Iza nas je još jedna godina u kojoj su, nažalost, životi i zdravlje građana bili kolateralna šteta javašluka, korupcije i odsustva odgovornosti. Pad nadstrešnice u Novom Sadu, u kojem je stradalo 15 ljudi, nesumnjivo je jedna od najvećih tragedija koje je ovo društvo doživelo. Taj pad ogolio je sve slabosti sistema – deregulaciju, netransparentnost i odluke vođene interesima profita, a ne zaštitom građana. Nadstrešnica u Novom Sadu nije pala samo zbog konkretnih grešaka, i nije u pitanju izolovani slučaj, jer simbolički nosi težinu svih onih mesta gde ćemo, ako ništa ne promenimo, gledati kako posledice sustižu nemar i pohlepu.
Ove posledice mogu biti bolno tragične i iznenadne ili spore sa odloženim štetnim uticajem na naše zdravlje, ali obrazac planiranja, izgradnje i rušenja je isti. Primer ovog obrasca je i rušenje Hotela „Jugoslavija“ koje je dodatno potvrdilo potpuni nemar i nebrigu za buduće zdravlje svih koji žive u okolini, zarad profita. Mesec dana nakon donošenja plana za ovaj prostor, rušenje je započeto neverovatnom brzinom, bez adekvatnih procedura i zaštite građana. Hotel, izgrađen u vreme kada je azbest bio u širokoj upotrebi, rušen je bez javno dostupne procene rizika, dok je investitor, uz oskudne informacije, bio jedini glas koji je tvrdio da „nema razloga za brigu“.
Ovo nisu izolovani incidenti, oni su simptom duboko ukorenjenih problema u načinu na koji se upravlja prostorom i donose odluke, a čije su posledice sve katastrofalnije. Oni su takođe i deo šire slike koju vam donosimo, a u kojoj je planiranje postalo alat za stihijsko bogaćenje i političke manipulacije. Dok god se ovakvi obrasci ne promene, naše zdravlje, sigurnost i životi ostaju ugroženi, i to ne slučajno, nego planski.
Dok se dvoje svađaju, gradski urbanista trlja ruke
Za područje Bajdine u Mirijevu u toku je izrada plana koja traje već punih osam godina. Plana koji predviđa intenzivnu izgradnju na 54 ha prirodno regulisanih zelenih površina aka šume. U tih osam godina stalo je: započinjanje izrade plana, koncept plana, rani javni uvid, isticanje roka trajanja dobijenih uslova nadležnih institucija, nacrt plana, javni uvid, nepoznat broj sastanaka glavnog urbaniste sa vlasnicima parcela, tri neuspešne javne sednice i nula javnih rasprava na kojima učestvuju i diskutuju sve zainteresovane strane – građani, vlasnici parcela, nadležne institucije i donosioci odluka.
Tako se danas dva suprotstavljena interesa građana nadmeću putem medija i društvenih mreža, a Komisija i glavni gradski urbanista strpljivo čekaju da dočekaju pobednika i tako se oslobode odgovornosti za sudbinu značajne zelene površine
Sam javni uvid traje već skoro tri godine, iako je zakonski rok 90 dana. Na tri javne sednice Komisija za planove izbegla je da zauzme jasan stav povodom ovog plana, već krajnje neetično i neprofesionalno dopušta eskalaciju sukoba. Izgleda da se u rečniku službe glavnog urbaniste pod koordinacija procesa izrade plana nalazi značenje zavadi, pa vladaj.
Tako se danas dva suprotstavljena interesa građana nadmeću putem medija i društvenih mreža, a Komisija i glavni gradski urbanista strpljivo čekaju da dočekaju pobednika i tako se oslobode odgovornosti za sudbinu značajne zelene površine.
Idemo li ka 0 odsto zelenila?
Leto iza nas pamtićemo po najvećim vrućinama u gradu do sada, a sa pravom se plašimo budućih. Grad Beograd je 2019. usvojio Plan sistema zelenih površina koji predviđa povećanje zelenih površina sa 12 odsto na 22 odsto, ali ga je istovremeno proglasio i neobavezujućim prilikom planiranja i potpuno ga obesmislio. Tako su investitori odlučili da ga se ne pridržavaju kad već ne moraju, a mi da eventualno prodišemo na škrge kako bismo preživeli. Rezultat neobavezujućeg statusa plana je da sada umesto 12 imamo samo devet odsto zelenila (prema podacima iz 2022).
Samo tokom ovog leta na javnim uvidima izloženo je čak 19 urbanističkih planova u kojima je predviđeno ukidanje skoro 9 ha javnih zelenih površina. Sa druge strane, samo je 1,8 odsto od zbirne površine ovih planova predviđeno za formiranje novih javnih zelenih površina. U čak 10 od 19 planova, nisu uopšte ni predviđene javne zelene površine. Ovi podaci nam ulivaju strah i nameću pitanje – da li idemo ka 0 odsto javnih zelenih površina?
Veliki juriš na Veliko ratno ostrvo
Iako neplanirano, RTS se tokom ove godine jednom prilikom poneo u skladu sa svojim sloganom „Vaše pravo da znate sve“. Tako smo imali priliku da sasvim slučajno saznamo da jedan arhitektonski biro u Velikoj Britaniji trenutno izrađuje projekat Gradske kuće na Velikom ratnom ostrvu. Šta je zapravo ta gradska kuća, javnost ne zna, ali nema razloga za brigu – saznaćemo kada se tamo budu prevozili bageri preko Dunava. Iako možda ova vest deluje kao šok, ona zapravo predstavlja samo realizaciju ideje koju Gradska uprava neguje već nekoliko godina unazad. U konceptu Generalnog urbanističkog plana Beograda do 2041. godine, pre više od dve godine javnost je mogla da vidi predlog strateškog pravca razvoja grada prema kome je Veliko ratno ostrvo predviđeno za potpunu komercijalizaciju i transformaciju u turističku zonu. Do sledećeg urbanističkog pregleda godine, držite oči širom otvorene!
Gde Dunav ljubi nebo
Ako je ikada bilo sumnje da će Dunavsko priobalje sačekati ista sudbina kao i Savsko – ove godine je ona definitivno uklonjena. Na proleće je doneta odluka o izradi plana za područje Beogradskog pamučnog kombinata, iako je rušenje objekata već bilo započeto. U istom periodu je objavljena i Studija procene uticaja na životnu sredinu za projekat Marina Dorćol, koja je zabrinula komšiluk zbog štetnih uticaja projekta na kvalitet života. Ni institucije nisu unele poverenje. Po dolasku na zakazanu javnu raspravu građane je sačekala sala „u krečenju“ i obećanje novog termina rasprave. Zabrinuti za budućnost naselja, stanovnici Dunavskog keja poslali su otvoreno pismo medijima u kom su istakli svoje bojazni, na šta im je investitor poručio da imaju pravo na svoje viđenje arhitekture, ali da on veruje da će ovo biti najlepše naselje u Beogradu. Umirujuće, zar ne?
Do kraja godine objavljeni su novi planovi oko desne obale Dunava, odnosno u neposrednoj blizini Linijskog parka, koji potvrđuju ono na šta smo od samog početka sumnjali – cilj Linijskog parka nije stvaranje zelene oaze za sve Beograđane, već samo za povlašćene. I dok stanovnici dobrog dela leve obale Dunava još uvek čekaju kanalizaciju, gradska vlast marljivo radi na „revitalizaciji“ desne, implicirajući: „Ako nemate kanalizaciju, izdvojite 7.000 evra za kvadrat na drugoj strani reke.“
Generalštab: jedinstveno jedinstvo struke
Među brojnim problemima u oblasti planiranja (čije najekstremnije primere iznosimo i ovde), a za koje željno iščekujemo mobilizaciju šire javnosti, konačno smo svedočili gromoglasnoj kritici struke povodom rušenja ansambla Generalštaba i Ministarstva odbrane radi izgradnje luksuznog hotela. Investitor? Ni manje ni više nego Trampov zet, Džared Kušner. Vlada RS je s njim ugovorila posao uprkos značajnom protivljenju javnosti, pri čemu su prekršeni i nacionalni zakoni i međunarodne konvencije koje je Srbija ratifikovala. Da stvar bude gora, ovaj kompleks ne samo da ima izuzetnu arhitektonsko-urbanističku vrednost, već sadrži dodatni memorijalni značaj, jer baštini sećanje na NATO bombardovanje 1999. godine.
Sredinom novembra, nakon pada nadstrešnice, Vlada RS nezakonito je ukinula status zaštite ovom kompleksu, potpuno ignorišući jedinu stručnu i nadležnu instituciju koja procenjuje da li neko kulturno dobro može i treba da izgubi zaštitu. Na protestno pismo Republičkog zavoda za zaštitu spomenika reagovano je zastrašivanjem zaposlenih slanjem pripadnika BIA-a, jer je, čini se, procenjeno da bi mogli ugroziti interese investitora. Pod pritiskom, sredinom godine su ostavke podnele direktorke Republičkog i Gradskog zavoda. Ni šira stručna i akademska javnost nije ćutala – sastavljena je Deklaracija o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba, koju je podržalo preko 6.600 stručnjaka, više od 40 naučnih i stručnih institucija iz Srbije, 15 međunarodnih institucija, kao i najznačajnije strukovne organizacije poput Međunarodnog saveta za spomenike i spomenička mesta (ICOMOS), Međunarodne unije arhitekata (UIA), Docomomo i Evropa Nostre. Čak je i specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija u oblasti kulturnih prava Aleksandra Ksantaki, reagovala na ovo nepovratno uništavanje kulturnih dobara. S obzirom na to da očuvanje Generalštaba nije samo pitanje jednog kompleksa već šire borbe za zaštitu svih kulturnih dobara i vrednosti koje oblikuju naš identitet i budućnost – ovu bitku ne smemo izgubiti.
Beograd na vodi dokle god ti dosežu pogled i misao
Dugo najavljivani plan za kompleks BIP-a kod Mostarske petlje stigao je ovog novembra na rani javni uvid. Koncept plana samo nastavlja trend transformacije brownfield lokacija (posebno onih koje su kroz privatizaciju javnih preduzeća u ruke pojedinaca stavile dragoceno zemljište u gradu) u pejzaže stambenih i komercijalnih kvadrata. Očekivano, površine za objekte javnih službi potpuno se brišu (da ne grešimo dušu, nešto je planirano za predškolske ustanove – razume se, u formi depandansa).
Međutim, zašto stati na kategoriji objekata u zoni više spratnosti? Kako bi Skyline kule imale sa kim da se odmere, pribeći će se izradi Analize ispunjenosti kriterijuma za izgradnju visokih objekata, čime će se de facto legalizovati izlaženje van inicijalno određene spratnosti. Uz to, lukrativni brak privatnog investitora i privatnog obrađivača plana, kao i obično pravdajući predlog plana „maksimalnom aktivacijom područja”, iznedrio je i ideju da se na platou iznad ulazno-izlaznih koloseka železničke stanice „Beograd centar – Prokop“ planira zona komercijalnih sadržaja visine do 23 m.
Ako ovaj plan razumemo u kontekstu planiranog proširenja Beograda na vodi koji je već uveliko usisao u sebe i Mostarsku petlju, možemo ga smatrati samo još jednim krakom te iste logike i te iste (infra)strukture urbanog razvoja vođenog pre svega profitom.
Ceo Beograd je PPPPN
Koji je najbrži način da se zemljište u gradu prenameni, privatizuje i transformiše u stambeno-poslovni kompleks i da se zaobiđe planska i zakonska regulativa? Pitali smo se to još kod prvih najava o rušenju Beogradskog sajma i o novim izgradnjama na Adi Ciganliji. Odgovor je – izmenama PPPPN (prostornog plana područja posebne namene) za Beograd na vodi. Time granice ovog projekta obuhvataju bilo koju lokaciju koja je atraktivna investitorima, poput Sajma i Stare šećerane, bez obzira na njihov društveni, kulturni i urbanistički značaj. Ovo je prilično dovitljivo, jer je Beograd na vodi proglašen projektom od posebnog značaja, pa zakoni, kao ni važeći urbanistički planovi, ne važe. Zar nije onda baš zgodno u granice tog projekta dodati još 150 ha novih lokacija, kad su uslovi tako primamljivi?
Dodatno, Beograd već godinama nema Generalni urbanistički plan, te je ovo izuzetan trenutak da se naprave baš ovakve izmene predmetnog PPPPN unutar kojeg je baš sve dozvoljeno, spratnost objekata je neograničena, a ostali urbanistički parametri su samo misaone imenice. Kada imate PPPPN, onda možete da pustite mašti na volju i da se ne obazirete na posledice. Tako npr. možete da srušite Beogradski sajam i na tom mestu podignete niz kula od 120 m, kao i na mestu kompleksa Stare šećerane, ne obazirući se na zaštitu, i usput da ceo prostor između popunite kulama.
Ipak, ne možemo da se ne zapitamo čemu nam onda služe urbanistički planovi, ako se grad planira kroz PPPPN i čemu služi gradska uprava, ako se o urbanom razvoju Beograda odlučuje na republičkom nivou?
***
Ovaj urbanistički pregled godine nije ostavio puno mesta za optimizam, ali su ga ostavili studenti u blokadi svih fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, koji su ustali protiv ovakvog obrasca vođenja države. Zbog toga ćemo svima nama za Novu godinu poželeti da sledeći urbanistički pregled dobije makar jedan pasus posvećen planu koji je uzeo u obzir zajednicu i njene potrebe, a pre svega javni interes.
