Da li bi situacija sa zabranom ulaska umetnika u Narodno pozorište bila drugačija da je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen – do koje je ovdašnjim vlasnicima vlasti izuzetno stalo ne zarad evropskih integracije već su tu brojni utilitaristički razlozi presudni – dakle da je pomenuta gospođa od moći pasionirani ljubitelj opere, te da je iz čiste znatiželje, sasvim privatno, poželela da poseti beogradsku Operu tokom prijateljske posete Srbiji i Evropom opčinjenog predsednika iste, zbog potrebe da pogleda beogradsku verziju Pučinijevog Turandota, za koju je još u septembru njen posilni putem on-line prodaje kupio karte?
Zamislite tako, nakon dugog zvaničnog (i naravno prijateljskog) razgovora u četiri oka tokom prepodneva, negde za vreme radnog ručka pita Ursulu naš faktor stabilnosti Balkana, nakon što je upravo od protokola saznao da ova planira da noćiva u Beogradu, gde bi da je vodi večeras, a ona mu odgovori da je već sama sebi organizovala veče. E tu nastupa panika, kiselina se diže šefu od pomisli da je Ursula namerila da se sastane sa opozicijom (što bi nekako i podneo) ili još gore sa nevladinim sektorom, ili ne daj bože sa pobunjenim studentima. Zamuti on sebi tako razjaren sodu bikarbonu u čašu vode, ispi je naiskap i zapita Ursulu odvažno i hrabro, kako samo on to ume sa svetskim moćnicima, gde će (bre) bez njega? I tu sad dolazi do zapleta, jer na pomen Turandota Suzana tiho saopšti šefu da je Selak zatvorio Narodno.
„Zašto, bre?“ reče on Suzani, pa to isto ponovi putem telefona ministru kulture, a ovaj mu reče da je to uradio na preporuku sektora za vanredne situacije MUP-a. „Zašto, bre“ razdra se Vučić i na Ivicu, u narednom telefonskom pozivu, a ovaj mu odgovori da njegovi nisu rekli Selaku da zatvori Narodno pozorište, nego da su mu dali 45 dana da neke stvari popravi glede protivpožarne zaštite, uz izvođenje repertoara, naravno. Na to je Vučić pomalo nekontrolisano glasno izgovorio neke reči koje prevodilac nije umeo da prevede Ursuli, pa naredi Suzi da nazove Baju i Ljubicu i da im kaže da odma’ otvore pozorište i odigraju tog Turandota kako znaju i umeju, pa makar ga sami pevali, a onda on sam pozva Macuta i reče mu da smeni Selaka, a ovaj mu odgovori da hoće čim sazna ko je on.
Zamislite tako, nakon dugog zvaničnog (i naravno prijateljskog) razgovora u četiri oka tokom prepodneva, negde za vreme radnog ručka pita Ursulu naš faktor stabilnosti Balkana, nakon što je upravo od protokola saznao da ova planira da noćiva u Beogradu, gde bi da je vodi večeras, a ona mu odgovori da je već sama sebi organizovala veče
To što ova priča ima sretan kraj za umetnike Narodnog pozorišta, zasluga je promene stava Evropske komisije prema vlasnicima vlasti u Srbiji, reče to svojim rečima na KZŠ u Medija centru ambasador EU u Srbiji, Andreas fon Bekerat.
A kad smo već kod Andreasa, on je pre neki dan pozvao „danas za sutra“ aktere sage o izboru članova Saveta REM-a u Evropsku kuću na važan sastanak da nam predsednik OEBS-a za slobodu medija Jan Bratu, uz pomoć svoje saradnice, saopšti kako se čita Zakon o elektronskim medijima u dve kategorije (zaštita dece i umetnici) kod kojih je zastao ponovljeni proces, koji je inače prvobitno bio raspisan mimo odredbi tog istog Zakona o elektronskim medijima. Nakon „u oblandama“ saopštenog stava predstavnika OEBS-a, prva se za reč javila predsednica Skupštine Srbije koja je sa sebi svojstvenom grimasom na licu pokazala izuzetno uvažavanje stava OEBS-a, za koji je istini za volju rekla i to da je malo kontradiktoran, no da će ga ona razmotriti jer se živa pojede što mi još nemamo Savet REM-a.
Moj glasni smeh iz publike na tu konstataciju, zbog kojeg je Brnabićka malo zabagovala, ambasadora Andreasa je nagnao na očinski savet da svi mi zajedno treba da odbacimo sumnje i pogledamo ka budućnosti, u kojoj se, evo već danima događa da s jedne strane predsednik Srbije, shodno svojim ustavnim ovlašćenjima, javno moli Macuta (koji se još uvek raspituje ko je Selak) i Brnabićku da ispune evropskim partnerima „sve što im je palo na pamet, a nije ni u jednoj drugoj zemlji“ dok Odbor za kulturu i informisanje čas ovako, a čas onako, tumači nevladinom sektoru kako OEBS u stvari smatra da je, na primer, naslednik Udruženja estradnih umetnika (Vojvodina ton) kojem u opisu posla, između ostalog, stoji da ugovara tezge muzikantima u kafanama ovlašćeni predlagač za izbor članova Saveta REM-a, da je u tom istom statusu i Udruženje dramskih pisaca koje je, zato što ne okuplja relevantne pisce čije se drame izvode u srpskim teatrima, izgubilo status reprezentativnosti u oblasti zaštite prava dramskih pisaca već to pravo ostvaruje u poslovima izdavaštva, da reditelji i scenaristi malo jesu, a malo nisu umetnici, te da stvaraoci dokumentarnih filmova, za razliku od stvaralaca igranih filmova, malo ne mogu, a malo mogu, da se pitaju ko će u REM.
E sad, što nama Odbor, pored živog Bratua, objašnjava šta njegovi eksperti misle, i kako se činjenice netragom gube u toj transmisiji misli, nikome živom nije jasno, pa čak ni Neveni Đurić, predsednici pomenutog Odbora (za kulturu i informisanje), koja se ubi žena potpisujući materijale za novozakazani sastanak „od danas do sutra“ sa predlagačima i kandidatima…
Da li će i ova papazjanija „drži vodu dok majstori (čitaj Bratu) odu“ imati srećan kraj, vrag će ga znati – a zna vrag u ovoj Srbijici sve – ali ako se Ursuli kojim čudom dopadne Turandot pa se raspilavi i natera Bratua da na glas kaže šta misli, sve je moguće.
I na kraju, napomena autora: svaka sličnost događaja u ovoj skaski sa stvarnošću je, s obzirom na žanr, nenamerna, jer opšte je poznato da je Ursuli beogradska opera bitna isto onoliko koliko i Andreasu i Bratuu istinsko stanje demokratije u Srbiji.
Možda će se neko zapitati, gde su tu Bokan i Bratina? Može biti da odgovor leži u pretpostavci autora da za takve likove nema mesta čak ni u skaskama.
