „vlasnika“ nije da je otuđuju, pa će i dalje biti ambijent za sastančenje „izabranih“, i tek desetak dana godišnje golicati maštu običnih smrtnika.
****
Neda Todorović: Iz porodičnih predanja i dokumenata – čija je Vila Stanković u Čortanovcima
Prof. dr Radenko Stanković – lekar, asistent austrijsko-američkog profesora Karla Landštajnera, dobitnika Nobelove nagrade za krvne grupe i rezus faktor, stipendista Rokfeler centra, redovni profesor i jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu i otac srpske kardiologije, autor brojnih naučnih radova, poliglota (govorio je pet jezika), Jugosloven, ministar prosvete, kraljevski namesnik, vlasnik Vile Stanković u Čortanovcima koju je za njega projektovao njegov prijatelj arhitekta Dragiša Brašovan, dobročinitelj, nemački osuđenik na kućni zatvor za vreme rata, patriota, posleratni osuđenik komunističkog režima, posthumno rehabilitovan…i, nepravedno zaboravljen, kao mnogi istaknuti pripadnici građanske klase u Srbiji.
Prof. dr Radenko Stanković (1880 – 1956) otac je mog očuha Radete Stankovića, vajara, Meštrovićevog đaka, profesora Akademije za primenjenu umetnost, autora brojnih spomenika, od kojih sedam samo u Beogradu. Ono što znam o Radenku Stankoviću deo je porodičnog predanja i brojnih dokumenata, spisa, radova i, pored ostalog, doktorovih tekstova o političkom, socijalnom i nacionalnom pitanju u našem vlasništvu, čime se Radenko Stanković bavio kada je, na poziv kralja Aleksandra Karađorđevića, ušao u politiku. Sin sveštenika, medicinu je studirao u Budimpešti, Insbruku i Beču u kome je doktorirao 1903. i gde je tri godine radio kao asistent čuvenih profesora Hermana Notnagela i Karla Landštajnera koji je za otkriće krvnih grupa i rezus faktora dobio Nobelovu nagradu. Doktor Stanković je od 1906. do 1920. imao u Zagrebu privatnu ordinaciju, bio je član Jugoslovenskog demokratskog kluba i Samostalne demokratske stranke, izdavač časopisa Jugoslovenska njiva i zagovornik jugoslovenskog jedinstva. Po povratku u Beograd učestvovao je u osnivanju Medicinskog fakulteta kao jedan od prvih profesora. Kao stipendista Rokfeler centra (1921-1922) radio je na daljem istraživanju krvnih grupa, a priliku da tamo ostane odbio je sa objašnjenjem da „mora da se vrati jer njegova zemlja nema dovoljno lekara“.
Jugosloven, ministar prosvete, kraljevski namesnik, vlasnik Vile Stanković u Čortanovcima, posleratni je osuđenik komunističkog režima, posthumno rehabilitovan i nepravedno zaboravljen, kao mnogi istaknuti pripadnici građanske klase u Srbiji
Na Guberevcu je 1922. osnovao i bio je 10 godina prvi upravnik Interne propedevtičke klinike (uvođenje pripremne nastave za bavljenje medicinom), a osnivačem srpske i jugoslovenske kardiologije smatra se ne samo zbog značajnih naučnih radova iz te oblasti objavljenih u svetskim naučnim časopisima, nego i zbog uvođenja u praksu prvog EKG aparata u Srbiji. Slobodan Jovanović ga je okarakterisao kao izvrsnog dijagnostičara. Kao redovni profesor Medicinskog fakulteta, 1929. postaje lični lekar i prijatelj kralja Aleksandra Karađorđevića, senator, pa ministar prosvete koji se zalagao za opismenjavanje ženske dece i širenje narodnog prosvećivanja otvaranjem gimnazija, stručnih škola, internata širom zemlje. Veliki ljubitelj umetnosti i muzike, preneo je tu ljubav na sina iz prvog braka sa Darinkom Milovanov, kćerkom Stevana Milovanova, direktora Srpske velike gimnazije u Novom Sadu, Radeta Stankovića, koji je pored studija vajarstva završio i muzički konzervatorijum u Beču. Radenko Stanković je bio i donator i član upravnog odbora Muzeja kneza Pavla, kome je poklonio više slika među kojima i delo Paje Jovanovića Miloš i Marko.
Kao ljubitelj prirode i zagovornik napredne poljoprivrede, kupio je 1930. šumovito imanje u Čortanovcima, na mestu koje su Rimljani nazvali Zlatnim bregom a koje su Stankovićeve kolege, poznati bečki lekari, proglasili lekovitim mestom zbog ruže vetrova i šumovitog okruženja uz Dunav. Vremenom ga je proširivao, pretvarajući ga u vinograd, voćnjak, oranice i okućnicu gde je, prema projektu svog prijatelja arhitekte Brašovana, na mestu kuće iz antičkog doba sagradio vilu u vizantijskom stilu po ugledu na srpske srednjovekovne zamkove. Vino iz Stankovićevog podruma, koje se čuvalo u staklenoj buradi, služeno je na dvoru. Meštani ga pamte po izgradnji puta, železničke stanice, po spremnosti da im pomogne u stvaranju njihovih uzornih poljoprivrednih dobara.
Radenko Stanković je bio jedna od prvih rehabilitovanih ličnosti 2006. Njegova snaja, moja majka Natalija Todorović Stanković, podnela je, kao i Medicinski fakultet, zahtev i dočekala je rehabilitaciju svekra
Kao jedan od tri kraljevska namesnika, uz kneza Pavala i Ivu Perovića, Radenko Stanković je bio protivnik potpisivanja Trojnog pakta zbog čega su ga Nemci, posle kapitulacije Jugoslavije, internirali u Beč i držali zatočenog do 1943, kada su ga vratili u Beograd gde je ostao u kućnom zatvoru u stanu, u Zmaj Jovinoj 10, do oslobođenja. Nove vlasti su mu, zbog odbijanja da služi okupatoru, obećale da neće biti gonjen, ali su ga 1945. osudile na dvanaest godina zatvora, da bi ga teško obolelog pustile na slobodu posle osam godina. Umro je u Beogradu 1956.
Radenko Stanković je bio jedna od prvih rehabilitovanih ličnosti 2006. Njegova snaja, moja majka Natalija Todorović Stanković, podnela je, kao i Medicinski fakultet, zahtev i dočekala je rehabilitaciju svekra. U tom aktu stoji da se prof. dr Radenku Stankoviću vrate sva građanska prava, kao i oduzeta imovina. Moja majka nije dočekala vraćanje imovine iako je podnela sva potrebna dokumenta i predlog da se u Vili Stanković oformi legat Radenkovog sina, vajara Radeta Stankovića, koji se sastoji od više stotina skulptura manjeg formata. Kada smo 2006. godine. Zdravko Šotra i ja prvi put dobili pravo da zvanično uđemo u posed Radenka Stankovića, pošto se majka o tome dopisivala sa Zoranom Đinđićem i ministrom pravde Vladanom Batićem, konstatovali smo da je iz vile iznesena sva imovina: stilski nameštaj, kolekcije vrednih slika i skulptura među kojima i dela Meštrovića, kolekcija srebrnih predmeta i narodnih nošnji koje je doktor decenijama skupljao… Dva, tri komada nameštaja u duborezu postoje u Muzeju u Sremskim Karlovcima, ostalo je netragom nestalo. Znam da se u Vili Stanković održava Šekspir festival, da su se pre toga organizovali susreti pisaca. Nikakav drugi kontakt između vlade Srbije i Izvršnog veća Vojvodine sa nama, kao porodicom, od tada ne postoji.
autorka je profesorka Fakulteta političkih nauka u penziji
