Nema tome ni 20 dana, predsednik jedne države je na jednom javnom servisu koji ne podnosi i na koji zalazi samo zbog prirode službe, javno zamolio jednog košarkaša da zaigra na Olimpijskim igrama u Parizu.
„Ja njega mnogo volim, mnogo ga poštujem i njega i njegovu porodicu i ako ovo može da bude, ovo je moja molba njemu, da se odazove selektoru na poziv. Da se nadamo. Biće mnogo jaki i Kanađani sa Džamal Marejom i Šej Aleksanderom, i biće mnogo teško s Kanađanima i Amerikancima, ali ako neko može da ih pobedi, to smo mi“, rekao je predsednik.
„Ne znam. Moram da razmislim“, bilo je sve što je dotad košarkaš rekao o igranju za reprezentaciju ovog leta. Hoće li on ili neće tema je svakog leta evo zamalo deset godina, do sada je nastupio na tri velika takmičenja i imao četiri otkazivanja reprezentaciji. Prvo „ne“ rekao je selektoru 2015. za Evropsko prvenstvo, leta kad je kretao u NBA ligu. A dosad poslednje, lane pred Mundobasket.
Jokićev prećutni pristanak
Pet dana posle apela jednog predsednika, jedan košarkaš se našao na spisku reprezentacije Srbije za Pariz bez da se oglasio. Nakon što je u zemlji bio višenedeljna glavna tema dana uz Rezoluciju o Srebrenici.
Dan posle prećutnog „da“ košarkaša, predsednik jedne države je fudbalsku selekciju te zemlje ispratio na Evropsko prvenstvo tako što je ušao u avion da bi se sa njima slikao za Instagram. Jeste pomalo neuobičajeno da se ispraća u avionu, legenda kazuje da dok 1981. u tadašnjem Titogradu nije otet avion JAT-a nije bilo zabranjeno da se rodbina tako „pita“ u vazduhoplovu pred poletanje. Uradio je to isti predsednik premijerno u novembru 2021. u avionu za Lisabon, gde je ista selekcija putovala na odlučujuću utakmicu sa domaćinom za plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru.
Dva dana posle toga predsednik jedne zemlje je snimio video za svoj TikTok nalog gde lepi sličice u album Euro 2024, koji, kako je rekao, pripada njegovom mlađem sinu, i uzgred priželjkuje da pobedimo i Engleze, a posle i Slovence i Dance. A kasnije i – Hrvate.
Niko naravno nije ni posumnjao da se radi o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i o najboljem igraču NBA lige ove sezone Nikoli Jokiću, koji je inače onomad bio potpisnik pisma podrške Vučiću i bitni gost na njegovoj inauguraciji dok još MVP nije bio. I, naravno, fudbalerima Srbije na čelu sa selektorom Draganom Stojkovićem, koga je Vučić po vlastitim rečima „lično molio da dođe u Srbiju i preuzme reprezentaciju“. Niko naravno nije ni mogao da posumnja jer se takve stvari nigde na svetu ne dešavaju predsednicima. Pa ni sportistima.
Ljubav i drugi demoni
Aleksandar Vučić, čovek koji voli sport ali taman toliko da mu se ljubav višestruko uzvrati, od početka osvajanja vlasti u Srbiji, bio prvi potpredsednik Vlade, premijer ili predsednik, sve vreme je svima davao na znanje da je on ključni igrač, kakva god da je „postavka“ igre: bez njega je neuspeh izvestan, bez njega je titula svetskih šampiona nedostižna, kao i igranje u Ligi šampiona. Od njega zavisi bacanje u rvanju, udarac u tekvondu i zagrejani bazen za vaterpoliste.
On od početka rešava probleme u srpskom sportu, sve jedan po jedan, pa tako ponovo. Za desetak godina toga, na svim bitnim, manje bitnim i eventualnim mestima u srpskim savezima i klubovima su njegovi ljudi, one koje je izabrao, ili na koje je pristao. Biće da je prvo bilo kad je zaustavio sunovrat FK Crvena zvezda, u ponoć kad se sunovrati uobičajeno dešavaju. Postavio privremeno rukovodstvo, naravno sve po slovu Ustava, zakona i Statuta, i ovoliko godina kasnije klub je doživeo renesansu, trofej do trofeja. Onda je sredio i FK Partizan, za to mu pomrčina nije trebala, postavio svakog na svoje mesto, ali sa kraćim vezicama. A kasnije je sređivao „po kućama“, takođe sve po slovu svojih predsedničkih „ovlašćenja“, i tumačenja da je predsednik svugde, svima i uvek. Ali ne protokolarni, nego „pravi“. Pa smo upoznali i „instituciju“ SNSelektora u nekim sportovima.
Nagrade – našim parama
„Država“ koja u Srbiji ima ime i prezime više od decenije odoka odrezuje kome i kad koliko para treba dati, toleriše poreska dugovanja ili ih reprogramira do beskraja, oprašta posle stečaja banaka u kojima je imala veći ili manji udeo, poklanja struju i komunalije. Onomad kad je prvi put pravio ispraćaj u avionu za Lisabon, Vučić je obećao „u dogovoru sa Vladom Srbije“ premiju za pobedu od milion dolara okupljenima zajedno teškim oko pola milijarde. Svojevremeno je u Predsedništvu Srbije, a da Vladu nije pominjao, obećao 10 miliona fudbalerima ako u Rusiji postanu svetski prvaci. Određivao je premije i za osvajače medalja, „aproksimativno“ i „spontano“, uz „Siniša (ili Ana), vidi da se to tamo obezbedi (uplati)“. Rekao je da će se „potruditi“ da premija za svaku osvojenu zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu bude podignuta na 100.000 evra, ali da će ukoliko u budžetu bude bilo prostora, „dati sve od sebe da bude i 200.000 evra“. A zna budžet dobro kako je kad on daje sve od sebe. Uzgred, Sjedinjene Američke Države, koje imaju naveći broj olimpijskih medalja u istoriji, za zlato nagrađuju sa 37.500 dolara.
Po nepoznatom istraživanju, Vučić je tvrdio da za Zvezdu i Partizan u Srbiji navija 91 odsto građana. Nije rekao, ali se videlo da je njegov san da tih 91 odsto ljudi glasa za njega
Objavio je Vučić, sve preteći prstom onima koje je svojeručno na čelo četiri kluba u dva sporta postavio, i da je država (mi, JA) za deset godina uplatila 130 miliona evra na njihove adrese, a da su državi samo za porez dužni 25 miliona. Lično je „tražio“ generalne sponzore nekim klubovima, uplaćivao za evropske licence…
Deoba uspeha
I u jednom od svojih „sportskih“ izlaganja u kojima nije iskazivao nemoć da se izbori sa huliganstvom, niti da sprovede privatizaciju klubova, iskazao je i zašto činjenica da on drži ključ od kase, od mesne zajednice do Narodne banke, u sportu znači toliku moć. Po nepoznatom istraživanju tvrdio je da za Zvezdu i Partizan u Srbiji navija 91 odsto građana, da li 52:39 ili tako nekako, nebitno je. Nije rekao, ali se videlo na licu da je njegov san da tih 91 odsto građana glasaju za njega.
Makar toliki procenat navija i za reprezentaciju i sportiste po velikim takmičenjima, a Vučić želi da sa njima deli plodove njihovog (minulog) rada, u smislu popularnosti, „neiskvarenosti“ i posebnosti. Ne samo da se sa osvajačima medalja „slika“, već da unapred da do znanja koliko je njegov (ako mora i državni) udeo u tome bitan. I pritom izjavi kako nije bio „na utakmicama i masovnim dočecima, jer nikada nisam hteo da se kitim tuđim perjem“. Kao i u drugim javnim sferama, i u sportu se medaljama („zlatno doba“) zatrpava sav čemer uništavanja baze u mnogim trofejnim sportovima, i nedostatak države tamo gde najviše treba da je bude, u školskom i masovnom sportu.
„Verujem da ćemo imati šampiona Evrope u košarci, za dve-tri-četiri godine najkasnije“, rekao je ne tako davno budući košarkaški trener Vučić, ne objasnivši ni „stilski“ dvokorak da nešto veruje, a zna kad je najkasnije. Naravno, ni na koga tu misli, jer misli da svih 91 odsto treba da veruju da je njihov tim u pitanju. I svi treba da verujemo da Jokić ide u Pariz zato što ga je Vučić „zamolio“, a zbog toga je valjda i Piksi selektor.
Sportska bajka
Pokrenuo je Vučić u najmanje pet navrata do sada i projekat Nacionalnog stadiona, pred lokalne izbore je čak peščanu lokaciju u Surčinu i obišao. A stadion je trebalo da bude argument u kandidaturi za organizovanje Mundijala 2030, zajedno sa Rumunijom, Grčkom i Bugarskom, koje su na to „načelno pristale“ još 2018. na nekom sastanku u Varni. Kandidature naravno nije bilo, ni kamena od stadiona još nema, ali po do sada viđenom Vučićeva sportska bajka, iz serijala o zlatnom dobu bi zvučala otprilike ovako.
Te 2030. Srbija će, kao i suorganizatori Mundijala 2020, biti u EU, biće završen Beograd na vodi, pitanje Kosova biće rešeno u korist Srbije, arapski prijatelji iz Katara će nam, ako treba, dovesti ove njihove stadione na točkićima. Građanima Srbije preostaje samo da izlaskom ili neizlaskom na izbore, učine da Vučić i tada bude predsednik Srbije.
Jer kao i u svim drugim sportskim pričama, to je cilj i to je jedino bitno.
