Sva glavna vodoizvorišta u Srbiji su napadnuta ili u riziku usled građevinskih projekata vlasti, poduhvata rudarskih kompanija koje su otkrile eldorado u ovoj zemlji, dok su neka ugrožena nekompetentnim odlukama i lošim održavanjem, slažu se sagovornici Radara. Mačvanskom aluvionu na severozapadu zemlje omeđenom Savom i Drinom, preti projekat Rio Tinto u Jadru, vrelo Mlave je na udaru zbog projekta rudarske kompanije Dandi na Homolju, dok na postojećim i potencijalnim beogradskim vodoizvorištima u Makišu i Surčinskom polju vlast razvija svoje megaprojekte – naselje Tesla i ranžirnu stanicu metroa, dok se sa desne obale Save gradi – Ekspo centar.
„Katastrofa je to što Zrenjanin decenijama nema vodu za piće, jer to je problem koji traje 20-30 godina“, govori Miomir Komatina, eminentni srpski geolog i autor kapitalnog dela Podzemne vode Srbije.
„Nisam video iole uređenu zemlju da nije rešila pitanje vodosnabdevanja, a puno sam radio po svetu. Pritom, imamo potencijalno trajno rešenje kojim bi se voda za Zrenjanin mogla transportovati iz aluviona Kovin – Dubovac, koji ima fantastične kapacitete a udaljen je nekih 70 kilometara. Zemlje poput Libije gradile su cevovode za snabdevanje vodom dugačke nekoliko hiljada kilometara. Sve to je za čuđenje. Jednostavno ne mogu da zamislim da neko na taj način razmišlja o planovima za razvoj“, kaže Komatina.
Uništavanje beogradske vode
Prema rečima sagovornika Radara, aluvioni u Šabačkom kutu, Kovinu, Godominu na ušću Morave u Dunav, odnosno Drinski aluvion, buduća su izvorišta za sever Srbije, Beograd i njegovo zaleđe, dok bi se voda za južne i centralne delove zemlje mogla obezbeđivati preko karstnih izvorišta, na istoku i zapadu zemlje: „Srbija bi mogla da bude zemlja sa najboljim kvalitetom vode u svetu, ali za to je potrebno planiranje. Ne mogu da shvatim kako ti ljudi razmišljaju o budućnosti. Nekada su se radili planovi za razvoj vodosnabdevanja za 10 i 20 godina, a danas je Geozavodu praktično ukinuta mogućnost da samostalno sprovodi istraživanja. Geozavod bi morao da radi za svoju zemlju, ali to sada nije moguće.“
Beograd na vodi nalazi se na jednom od potencijalno najperspektivnijih vodoizvorišta Beograda, koje je sada takođe trajno izgubljeno
Zoran Stevanović
Kada je reč o rizicima od rudarenja, Miomir Komatina podvlači da je teško kontrolisati neku kompaniju, sprečiti ili makar ispraviti potencijalne probleme u zemlji koja je praktično prodala sebe.
„Pre dve godine sam bio pozvan da učestvujem na sastanku oko novih planova za metro. Jasno sam se suprotstavio tim idejama, kojima bi vodoizvorište Beograda bilo ozbiljno ugroženo. Oni kažu da planiraju nadzemni šinski sistem iznad Makiša, ali da bi stigli na odgovarajuću podzemnu kotu u Beogradu na vodi, metro mora da krene da se spušta pod zemlju na pola zaštićenog pojasa Makiša. To znači sigurno zagađenje ovog vodoizvorišta.“
Makiš je jedno od četiri najveća i prvo centralizovano izvorište pitke vode (od 1892. godine) za grad Beograd, koje je prvi put ugroženo izgradnjom ranžirne stranice železnice pre 30 godina.
„Makiš se ne snabdeva samo iz Save već značajnu količinu vode dobija iz zaleđa, sa Banovog brda i iz Železnika, zbog čega je ideja izgradnje Tesla naselja, sa 38.000 stanovnika, posebno problematična“, govori za Radar Zoran Stevanović, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta. „To je onda kraj svake mogućnosti korišćenja tog izvorišta, jer jednostavno nije moguće tuda sprovoditi kanalizaciju, a tu su i parkinzi automobila, podrumi…“
Problem sa Makišem je počeo kada su pod pritiskom politike i investitora na neregularan način smanjene zone sanitarne zaštite i svedene na područje blisko reci Savi, gde se nalaze reni bunari. „Sve ostalo je ostavljeno kao mogućnost za izgradnju, naselja, ali i depoa za metro. Ti projekti jednostavno nisu kompatibilni sa proizvodnjom vode“, ukazuje Stevanović.
Katastrofa je to što Zrenjanin decenijama nema vodu za piće, jer je to problem koji traje 20-30 godina. Pritom, imamo potencijalno trajno rešenje kojim bi se voda za Zrenjanin mogla transportovati iz aluviona Kovin – Dubovac, koji ima fantastične kapacitete a udaljen je nekih 70 kilometara
Miomir Komatina
Sagovornik Radara ističe da je Surčinsko polje na kome se planira Ekspo centar bilo istraživano kao jedno od perspektivnijih za vodosnabdevanje Beograda kroz veštačku infiltraciju: „Tamo je bilo moguće upumpavanje vode iz Save u posebno izgrađene basene, čime bi se izgradnjom novih reni bunara uz one postojeće pored Save, mogle dobijati veće količine vode za Beograd“, kaže profesor Stevanović i podvlači da sada posle početka izgradnje Ekspa to više nje opcija. „Surčinsko polje je moglo da bude jedno od potencijalno najvažnijih vodoizvorišta za Beograd, posebno kada već imate infrastrukturu, bunare kojima opada kapacitet, nema ništa pametnije nego da ih pomognete veštačkom infiltracijom. To se radi malim iskopima, formiranjem malih basena u koje prevodite vodu iz Save preko nasipa, punite te basene (u zoni zaštite), voda se spušta u podzemlje i cirkuliše ka reni bunarima. Sada je i ta mogućnost isključena ili teško izvodljiva.“
Pet gradova u problemu
Profesor Stevanović podvlači da se Beograd na vodi nalazi na jednom od potencijalno najperspektivnijih vodoizvorišta Beograda, a koje je sada takođe trajno izgubljeno. „U tom potezu imate tri vodonosna sloja, ne samo ovaj prvi koji komunicira sa Savom već ispod njega postoje još dva. Jedan su sarmatski krečnjaci, a drugi ispod njega je sloj mezozojskih krečnjaka. To su čvrste stenske mase, u kojima, kao što se zna, postoje značajne količine podzemne vode. U toku izgradnje objekata na ovoj lokaciji, da bi se ono omogućilo, ispumpavano je preko metar i po kubnih metara podzemne vode u sekundi. Izgradnjom ovakvog naselja, i sama mogućnost za tako nešto je izgubljena, iako je promišljenom sanacijom tog prostora mogla da se realizuje rekreativna zona parkovskog tipa, sa pogledom na reku i zaštićenom od zagađenja.“
Čekajući završetak izgradnje brane i akumulacije na reci Rzav, čak pet gradova došlo je u problem zbog zapostavlja svojih vodoizvorišta, koja su bila odlična, a sada proizvode sve manje vode. To su Požega, Arilje, Lučani i Gornji Milanovac, a najgora situacija je u Čačku
Inače vredi istaći činjenicu da prerađena savska voda u beogradskom vodovodu učestvuje sa čak 60 procenata, dok je proizvodnja iz reni bunara smanjena na svega 40 odsto, iako se u prethodnim decenijama intenzivno razmišljalo o mogućnosti proširenja njihovog kapaciteta, naročito na levoj obali Save. „To je bila vizija naših profesora, a mi smo doveli sebe u situaciju da nam je komotno da koristimo savsku vodu, ali 2014. godine, kad je naišao poplavni talas, tehnologija primenjena u Makišu nije mogla da radi jer je zamućenje bilo takvo da nije mogla da bude prerađena i koristila se voda samo iz reni bunara.“
Stevanović naglašava da su podzemne vode uvek stabilnijeg kvaliteta. Od 23 kubna metra vode u sekundi, koje Srbija troši u vodovodima, 16 kubnih metara dolazi od podzemnih voda, a nekada je ta količina dostizala 20, kao u najrazvijenijim evropskim zemljama. Prema analizama srpskih hidrologa prezentovanih na nedavno održanom skupu SANU o vodnim resursima, iznet je podatak da Srbija ima mogućnosti da svake sekunde proizvodi 67 kubnih metara vode za piće iz podzemnih izvora. Tri puta više nego što su naše potrebe.
„Problem je neravnomerna distribucija ovih resursa, ali se i ona može delom prevazići izgradnjom regionalnih sistema. Čekajući završetak izgradnje brane i akumulacije na reci Rzav, čak pet gradova došlo je u problem zbog zapostavljanja svojih vodoizvorišta, koja su bila odlična, a sada proizvode sve manje vode. To su Požega, Arilje, Lučani i Gornji Milanovac, a najgora situacija je u Čačku, gde smo imali veoma napredno vodoizvorište, koje je koristilo podzemne vode putem veštačke infiltracije. Takav sistem ima Niš, a isti je napravljen i za Požarevac, i oba solidno funkcionišu. Čačak je imao takvo vodoizvorište koje je davalo 400 litara u sekundi, a sada je svedeno na 100 litara, čak i uz direktnu dopunu iz Rzava. Izvorišta su zapostavljena u očekivanju te akumulacije, a na stranu što to neće biti voda jednako dobrog kvaliteta kao što je ona iz podzemnih izvorišta.“ Poslednje izvorište podzemne vode otvoreno je pre 20 godina upravo u rejonu planirane akumulacije Bogovina u dolini Crnog Timoka, koje daje vodu odličnog kvaliteta, a bilo bi uništeno stvaranjem ovog veštačkog jezera“, ističe Stevanović.
Opasnost od rudarenja
Ekološki aktivisti borskog kraja ističu da je ova akumulacija više potrebna kompaniji Ziđin nego građanima, dok o nasleđu rudarenja na ovim prostorima najbolje svedoči činjenica da Srbija danas ima oko 250 nesaniranih deponija rudarskog otpada.
Srbija bi mogla da bude zemlja sa najboljim kvalitetom vode u svetu, ali za to je potrebno planiranje. Nekada su se radili planovi za razvoj vodosnabdevanja za 10 i 20 godina, a danas je Geozavodu praktično ukinuta mogućnost da samostalno sprovodi istraživanja
Miomir Komatina
„Pretnje od budućih rudarskih projekata se, takođe, jasno vide. U rejonu Homolja planiran je rudnik na Crnom vrhu (Rakita) i ako dođe do planiranog odvajanja zlata i drugih metala neminovna su dalja uništavanja vodoizvorišta. Planirano je da to ide u sliv Peka iako i tamo imamo vodoizvorišta koja bi bila ugrožena, a pojavila su se određena zamućenja i drugog sliva – vrela Mlave. Tu imamo Veliku Tisnicu – ponornicu, koja kada bude zagađena to se direktno prenosi na Mlavu koja je najjače karstno vrelo u čitavoj istočnoj Srbiji. Zamućenja na vrelu Mlave pojavila su se posle istražnih bušenja na Rakiti. Pronašli smo pojavu beličastog zamućenja, koja je veoma karakteristična za isplačne rudarske vode. Nemamo direktnu evidenciju, ali ranije pojavu takvog zamućenja nismo imali na vrelu Mlave. Drugo, pošto znamo za vezu između ponora na Velikoj Tisnici i vrela Mlave, svako eventualno zagađenje na Rakiti bi se prenelo u Mlavu za najviše tri dana“, ističe Stevanović.
Sagovornik Radara podseća na mogućnost akcidenta u Podrinju, u rejonu budućeg rudnika bora i litijuma koji bi trajno mogao ugroziti najveće potencijalno podzemno izvorište u Srbiji – mačvanski aluvion.
„Tamo su rezerve vode tolike da samostalno tri puta prevazilaze potrebe Beograda, odnosno skoro pokrivaju potrebe čitave Srbije, nalaze se svega nekih 15 do 20 kilometara od zone rudnika, što je u geološkom smislu – ništa. To nijedna normalna država ne bi dovodila u pitanje ni pod kojim okolnostima.“
Rezultati procene rizika izneti na pomenutom skupu u SANU pokazuju da je oko 50 odsto površinskih voda u republici ili već u riziku potencijalno lošeg statusa zbog organskog zagađenja i zagađenja nutrijentima. Neki kanali kao što je Dunav-Tisa-Dunav ili Galovica pretvoreni su u otvorene kolektore fekalne i industrijske otpadne vode, a izlazni kvalitet dunavske vode je nepovoljniji od ulaznog. Samo oko 60 odsto stanovništva je priključeno na kanalizaciju, industrije često ne tretiraju adekvatno svoje otpadne vode pre puštanja u javnu kanalizaciju, a prečišćava se tek jedna sedmina generisanih komunalnih otpadnih voda. Po ovim pokazateljima, Srbija se nalazi na samom začelju Evrope.
