Bio sam tog 29. maja 2024. godine dežurni na Sigurnoj liniji, SOS telefonu za prijavljivanje pretnji i nasilja nad novinarima (0800 100 115). Javio mi se Vuk Cvijić i koncizno, u jednoj rečenici, saopštio da je napadnut i udaren pesnicom od strane Milana Lađevića, ispred kafea „Garden food“ u Kosovskoj ulici. Posle kraćeg razgovora o tome kako se oseća, rekao sam mu da javljam policiji i dolazim. I stigao sam vrlo brzo, kada i policija. Nastojao sam da budem prisutan tokom razgovora Vuka Cvijića i policajaca, da ne bi došlo do nekog propusta, i da naglasim da je reč o napadu na novinara. Napad je bio oko podne, sa svedocima, nasilan, u prometnoj ulici, nekoliko stotina metara od ulaza u zgradu u kojem je pre više od 25 godina ubijen novinar Slavko Ćuruvija.
Pomislio sam da je lak slučaj, o tome sam govorio i na Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara. Insistirao sam na odgovorima od tužilaštva i policije. Pisao načelniku PU za grad Beograd, direkciji policije… ministru policije. U skoro svakom mesečnom ANEM-ovom izveštaju o stanju bezbednosti novinara, govorili smo o nedopustivom kašnjenju sa istragom, a potom i sa očiglednom opstrukcijom. Juče je stigao odgovor iz nadležnog tužilaštva, u kojem se odbacuje krivična prijava, uz istovremeno potvrđivanje da je Lađević pesnicom udario Vuka Cvijića, što znači da je lagao u iskazima koje je dao policiji i tužilaštvu. Tabloidni mediji pod kontrolom vlasti, pokrenuli su hajku optužujući Vuka Cvijića da je on izazvao sukob i da je on napadač i nasilnik, a ne Lađević.
U rešenju kojim se odbacuje krivična prijava protiv Lađevića, koje je potpisao tužilac Bojan Jelić, kaže se „… iz svega navedenog proizlazi da je osumnjičeni Milan Lađević vršio nasilje nad oštećenim Vukom Cvijićem, na taj način što ga je zatvorenom šakom leve ruke udario u desni deo lica, a zatim ga je sa obe ruke odgurnuo od sebe, usled čega je oštećeni pao na tlo….“
Jasno mi je da je moguće pronaći u zakonu uporište za odbačaj krivične prijave, ali ja ne bih mogao da mirno spavam, a da utvrdim da se fizički napad dogodio, da je napadač lagao i da je deo grupe oličene u tabloidnom nasilju nad društvom… Ne samo kroz medijske uradke, već i kroz direktno fizičko nasilje, kao i u ovom dokazanom fizičkom napadu moćnika iz tabloida na jednog od najboljih i najhrabrijih novinara u Srbiji.
Nas starije ovakva obrazloženja podsećaju na ono koje je izneo Vojislav Šešelj, pošto je njegovo obezbeđenje prebilo advokata Nikolu Barovića, posle njihovog televizijskog duela u julu 1997. godine, kada su teške telesne povrede objašnjavane od strane Šešelja ironično – povredom nastalom klizanjem na koru od banane
Milan Lađević, direktor Srpskog telegrafa i portala Republika, prijavio je policiji napad Vuka Cvijića na njega, a u iskazu policiji, govorio je o tome da ga je Cvijić provocirao i da je tom prilikom inscenirao pad i da je „iz čista mira seo na asfalt“. U iskazu u tužilaštvu, Lađević je dodatno maštao׃ „Njegov lični utisak je da je Cvijiću ili „klocnula“ noga u smislu da je izgubio kontrolu nad nogom ili ravnotežu ili da se možda sapleo…“
Nas starije ovakva obrazloženja podsećaju na ono koje je izneo Vojislav Šešelj, pošto je njegovo obezbeđenje prebilo advokata Nikolu Barovića, posle njihovog televizijskog duela u julu 1997. godine, kada su teške telesne povrede objašnjavane od strane Šešelja ironično – povredom nastalom klizanjem na koru od banane.
Lađević je išao i dalje, govoreći da su povrede koje je zadobio mogle da nastanu „bilo gde, pa čak i od spavanja na tvrdom jastuku“.
Kako je moguće da se prihvata tek tako lako tabloidna hajka, dokazano laganje nasilnika i čelnika tabloidne grupe, i toleriše i od tužioca jasno definisano nasilje nad Vukom Cvijićem?
Tužilaštvo odbačaj zasniva na tvrdnji „da nije došlo do nespokojstva građana… niti su svedoci koji su bili prisutni na licu mesta izjavili da je njihovo spokojstvo značajnije ugroženo zbog kritičkog događaja“. Tužilac kaže i da „nalazi da kritičnom prilikom nije došlo do remećenja javnog reda i mira…“
Sve isto, pa čak i gore od Šešeljeve kore od banane.
U prilogu teksta je i rešenje tužioca, da ne bude da sam nešto propustio i istrgnuo iz konteksta. Sve je još dramatičnije kada pročitate ovaj dokument.
Ministar policije u vreme kada je ubijen novinar Milan Pantić, tvrdio je da nije trebalo da bude ubijen, već zastrašen udarcima palica. Ali da se očigledno preteralo. Kada sam došao na lice mesta i video gde se dogodio napad i pad kolege Cvijića, pomislio sam da je to mogao da bude i sličan ishod, gledajući zaoštrene ivice betonskih stubića.
Slučaj dokazanog napada na Vuka Cvijića koji nikada neće biti procesuiran, na najbolji način pokazuje sudbinu novinara danas u Srbiji, naročito onih vrhunskih, koji se bave istraživačkim novinarstvom. Ono predstavlja vrhunac moralnog odnosa prema postulatima profesije posvećene javnom interesu, koji su najvidljiviji onda kada su najgora vremena.
Fizički napad vodećeg predstavnika tabloidnog zla u Srbiji na jednog od najvažnijih novinara u istoj zemlji, ne samo putem tabloidnih laži već i kroz lažno svedočenje, dokumentovano kroz policijsku i tužilačku aktivnost, i potpuno odsustvo napora da bude sankcionisano, govori najbolje o prirodi problema sa kojima se suočava Srbija danas
Fizički napad vodećeg predstavnika tabloidnog zla u Srbiji na jednog od najvažnijih novinara u istoj zemlji, ne samo putem tabloidnih laži već i kroz lažno svedočenje, dokumentovano kroz policijsku i tužilačku aktivnost, i potpuno odsustvo napora da bude sankcionisano, govori najbolje o prirodi problema sa kojima se suočava Srbija danas, a koju mnogo bolje od drugih segmenata društva, definišu studentski protesti.
Svima je jasno šta se događa, a odluke koje se donose u potpunosti ignorišu činjenično stanje. Asocijacija nezavisnih elektronskih medija zamrznula je članstvo u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara, zbog neverovatnog pada efikasnosti u radu policije, kada je reč o rešavanju slučajeva napada na novinare, sličnih rezultata kada je reč o tužilaštvima i uz samo jednu pravosnažno osuđujuću presudu tokom cele 2024. godine.
Srbija je po slobodama u slobodnom padu godinama. I gore je od ove metafore, o čemu govori i slučaj Vuka Cvijića. Svojim upornim i profesionalnim radom ovaj Novinar zaslužuje sve nagrade, a doživljava da iako su utvrđene činjenice oko napada na njega, napadači su amnestirani a poruka je vrlo jasna: napadači na profesionalne novinare, bilo da su urednici i vlasnici tabloida ili bilo ko drugi, biće pošteđeni bilo kakve neprijatnosti. Priroda laži koje plasiraju kroz medije sada imaju i vrhunac u direktnim fizičkim intervencijama vlasnika, urednika i novinara tih medija.
Srbija je zarobljena. Možemo je napustiti ili se sa pobunjenim studentima i probuđenim građanima boriti za onu iz Vostani Serbie…
