Bez obzira na to što je Univerzitet u Beogradu od samog početka podržavao studentske zahteve, blokade doživeo kao izražavanje prava studenata na slobodu mišljenja i izražavanja, i bio izričit da uprave fakulteta neće sankcionisati studente u protestu, država ga nije sve vreme tretirala kao neprijatelja. U kratkom periodu, Ministarstvo prosvete je čak održavalo sastanke sa predstavnicima svih državnih univerziteta i usaglasilo izmene Zakona o visokom obrazovanju koje su usvojene bez neprijatnih iznenađenja i pozdravljene od proširenog rektorskog kolegijuma UB kao „važan iskorak“ u pogledu razvoja visokog obrazovanja. Univerzitet je istovremeno objavio izveštaj Ekspertske radne grupe po kome prva tri studentska zahteva nisu ispunjena i pozvao na prikupljanje novčane pomoći za kolege iz osnovnih i srednjih škola kojima je plata arbitrarno zakinuta.
I onda je sve otišlo dođavola. Poslanik Marijan Rističević podneo je Skupštini predlog da se, za kaznu, usvojene izmene zakona ponište jer je rektor Beogradskog univerziteta poslanike „doveo u zabludu“ (izgleda da nikada ne bi glasali za popravljanje stanja u visokom obrazovanju da nisu verovali da će se tako rešiti političke neugodnosti blokada), a Rističeviću je dodatno bilo problematično što se njime dodeljuju „ozbiljna finansijska sredstva“ fakultetima koji su, ni manje ni više, postali leglo terorističkih ćelija, za šta je dokaz video o hapšenju aktivista u Novom Sadu. A njegovim kolegama iz SNS-a je predlog očigledno zvučao previše blago i legalistički (ako su nastavnicima mogli da ukinu plate bez ikakvog pravnog osnova, nisu ga dostojni ni profesori), pa se predsednik Vučić nadovezao pretnjom da će neradnici ubuduće dobiti „krompir“, a ministar za javna ulaganja Darko Glišić javno pozvao na hapšenje rektora Vladana Đokića zato što je „unakazio budućnost“ velikog broja studenata.
„Pregovori oko izmena zakona su bili deo dvostruke igre režima. Sa jedne strane su hteli da se hvale kako su ispunili četvrti studentski zahtev, a sa druge da pošalju poruku nejedinstva u prosvetnoj zajednici jer je u tom trenutku dosta škola bilo u obustavi, nastavnici nisu primali plate, a istovremeno se usvaja zakon uz narativ da će se plate na univerzitetu povećati, iako se nije radilo o značajnom povećanju. Ipak, delovalo je da je univerzitet u svemu tome izvojevao dve pobede. Jedna je bila povlačenje predloga o dovođenju inostranih fakulteta koje bi subvencionisala država, a druga usvajanje izmena kojim se ispunjava studentski zahtev i recimo smanjuje broj članova u savetima fakulteta koje imenuje država, što je dugogodišnji problem. Na našem fakultetu su tako imenovani Maja Gojković, Jadranka Joksimović, Uroš Šuvaković… i to je mehanizam pritiska na fakultete i institute, uz studentske organizacije koje su pod kontrolom režima. Ne znam da li je režim očekivao da će posle toga studenti da se povuku ili da će kroz te razgovore moći da izvrše pritisak na univerzitet da se obustave blokade, pošto misle da te stvari tako funkcionišu, ali kako su se blokade nastavile i stvari dodatno zaoštrile, a fakulteti, dekani i rektor ostali uz studente, rektor je postao meta“, kaže docentkinja na Fakultetu političkih nauka i narodna poslanica Biljana Đorđević.
Tužbe koje potiču iz štaba „studenata koji žele da uče“ u Pionirskom parku nastavljaju da se množe i trenutno se šire na zloupotrebu službenog položaja. Još nije podignuta optužnica, ali paralelno se vodi i medijska i politička ofanziva čiji je glavni fokus rektor Đokić
Glišićev poziv Zagorki Dolovac da krene da radi svoj posao (uz ogradu da niko iz vlasti ne vrši pritisak na nju), prva je na svojoj koži osetila dekanka Ekonomskog fakulteta u Beogradu Žaklina Stojanović, koja je pozvana da u roku od dva sata dođe u policijsku stanicu. Na njenu molbu da se zbog već zakazanih službenih obaveza saslušanje odloži za naredni dan, odgovoreno je da ako se ne odazove poslaće patrolno vozilo po nju. I ona i naknadno saslušani Đokić ispituju se povodom potpuno neodrživog krivičnog dela povreda ravnopravnosti. I da zanemarimo da uprava nije odgovorna za blokadu nastave koju sprovode studenti, ostaje neupitna činjenica da se nastava ne drži samo studentima određene veroispovesti ili seksualne orijentacije, pa čak ni političkog ubeđenja, već se prosto ne održava. Ali tužbe koje potiču iz štaba „studenata koji žele da uče“ u Pionirskom parku nastavljaju da se množe i trenutno se šire na zloupotrebu službenog položaja. Još uvek nije došlo do podizanja optužnica, ali paralelno se vodi i medijska i politička ofanziva čiji je glavni fokus rektor Đokić. Pa dok mu se u tabloidima pripisuju izjave koje nikada nije izgovorio („Ja nisam kriv, studenti su sve zakuvali“), zloupotrebljavaju doktorske disertacije koje je mentorisao („Rektor Đokić potpisao LGBT preuređenje Beograda!“), a na televiziji izgovaraju uvrede kakvim u Radaru nema mesta ni pod znacima navoda, predsednica Skupštine Ana Brnabić ga čas naziva kukavicom jer se kao glavni krivac krije iza akademske zajednice umesto da preuzme odgovornost, a čas smatra da je puka alatka u rukama nekog ko preko univerziteta ruši ustavni poredak.
Posle Vučićeve reakcije na tužbu povodom zvučnog topa („Sad bi trebalo ja da se rasplačem kao rektor Đokić i da pričam o represiji“) sve je postalo toliko otužno da ne može biti smešno, ali je upadljivo besmislena verzija u kojoj studenata nikada nije bilo dovoljno za blokade fakulteta, nego ih je sve u državi blokirao baš Đokić, što znači i one u Novom Sadu. I to pored živog novosadskog rektora Dejana Madića koji je toliko posvećen borbi protiv blokada (čak je i podneo disciplinske prijave protiv 12 svojih studenata sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja) da mesecima „ne stiže“ da sazove sednicu na kojoj bi se glasalo o njegovoj smeni koju zahteva većina članica Senata Univerziteta u Novom Sadu.
Ipak, spremnost rektora Đokića da dostojanstveno trpi sve te udarce u odbrani akademske zajednice nije dovoljna da bi se zaštitila, pošto je vlast uveliko personalnim napadima dodala i sistemske. Prvi udar je, kao i slučaju nastavnika u osnovnim i srednjim školama, bio na plate i to posredstvom izmene Uredbe o normativima i standardima uslova rada univerziteta, u kojoj je jednak broj nedeljnih radnih sati za nastavu i naučni rad, zamenjen sa 5 sati za nauku i 35 sati za nastavu.
Nije nezakonito samo isplaćivanje dela zarade već i način na koji je Uredba doneta. Niti je ispunjena zakonska obaveza da se donese na predlog Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, niti je uopšte vlada u tehničkom mandatu ovlašćena da usvaja tu vrstu akta
„Njihova logika je da nije održana nastava, pa nema ni plate. Mogu da pretpostavim da je namera bila da se isplati nešto simbolično, ali su shvatili da nastava čini samo polovinu zarade, i videli su ovu uredbu kao ‘elegantno’ rešenje i način da se plate umanje. Ova odluka je nezakonita, ali vlast smatra da im niko ne može ništa samo zato što su na vlasti, a studenti i protestuju upravo zbog urušenog pravnog sistema“, objasnio je Mario Reljanović iz Centra za dostojanstveni rad.
I nije samo nezakonito isplaćivanje dela zarade (konkretno 12,5 procenata) već i način na koji je Uredba doneta. Niti je ispunjena zakonska obaveza da se donese na predlog Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (nije predložio ništa slično) i po pribavljenom mišljenju Konferencije univerziteta i Konferencije akademija i visokih škola (niko se s njima nije konsultovao), niti je uopšte vlada u tehničkom mandatu ovlašćena da usvaja tu vrstu akta. Iz Konferencije univerziteta su istakli da je tim činom pokazano nepoznavanje funkcionisanja visokog obrazovanja u celom svetu, jer je jedinstvo nastavne i naučnoistraživačke delatnosti osnovno načelo na kome počiva i ključno za izgradnju ugleda visokoškolskih ustanova. Kao i da će uvedenom disproporcijom biti direktno ugroženo pozicioniranje naših univerziteta na međunarodnim rang-listama.
A posledice mogu biti još drastičnije od narušavanja reputacije i prekidanja tekućih naučnih projekata, zato što može doći do nemogućnosti ispunjavanja uslova za izbor i reizbor nastavnog kadra od koga se očekuje naučna produkcija, što posledično može dovesti i do odliva nastavnika i do smanjenja broja upisanih studenata. Sve to je istaknuto i u Inicijativi za ocenu ustavnosti Uredbe koju je 14. aprila podneo Univerzitet u Beogradu. Samo dan kasnije, u ekspozeu Đure Macuta čuli smo kako je „došlo vreme da naši građani vide rezultate od primenjene nauke“ i da „niko tu ne može da bude nezavisan i izdvojen od našeg naroda, nego upravo tom narodu da bude na raspolaganju i njegove probleme da rešava“, što prilično zvuči kao da će nova vlada, umesto da povuče katastrofalnu Uredbu, gledati kako tih pet sati nedeljno da skreše na sat-dva, ukoliko se profesori ne preorijentišu samo na projekte čiju vrednost ume da prepozna najšira populacija.
Takođe je pomenuo da će se visokoškolske ustanove ubuduće usmeriti na potrebe tržišta rada, verovatno zato što se SNS-u obio o glavu pristup u kome su se na njima formirali ljudi sa kritičkom svešću, dok je o Dejanu Vuku Stankoviću, čoveku koga je zadužio da sve to sprovede, rekao da je „izuzetan, zapravo kadar po tom pitanju, koji ima jako puno godina radnog iskustva, ima veoma veliku i široku mobilnost i izuzetno je dobro u komunikaciji kako sa obrazovnim izvršnim strukturama, tako i sa medijskim i drugim mrežama koje bi trebalo da podignu kvalitet svega o čemu pokušavamo da uradimo“. Veliku i široku mobilnost? Poseduje i auto i bicikl i električni trotinet? Što je izgleda toliko impresivno da optužbe za seksualno uznemiravanje studentkinja na koje je ukazalo 45 nevladinih organizacija, mogu da padnu u neki treći plan.
I dok čekamo da iz prve ruke vidimo „podizanje kvaliteta“ na delu, po nalogu bivše ministarke Slavice Đukić Dejanović sproveden je inspekcijski nadzor nad blokiranim visokoškolskim ustanovama, nakon čega je podneto 37 prekršajnih prijava, a još devet se očekuje da potpiše pokrajinska inspekcija. Svima je zaprećeno, ukoliko se nastava ne pokrene, kazna od 200.000 do dva miliona dinara. A predsednik Vučić je rešio da još jednom izađe iz svojih ovlašćenja i najavio zakon kojim bi se „srušio monopol državnih fakulteta“, tako da više nikada nikoga ne mogu da ucenjuju.
„Pošto se studenti još uvek ne vraćaju na nastavu, dodatni problem je što niko od njih neće moći da ispuni uslove da ostane redovan student i izgubiće godinu, a finansiranje fakulteta od strane države zavisi od broja redovnih studenata. Ako ih ima malo, malo novca i dolazi iz budžeta i to utiče na mogućnost fakulteta da isplaćuju plate, zbog čega mogu da ostanu bez kadra. Tehničkim fakultetima je generalno teško da zadrže dobar kadar na nivou asistenata ili docenata, jer ti ljudi mogu da nađu mnogo plaćenije poslove. Kriza je već postojala, a sada ljudi ne primaju plate i još će sutra neki možda morati da budu i otpušteni zato što će u nedostatku studenata morati da se menjaju akreditacije. I u takvoj situaciji, Vučić dodaje da će država da preusmeri finansiranje na privatne fakultete. Posle protesta na Autokomandi, nastupio je sa pomirljivim obećanjima šta će sve da urade za univerzitet, što mi je jako ličilo na način na koji je Edi Rama u Albaniji rešio studentske proteste 2018. godine, tako što je obećao obnavljanje domova, smanjenje školarina… Ali onda je u Novom Sadu polomljena vilica studentkinji i primirivanje je postalo nemoguće. Sada su izabrali novu vladu, odlučili da idu đonom i univerzitet jeste u nezavidnom položaju“, kaže Đorđević.
Govoreći o najavi novog zakona, dekanka privatnog Pravnog fakulteta Univerziteta Union Violeta Beširević podsetila je da po Ustavu predsednik nema pravo zakonodavne inicijative koju je najavio i da je time „po ko zna koji put prekršio Ustav“. A podsećanje da je i po tom pitanju nenadležan je najbolji način da je ispuni još brže, uz standardno izrugivanje – i šta mi možete?
